М. Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, ИЗ ''Вељко Влаховић'', КИЗ ''Култура'', Београд, 1989. стр. 60.
Мрша и његов син Јован, у вријеме Морејског рата, били су ''десна рука'' климентском вођи Уљи – ''Малом краљу''. Мрша је био кељмендски војвода и алај бајрактар над 7 барјака Скадарске малесије. И данас се на Вјетернику, узвишење између Врмоше и Гусиња, гдје је побијао бајрак када је одлазио према Гусињу и Плаву назива Мршина плоча. Током Кандијског рата (1645 – 1695), Кељменди су извршили најезду на плавско – гусињски крај и Горње Полимље, гдје су се у току Морејског рата (1683 – 1699) још више учврстили. Према Јовићевићу, тамо су владали око 50 година. После смрти ''краља'' Уље око 1696. и барјактара Мрше 1699. вођство над племеном Кељменди преузео је Јован, епска личност, харамбаша и племенски поглавица – војвода. Борио се са зетом, Симом Рашовићем Дрекаловићем из Куча, и са сестрићима Мирком и Новицом, синовима Пиперског војводе Лијеша. Према епској пјесми, с четом, Јован је око 1698. опљачкао 1.000 оваца јунаку из Плава, Муљи Чаковићу. У коментару овог епа Лубурић је записао да се Муља Чаковић сам дао у потјеру, да је у Цикушама напао Јована и његове хајдуке, и да је тада у жестокој борби јуначки погинуо.
У плавско – гусињском крају, Кељменди су присутни до 1700. Под командом Ходаверди паше Махмутбеговића, Турци су их протјерали на Пештер. Са групом сабораца, Јован се вратио у Клименте одакле се дуго одупирао. Послије неколико година, 1707. и 1711. са Пештера је успио да поврати већину својих саплеменика.
На позив Петра Великог у јуну 1711., са племенима Брда, Боке, Црне Горе, Херцеговине и Јован са Климентима напада Турке. Прича се да је погинуо на брду Сохи изнад манастира Дечани, док други кажу у Рашком Долу у Велики, издајом неке крчмарице. Према Лубурићу, имао је ''сина Петра, Карађорђевог оца, који се родио око 1690. да ли у Климентима или у Гусињу, не знамо''.