Балтић ипак дели Y251448 са раније WGS тестираним Шћепановићем, а то је SNP који се везује управо за ровачко братство Шћепановић односно за њиховог родоначелника Стјепана (Шћепана). Овим резултатом ће коначно постати јавно видљива и профилизација Шћепановића на YFull-у, с обзиром да је Y251448 раније био препознат посредно, кроз позитивне резултате појединачних SNP тестирања, најпре код Ђекића, а затим и код Ровчанина, Милетића и Ђоковића, али без њиховог WGS резултата. На овај начин је сада у потпуности остварен један од примарних циљева истраживања: додатно је на YFull стаблу употпуњена профилизација Ровчана-Гојаковића у оквиру нашег пројекта.
ШЋЕПАНОВИЋИI2-Y250780>Y251448>
Y251122ШЋЕПАНОВИЋ (WGS тест), огранак Мандићи-Руповићи, село Гојаковићи/Мојковац, Лучиндан (порекло Међуријечје/Ровца/Колашин);
БАЛТИЋ (WGS тест), Штитарица/Мојковац, Лучиндан (тестирање помогли В. Бојановић, Д. Вучковић и М. Томић).
I2-Y250780>
Y251448*ЂЕКИЋ, Сопотница/Пријепоље, Лучиндан (позитиван је на Y251448, негативан је на грану Y251122, као и на преосталa два Шћепановићева приватна новела FT345955 и Y251004).
I2-Y250780>
Y251448+МИЛЕТИЋ, Горња Ровца/Колашин, Лучиндан
РОВЧАНИН, Крушево/Пријепоље, муслиман
ЂОКОВИЋ, Лепосавић, Лучиндан
(нису тестирани на Y251122, FT345955 и Y251004, њихова тестирања на Y251448 спонзорисао је Влада Бојановић).
Због ретке STR карактеристике Шћепановића
DYS437=14, овом роду је утврђена и припадност фамилијама:
ЈУКИЋ (Међуријечје/Колашин, Лучиндан);
СИНЂИЋ (Сретешка Гора/Колашин, Лучиндан).
Податак из катастиха манастира Добриловина са краја 17. века, у коме се помињу приложници Дозде (Балтићи) међу Тарским Никшићима, показује да је овај ровачки род у то време већ био присутан у Потарју. У комбинацији са генетичким налазима (Балтић испод Y251448>Y251122 поседује 3 приватна „best“ SNP новела) и откривеним миграционим процесима из села Међуријечје (по предањима матичног села ровачких братстава Срезојевића и Шћепановића), може се закључити да је предак Балтића мигрирао у Потарје највероватније током друге половине 17. века, након познатих сукоба између Васојевића и Срезојевића (А32852) и миграција које су очито захватиле и поједине аутентичне Шћепановиће (Y251448).
Као што је познато, сукоби Срезојевића са Васојевићима довели су до раних миграција појединих огранака Срезојевића у више независних праваца, што је потврђено дубинским генетичким анализама. За већину њих карактеристична су предања и родослови који упућују на исељавања из Роваца управо током друге половине 17. века.
До сада су идентификовани исељени огранци Срезојевића у Дучицама у жупи Грачаници, затим у нововарошким селима Челице и Бистрица, као и у Љепојевићима и Буковику, потом у селу Срезојевци код Горњег Милановца (што представља очит пример именовања насеља по родовском имену), као и у бијелопољском крају, у селу Врх (раније у Лозни). У истом контексту значајно је поменути и исељене Мацуре у косовско-митровачком крају са крсном славом Лучиндан, за које је генетичким анализама утврђено да су се у прошлости прибратили роду Срезојевића у Ровцима.
Што се тиче аутентичних Шћепановића, WGS/SNP резултати указују и на рано гранање и ширење појединих линија Y251448, како у самом Међуријечју, тако и из Роваца већ током 17. века. Дакле, под раним миграционим огранцима Шћепановића за сада се, поред претка Балтића, могу издвојити и миграције родоначелника тестираних Ђекића, затим претка муслимана Ровчана, вероватно и претка Ђоковића, који су према предању пореклом из Сјенице, а раније из села Бучје у Црној Гори (миграција тестираних Шћепановића-Мандића/Руповића у околину Мојковца је из новијег периода, 19. век).
Паралелно са овим миграционим процесима, у ровачком Међуријечју се за време и након крвних освета Срезојевића и Васојевића, одвија процес идентификационог припајања већинског дела Срезојевића изворним Шћепановићима. Овај процес се најбоље огледа у откривеним Срезојевићима у огранцима Шћепановића (Радојичићи, Пуришићи-Веснићи, Драшковићи), као и у генетици ширег огранка Шћепановића-Мандића, којем припада и WGS тестирани Шћепановић. Према родослову, родоначелница Манда живела је управо средином 17. века, а међу потомцима њених синова откривено је присуство и изворних Шћепановића (Y251448), као и изворних Срезојевића (A32852):
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg192755#msg192755Што је родовски идентитет временом постајао јачи, то је свест о различитом родовском пореклу Срезојевића међу Шћепановићима постајала слабија, док се у потпуности није изгубила. Свест о припадности некада најбројнијем ровачком братству Срезојевићима, једино су у Ровцима у одређеној традиционалној мери очували Илинчићи и Јовановићи, који су припали управо грани А32852.
Посебно је занимљиво да је процес идентификационог стапања Срезојевића у Шћепановиће временом утицао и на поједине изворне Шћепановиће Y251448, код којих је временом дошло до губитка свести о сопственом пореклу, па се у појединим њиховим огранцима (нпр. Милетићи, Синђићи) развило предање о старинаштву у Ровцима. Међутим, савремене дубинске генетичке анализе показују да и они припадају млађој грани Y250780, што потврђује да ти огранци не представљају аутохтони, предникшићки слој становништва у Ровцима.
Највероватније да су на овај процес утицали тешки сукоби Срезојевића са Васојевићима током 17. века, који су у Ровцима оставили дубок траг. Посебно се у том контексту издваја предање о злочину на Кумовском гробљу и страдању дванаесторо деце Васојевића, што је извесно и додатно оптеретило поједине огранке Срезојевића. У таквим околностима након "утапања" Срезојевића у Шћепановиће, код једног дела изворних Шћепановића је временом дошло до дистанцирања од Срезојевића "Шћепановића", што је резултирало и до самог дистанцирања од сопственог братственичког порекла, до постепеног формирања предања о старинаштву у Ровцима.
