Раденовић, Илиндан, Плав
Припада хаплогрупи R1a-Z280, "карпатско-далматинској" грани Y2613>Y2608. Има потпуно поклапање на 23 маркера са једним тестираним из Метохије чији резултат није још увек јаван, а деле и специфичну вредност на једном релативно споријемутирајућем маркеру. Када се уз то дода и релативна географска блискост, врло је вероватно да припадају истом роду. Од јавних резултата најближи су му Лончаревић из Андријевице, који му је и географски најближи, и Јеринић из Вировца код Мионице, који слави исту славу, од обојице се разликује на 2 од 23 маркера. Можда вреди поменути и Цвијовића из Глиснице код Пљеваља, од ког се разликује на 3 од 23 маркера.
"Дервишевићи, Чекићи, Чкулићи, Аџилевићи, Цуриновићи, Фератовићи и Раденовићи су уопште из Затријепча. За Раденовиће се прича да су један "фис" са Чекићима у Гусињу; неки, опет, кажу да су Раденовићи од старине у Плаву и да су овде били и онда, кад су Дечани грађени. По казивању старог попа Радосава Поповића, Раденовићи су [род] са Неимаровићима, којих има негдје у Пећкој Нахији. Раденовићи су од старине ковали и били су врло богати; али за то, што су Турци презирали тај занат, Раденовићи
су га напустили и од тада стали нагло сиромашити. Данас жале, што су то учинили, и веле: "Oд када смо оставили наш занат, прекинули смо своју нафаку".
Раденовићи су се много убијали с Турцима и у тој борби погинуло их је преко 30; но и Турака је од њихове руке пало исто толико. Прије 150 година сваде се са Шабовићима, у свађи убију једнога и утеку у Србију, гдје су у Крагујевцу живјели десетак година. Раденовићи су се после повратили у Плав и измирили са Шабовићима. За вријеме тог бјегства остале су двије њихове куће у Крагујевцу, а једна у Рожају. Иза тога су Турци, због свађе, запалили Раденовићима све куће, и они су морали бјежати
у Полимље, гдје су дуго живјели. Овакве честе свађе и бјегства, паљење кућа и плаћање крвнине донијели су Раденовићима голему сиромаштину, која их и данас прати. Раденовића има 25 кућа православних и 3 куће мухамеданске. Они су, и ако гоњени, чврсто држали своју вјеру."
Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област (Полимље, Велика и Шекулар)