Према другим подацима војвода Амеша ( или Амежа у зависности од читања) је био син Станише, такође брата Ђорђа Кастриотића. Да ли је топоним настао од имена војводе Амеша? По завршетку крваве битке Ђорђе је наредио да Амешу пошаље у Напуљ, његовом пријатељу Алфонсу, који га држи у затвору. Послије извјесног времена н молбу својих војвода, Ђорђе, потоњи Скендербег га враћа у Албанију, али Амеша као наводно пребјегао у Цариград, јер му је тамо била жена са ђецом. Многи сматрају да су Кастриоти били Срби, а не Шиптари ( изворно: Шкипетари). Били су господари на својим сопственим добрима у Средњој Албанији Гарди пошта (Кјутет Скандербегут), Сиње Шипера, Пошта, Церује у Матији и Добре били су њихова села.
Пошто је у току смишљена ревизија историје Балкана (траје већ око 100г.), тако да на мрежи колају многе дезинфомације. Историчари виенске школе као нпр. Фалмерајер, Талоци, Шуфлај, Јиречек, фон Хан и други, који су се бавили албанском тематиком у својим радовима, који одишу нетрпељивошћу наспрам Срба и њиховој истрији (са часним и делимичним изузетком Јиречека), ипак су
сви листом наводили да су Кастриоте
српског порекла. Основни извор им је био Марин Барлеције (савременик из XV. века).
По њему (Барлецију) четири сина Ивана Кастриоте (чије је лично име како К. Јиречек наводи,је у повељама, дали италијанским или на српском увек било
Иван- никада Ђин или Ђон. Јиречек је иначе доказао да је Иван од суседних европских дворских канцеларија захтевао, да кореспонденција буде бивала обављана на
српском) Константин, Ђурђе, Станиша и Репош су од њега морали бити дати Сулатану као таоци. За Ђурђа и Репоша се зна да су примили ислам и нова имена Скендербег и Карађоз (Karagöz = Црно око). Репош/Карађоз је добио сулатанову кћер за жену и имао је сина Хамзу. Репош се очигледно током свог живота покајао, па се замонашио у Хиландару вративши се правој вери, и тамо био погребен (постоји и дан данас натпис на зиду у цркви са његовим именом и титулом "дукс илирски".)
Иван Кастриота као верни следбеник српске цркве је у своје, и у име своја 4 сина за живота, ради одбране ове светиње на Хиландару (уз бедеме) дао саградити торањ, назван касније "албанским пиргом". У завештању стоји, да када се угасе све четири гране Кастриота (од сва четри сина), остане у неотуђивом власништву Хиландарског братства. Пирг је иначе одолео великом хиландарском пожару пре једне деценије.
Разлог зашто се тендециозно потура Станиша а не Репош као отац, лежи у прекривању горе наведене искрене и нераскидиве везе Кастриота са српском вером. Исто тако се прећуткује чињеница, да је и сам Скендербег сахрањен у православној цркви Св. Николе у Љешу. Скендербег и његов синовац Хамза су свашта радили у тим тешким деценијама, али ни наострашћенији србомрзци никада нису навели да је икад неко њих двоје уперио оружје на Србе. Зато и верујем да би се и сам Скендербег превртао у гробу знајући који су злочини учињени над Србима под окриљем његовог имена.
Скендербегу је учињена незахвалност како од нашег народа тако и од српске историографије, ипак се он часно и пожртвовано борио и за српску ствар. Заслужио је трг и споменик и у Београду и Подгорици!!!!
Пошто се ми овде бавимо генетичком генеалогијом, један круциалан податак који би ишао у прилог могућој вези Вајмеша са Кастриотама је нађена словенско-српска хаплогрупа I2a DN међу тестиранима. Та ХГ је очигледно домородна у источној Македонији и Задримњу, ако уз то узмемо у обзир да се мајка Ђурђа, Репоша, Станише и Константина, односно жена Ивана Кастриоте звала Војисава Трипалда, кћер господара Полога (крајни североисток Македоније уз Албанију и Косово), чије је презиме (Трипалда = Трибали) по италијанским генеаолозима коришћено као извор при креацији племићке титуле напуљских Кастриота (Marchesi di Atripalda) за време Краља Алфонса, онда све ове чињенице јасно указују на словено-српски корен ове знамените породице. Интересантно је напоменути да и сами напуљски Кастриоте за себе кажу да су српског порекла.
Амежа /Хамза Кастриота је могао у месту Вајмези оставити потомства, па да накнадно народно предање оба споји у једно. У прилог овом иде наведено пежоративно значење "Вајмеш"(лукавство, завидљивост, непоузданост...) Све атрибути којима су савременици описивали Хамзу.