Ево мало материјала за Шекуларце, за размишљање:
У Дечанским хрисовуљама (1330-их) у селу Добра река (Добра рѢка - Добра река или Добра ријека, је некадашња жупа, област између данашње Андријевице и Комова) пописан је Богоје Радмужевић (РадƄмоужевикƄ) са браћом Смилом и Милошем.
Из 1344. године имамо запис калуђера ("чрнорисца") Василија (Смиља Дабижева), из Добре реке, на Јеванђељу из Манастира Чечево код Коњуха.
Василије је помињан раније на форуму, по овом запису где се каже да су у Доброј реци власт Шекуларци ("народ из села Секула").
Ако су Шекуларци били власт у Доброј реци, вероватно су делом тамо и живели. Тако би ови Радмужевићи могли бити исти они који су засновали село истог назива у самом Шекулару. Ако имамо у виду да се ради о првој половини 14. века, када су стална презимена била права реткост, намеће се закључак да је браћи Богоју, Смилу и Милошу отац носио име Радмуж. Дакле, тај човек, који је живео крајем 13. и почетком 14. века (1330. је вероватно већ био покојни, с обзиром да задругу чине његови синови, а да се он сам не помиње) је могући родоначелник шекуларског братства Радмужевића.
Ваља рећи да у то време у оквиру манастирског поседа Дечана имамо још двојицу људи именом Радмуж, у непосредној близини овог из Добре реке: један је Радмуж Ковач из села Требча (данашња Трепча код Андријевице), а други у Комаранима у Плавској жупи, пописан са унуцима („Андреѩ, Храноѥ и Браѩн а дѣд им Радмоужƅ“).
Друго је питање који род у Шекулару потиче од ових средњевековних Радмужевића. Данас се под Радмужевићима сматрају родови засновани у том селу (Кењићи, Кукаљи, Спалевићи, Лекићи, итд), али није немогуће да су они прозвани Радмужевићима по селу. Мене је одувек копкала етимологија презимена Рмуш. Народно предање има своју верзију - да је Дашин брат, родоначелник Рмуша, „ркао“ због ране у грлу, па му је по томе дошао надимак и касније презиме његовог потомства. Не звучи баш уверљиво језичка веза између ркања и презимена Рмуш. Можда је презиме Рмуш настало упрошћавањем од Радмуж (што, језички, звучи далеко прихватљивије)? У овој верзији, Дашићи би били само огранак Рмуша, односно старијег братства Радмужа (Радмужевића).
Иначе, полимски Радмужи нису једини са овим именом. Ово старо, одавно замрло име, налазимо у 14. веку и на Косову и Метохији (Дечанске хрисовуље), Котору (из једне судске одлуке из 1330. године, по тужби Маре, жене Радмужеве, - „Mare, uxor Radmussi“) и Херцеговини (1417. године, у дубровачком документу помиње се Прибо Радмужић - Pribius Radmusich).
Постоји и топоним Радмуж - село у Далмацији.
Подаци из:
„Имена у Дечанским хрисовуљама“, Милица Грковић
„Речник имена бањског, дечанског и призренског властелинства у XIV веку“, Милица Грковић
„Шекулар и Шекуларци од помена до 1941. године“, Миомир Дашић
„Календарска имена у предјелима Дечанског властелинства“, Весна Јакић-Цестарић
„Српске породице Војводства Светог Саве“, Новак Мандић Студо
„Коњ у средњевековној Босни“, Есад Куртовић