1. ДЕОКако је један уважени форумаш лепо приметио, следи још једно агитационо-пропагандно саопштење.
Уколико се неко и након овога не сложи са закључцима, нема проблема. ГГ као млада наука и јесте једним делом напредовала захваљујући сумњичавима, посебно сумњичавима на теми Никшића.
ВУКИЋЕВИЋ, Горњи Лајковац/Мионица, Лучиндан, након добијених резултата BIGY-700 теста и Т2Т надоградње узорка, остао је на нивоу
A37326/Y499136* хаплогрупе, у оквиру ровачког рода Срезојевића:
https://www.yfull.com/live/tree/I-A32852/ Као што је познато, претходно је Вукићевић радио SNP тест у YSEQ лабораторији на A37326/Y499136, због STR вредности DYS635=24 која карактерише ову подграну, када је добио позитиван резултат и потврду припадности. Подсећања ради, на овом нивоу генетичког раздвајања се од раније налази припадник фамилије
Млађеновић из нововарошке Бистрице (id:YF127293), као и тестирани
Главоњићи у засебној подграни која носи ознаку А37328/Y498707, такође из Бистрице и суседног села Рутоши (id:YF122867, id:YF133671, id:YF140969 и id:YF143144).
Огранак А32852>A37326/Y499136 је на овој теми означен као
Срезојевићи-Радоњићи, на основу резултата до којих се дошло упоредном анализом дефтера Нахије Ровца из 1477, 1541, 1548. и 1624. године, дефтера Старог Влаха из 1708. године, народних ровачких предања, унакрсних предања Млађеновића и Главоњића, као и васојевићке епске традиције, нарочито песме „
Шта освета учини“, у којој је опеван Павлица Срезојевић. Додатно су анализирани генетички резултати и родослови Млађеновића и Главоњића, што је омогућило потпуније разумевање старије матице овог рода, његових унутрашњих гранања, сукоба Срезојевића са Васојевићима и крвних освета, као и миграционих праваца.
Другим речима, извршена је мултидисциплинарна реконструкција историјских догађаја и родословних односа, заснована на укрштању и критичком вредновању независних историјских, етнографских, фолклорних и генетичких извора, чији су се резултати у великој мери међусобно потврдили.
Генетички резултати и дефтер за Стари Влах из 1708. године, указују на то да је овај огранак Срезојевића већ тада био бројан и стабилизован у Челицама. С тога, појава припадника гране A37326/Y499136 у селу Бабине не представља изненађење, јер се ово село налази недалеко од Челица и Бистрице, на левој обали Лима, док се Челице и Бистрица налазе на десној.
Постоје две могућности када је реч о миграцији предака Вукићевића у село Бабине.
Највероватнији сценарио јесте да су се припадници A37326/Y499136 огранка најпре сви заједно населили у Челицама, одакле се нека од следећих генерација предака Вукићевића током 18. века иселио у Бабине. Алтернативно друга, уједно мање вероватна могућност, јесте да се предак Вукићевића доселио независно у Бабине из неког села у околини Милешеве, раздвојивши се том приликом од својих блиских рођака, предака Млађеновића и Главоњића, који су се нашто касније до 1708. године населили у Челицама.
Још један важан детаљ до којег смо дошли захваљујући контакту са даљом родбином тестираног Зорана односи се на време досељавања претка породице Вукићевић у Горњи Лајковац код Мионице.
Наиме, поред породичног родослова, добијена је и прецизна информација о времену и околностима досељавања.
У родослову који је 1991. године сачинио протојереј Драгомир Д. Ћирић наведена је напомена да се породица Вукићевић доселила у Горњи Лајковац пред Кочину крајину, 1788. године из Бабина у Полимљу, након неког инцидента са Турцима.С друге стране, у делу Љубомира Љубе Павловића „
Колубара и Подгорина“ стоји: „
Вукићевићи, уз Први (српски) устанак из Бабина у Полимљу, бегунци са породицама, славе Лучиндан.“ Међутим, имајући у виду податак забележен у породичном родослову, постаје јасно да је Павловићево одређење времена досељавања било приближно, те да се сеоба највероватније одиграла петнаест до двадесет година раније, у време великих немира који су претходили Кочиној крајини.
Интересантно је да нису остала у сећању имена мушких предака Вукића, који је према родослову рођен око 1820. године. Уколико се прихвати да је предак Вукићевића заиста дошао у Горњи Лајковац 1788. године, а Вукић рођен око 1820, онда недостају једна до две генерације између досељеника и Вукића. Другим речима, сећање на њихова имена је могло бити очувано, али је временом ипак ишчезло. Генеалошки низ од родоначелника до тестираног припадника породице изгледа овако:
Вукић>Јеврем>Раваило>Живорад>Верољуб>Зоран.
Једно од најважнијих открића након T2T Вукићевића јесте идентификација још једног квалитетног SNP-а, под ознаком
A37320/Y498566, који заједно са три од раније позната SNP-а додатно дефинише огранак Срезојевића-Радоњића испод A32852. Ово практично значи да између Срезоја (A32852) и Радоње (A37326/Y499136) постоје четири филогенетска SNP-a, а не три, што је и раније било претпостављено:
A32852 (Срезоје, рођ. око 1423. године) > 4 SNP-а (A37320/Y498566 • A37321/Y497688 • Y648236 • FT413556) > A37326/Y499136 (Радоња, рођ. око 1555. године)Добијена позиција Вукићевића на YFull стаблу од великог је значаја за утврђивање степена сродности са Млађеновићима и Главоњићима, што је био и примарни циљ његовог тестирања. Њоме је дефинитивно искључена могућност ближе сродности са Главоњићима, будући да Вукићевић није припао њиховој предачкој линији испод A37326/Y499136, која изгледа овако:
A37326/Y499136 (Радоња, рођ. око 1555. године) > 4 SNP-а (A37319/Y497281 • A37325/Y499026 • Y573684 • Y573685) > A37328/Y498707 (Никола Коле Главоња, рођ. око 1690. године)Дакле, постојала је могућност да резултат Вукићевића "поцепа“ овај филогенетски низ тестираних Главоњића, па чак и да припадне једној од њихове две гране у Бистрици или трећој такође испрофилисаној грани Главоњића у суседним Рутошима, а које све потичу од Николе Главоње код кога је и настао SNP A37328/Y498707. Међутим, ништа се од тога није догодило.
