10. ДЕОДва су фактора била одлучујућа за формирање и развој ровачког племена под оваквим генетичким саставом, посебно након припајања Мораче и Роваца од стране Стефана Вукчића својим земљама 1441. године и консолидације и стабилизације стања. Први је бекство Гојака у Ровца и други "идеолошки" фактор, који је такорећи сјединио Гојаковиће и трећи генетички слој. Њима су временом пришли и преостали старинци, који су заправо и једини, прави кандидати, за средњовековне влахе манастира Мораче. Гојаковићи, који ће временом постати бројнији и преовалђујући слој, биће главни организатори и носиоци племенског живота Ровчана. Зато је велика већина припадника другог и трећег слоја касније примила Св. Луку за своју славу и временом почела да се исказује за Гојакове потомке (овде не треба заборавити ни двојицу тестираних Шћепановића из Међуријечја који су испали негативни на FT190799, требало би за њих одрадити бар тестове на мањи број маркера). И њихова племенска симбиоза је изгледа трајала све до 1710. године:
Тестирани Булатовић Р1а је од Булатовића који су 1710. побегли из Мртвог Дубоког због крви са Минићима. У њиховом предању постоји прича о томе да су најпре се склонили у Морачко село Врујца, где су их прихватили кумови Дожићи, и где их и данас има, док је један део њих наставио даље и населио се у Куче. То је тај део приче који помиње село Раћесе и Булатовиће насељене у том селу. Одатле су неки претпостављам касније (не знам детаље ове последње селидбе) населили у Горњу Горицу код Подгорице. Суштина целе заврзламе је у томе је да када је извесни Милета Булатовић-Стајовић заједно са браћом убио двојицу и израњавио још неколицину Минића, свим староседеоцима више није било места у Мртвом Дубоком, док су они ''прави'' Булатовићи, дакле потомци Гојака Никшина, остали и данас их има тамо. Очигледно да су стари Ровчани односно Минићи знали ко је ''прави'' Булатовић а ко не, па самим тим и ови који су њихове крви тј. племеници и као и они потомци Гојакови нису теретили за дуг у крви.
На другој страни, откривена генетичка структура Никшића Жупљана са доминантним
Y331554 носиоцима, доказ је управо планског и организованог настанка ратничке групације/катуна (у бијелопољском крају), у циљу деловања као хомогене целине од самог времена његовог слања и позиционирања у жупу Грачаницу (1378-1385). Она нам одаје
три карактера овог катуна, први је тзв. ратнички карактер, други дефанзивни, трећи прогресивни, који је на крају овог процеса донео и стабилизацију исељених грана Никшића у Грачаници.
Ратнички карактер обухвата све оно што карактерише једну ратничку, војно организовану јединицу, коју је у овом случају чинио старешенски кадар (Никша Никшић и његови синови Гезимир и Гојак) и скупина већински истородних Y331554 породица/братстава, који су га по природи међусобно блиских, братственички присних односа, највише и обликовали, то су:
- схватање задатака одн. процене елемената и околности под којима добијени задатак треба извршити;
- добра координација;
- извиђање, тј. прикупљање и проверавање података тактичко-техничке природе;
- планирање, из кога произилазе свакодневни, периодични и делимични планови и извршења (планови за појединачног члана н неког Y331554 братства или за више њих одједном, од извршавања послова обичних и свакодневних до војних);
- евиденција и контрола задатака, која је вршена од стране старешинског слоја и највероватније једног истакнутог/изабраног припадника Y331554 кланова.
Врло је вероватно да су Никшићи добили одређене гаранције, можда и од самог Твртка I, да ће на новој територији становати слободно и без страха, као на свом подручју и да ће презимљавати као у својој земљи на Лиму. У сваком случају, потребно је било размишљати и о дефанзивном карактеру катуна.
Дакле, са хомогеном целином коју су, као што смо видели, створили Y331554 припадници, добио се и
дефанзивни карактер катуна/јединице:
- давање снажнијег и одлучнијег отпора у случају одређених претњи или опасности, од стране појединог староседелачког братства или катуна, или евентуално у случају њихових удружених акција (Лужана и Риђана-Матаруга);
- правовремена елиминација истих.
Прогресивни карактер:
- апсорбовање затечених катуна у сливу реке Грачанице, што је резултирало каснијим потискивањем старинаца из једног дела поља;
- асимилација појединих припадника стариначких родова, која је омогућила постепено јачање и даље ширење племенске територије;
- убиство бана Угрена (ето и одговора зашто је изостала освета Угреновића, прво због блока Никшића у Грачаници, а друго јер је Гојак био у сигурном гнезду, окружен љутом војском и најамницима, вероватно да ниједног тренутка нису ни помислили на освету).
Видећемо са WGS резултатом Ђиласа којој ће грани припасти и братства у селу Заград, оно што засигурно знамо јесте да они нису Гезимирови потомци због негативног резултата Ђуровића на Y250780, можда припадну некој Y189944* или некој од исељених FT190799* генеалогија у околини Херцег Новог, али у сваком случају и без обзира на резултат, мишљења сам да ништа не може бацити сенку на улогу у Грачаници коју су одиграли припадници Y331554 генеалогија.
У циљу разумевања овог као и осталих процеса који су владали у средњовековном Оногошту, важни су закључци у радовима историчара Богумила Храбака
Никшић до почетка XIX века и Бојана Новаковића "
Територијално-управна организација Оногошта (Никшића) од XV до XVIII вијека", о времену образовања/формирања племена Никшић на простору жупе Грачанице од њиховог досељења, егзистирању никшићког кадилука поред нахије Оногошт и његовом постепеном територијалном ширењу и тд.
https://istorijskizapisi.me/wp-content/uploads/2021/01/08-Bojan-Novakovic-Teritorijalno-upravna-organizacija-Onogosta.pdf