Аутор Тема: Шекулар  (Прочитано 96813 пута)

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Шекулар
« Одговор #60 послато: септембар 20, 2015, 10:48:44 пре подне »
 Према другим подацима војвода Амеша ( или Амежа у зависности од читања) је био син  Станише, такође брата Ђорђа Кастриотића.  Да ли је топоним настао од имена  војводе Амеша?  По завршетку крваве битке Ђорђе је наредио да Амешу пошаље у Напуљ, његовом пријатељу Алфонсу, који га држи у затвору. Послије извјесног времена н молбу својих војвода, Ђорђе, потоњи Скендербег га враћа у  Албанију, али Амеша као наводно пребјегао у Цариград, јер му је тамо била жена са ђецом. Многи сматрају да су Кастриоти  били Срби, а не Шиптари ( изворно: Шкипетари). Били су господари  на својим сопственим добрима у Средњој Албанији Гарди пошта (Кјутет Скандербегут), Сиње Шипера, Пошта, Церује у Матији и Добре били су њихова села. 

Ван мреже Сол

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1132
Одг: Шекулар
« Одговор #61 послато: септембар 20, 2015, 02:30:09 поподне »
Према другим подацима војвода Амеша ( или Амежа у зависности од читања) је био син  Станише, такође брата Ђорђа Кастриотића.  Да ли је топоним настао од имена  војводе Амеша?  По завршетку крваве битке Ђорђе је наредио да Амешу пошаље у Напуљ, његовом пријатељу Алфонсу, који га држи у затвору. Послије извјесног времена н молбу својих војвода, Ђорђе, потоњи Скендербег га враћа у  Албанију, али Амеша као наводно пребјегао у Цариград, јер му је тамо била жена са ђецом. Многи сматрају да су Кастриоти  били Срби, а не Шиптари ( изворно: Шкипетари). Били су господари  на својим сопственим добрима у Средњој Албанији Гарди пошта (Кјутет Скандербегут), Сиње Шипера, Пошта, Церује у Матији и Добре били су њихова села.

Пошто је у току смишљена ревизија историје Балкана (траје већ око 100г.), тако да на мрежи колају многе дезинфомације. Историчари виенске школе као нпр. Фалмерајер, Талоци, Шуфлај, Јиречек, фон Хан и други, који су се бавили албанском тематиком у својим радовима, који одишу нетрпељивошћу наспрам Срба и њиховој истрији (са часним и делимичним изузетком Јиречека), ипак су сви листом наводили да су Кастриоте српског порекла. Основни извор им је био Марин Барлеције (савременик из XV. века).

По њему (Барлецију) четири сина Ивана Кастриоте (чије је лично име како К. Јиречек наводи,је у повељама, дали италијанским или на српском увек било Иван- никада Ђин или Ђон. Јиречек је иначе доказао да је Иван од суседних европских дворских канцеларија захтевао, да кореспонденција буде бивала обављана на српском) Константин, Ђурђе, Станиша и Репош су од њега морали бити дати Сулатану као таоци. За Ђурђа и Репоша се зна да су примили ислам и нова имена Скендербег и Карађоз (Karagöz = Црно око). Репош/Карађоз је добио сулатанову кћер за жену и имао је сина Хамзу. Репош се очигледно током свог живота покајао, па се замонашио у Хиландару вративши се правој вери, и тамо био погребен (постоји и дан данас натпис на зиду у цркви са његовим именом и титулом "дукс илирски".)

Иван Кастриота као верни следбеник српске цркве је у своје, и у име своја 4 сина за живота, ради одбране ове светиње на Хиландару (уз бедеме) дао саградити торањ, назван касније "албанским пиргом".  У завештању стоји, да када се угасе све четири гране Кастриота (од сва четри сина), остане у неотуђивом власништву Хиландарског братства. Пирг је иначе одолео великом хиландарском пожару пре једне деценије.

Разлог зашто се тендециозно потура Станиша а не Репош као отац, лежи у прекривању горе наведене искрене и нераскидиве везе Кастриота са српском вером. Исто тако се прећуткује чињеница, да је и сам Скендербег сахрањен у православној цркви Св. Николе у Љешу. Скендербег и његов синовац Хамза су свашта радили у тим тешким деценијама, али ни наострашћенији србомрзци никада нису навели да је икад неко њих двоје уперио оружје на Србе. Зато и верујем да би се и сам Скендербег превртао у гробу знајући који су злочини учињени над Србима под окриљем његовог имена.

Скендербегу је учињена незахвалност како од нашег народа тако и од српске историографије, ипак се он часно и пожртвовано борио и за српску ствар. Заслужио је трг и споменик и у Београду и Подгорици!!!!

Пошто се ми овде бавимо генетичком генеалогијом, један круциалан податак који би ишао у прилог могућој вези Вајмеша са Кастриотама је нађена словенско-српска хаплогрупа I2a DN међу тестиранима. Та ХГ је очигледно домородна у источној Македонији и Задримњу, ако уз то узмемо у обзир да се мајка Ђурђа, Репоша, Станише и Константина, односно жена Ивана Кастриоте звала Војисава Трипалда, кћер господара Полога (крајни североисток Македоније уз Албанију и Косово), чије је  презиме (Трипалда = Трибали) по италијанским генеаолозима коришћено као извор при креацији племићке титуле напуљских Кастриота (Marchesi di Atripalda) за време Краља Алфонса, онда све ове чињенице јасно указују на словено-српски корен ове знамените породице. Интересантно је напоменути да и сами напуљски Кастриоте за себе кажу да су српског порекла.     

Амежа /Хамза Кастриота је могао у месту Вајмези оставити потомства, па да накнадно народно предање оба споји у једно. У прилог овом иде наведено пежоративно значење "Вајмеш"(лукавство, завидљивост, непоузданост...) Све атрибути којима су савременици описивали Хамзу.
СОКО БАIО СА ТРИЕС ЗМАIEВАХ МРѢЕТ НЕЋЕ ДОК СВѢЕТА ТРАIЕ

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Шекулар
« Одговор #62 послато: септембар 20, 2015, 04:40:49 поподне »
Сол, дијелим ваше мишљење да су Кастриотићи (Кастриоте) Срби, и  о ревизији историје Балкана.  Нема потребе  да понављам или  дајем неку своју инерпретацију  већ изложеног. Податак да је  Амеша  син Ђорђевог брата Станише, нашао сам код Јована Стерије Поповића , који је то објавио у Будиму, 2. јануара 1828. године

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #63 послато: септембар 21, 2015, 09:23:47 пре подне »
Небо,
Вајмеш није само братствени надимак за Ћетковиће из Шекулара. 

Вајмешима зову и Церовиће у Белом Пољу у Метохији и друге ћетковићке одсељене огранке (нпр. у Гораждевцу).

У списку војника чете мезгаласке Шекуларско - трепачког баталеона Горњо Васојевичке бригаде за  1911/1912 годину, од укупно 65. војника, између осталих налазимо њих шест са презименом Вајмеш, са именом и именом оца, годинама живота, : Митар ( примједба: у артиљерију), Јован, Богдан, Вучић, Маријан.  На списку су  и Бабићи, Алексићи, Ђоровићи, Пантовићи, све припадници Ћетковића.

Ови Вајмеши овде уписани под тим презименом су тај надимак једно време уписивали као презиме. Неки се у то време пишу као Ћетковићи. Ради се о огранку у којем су Алексићи, Пантовићи и Вучинићи.
Имаш пример да се блиски рођаци, касније сви уписани под истим презименом - Пантовић, још у време балканских и Првог светског рата пишу на три различита начина: Пантовић, Ћетковић, Вајмеш. У ствари, све је то једна грана Ћетковића.
Сличан случај је са презименима Бабић и Ђоровић. Ђоровићи су огранак Бабића, а презиме су узели по Ђорђију-Ђору Бабићу, родоначелнику овог огранка. Имаш ситуацију да су се два рођена брата писали: један Бабић, други Ђоровић  :)

Мирко Барјактаровић у етнолошкој студији - Шекулар, гријеши кад наводи да се Шекуларци  у Горњим селима и Бабићи у Шекулару и Калудри не сматрају за Вајмеше.  За Шекуларце у Горњим селима ми је лично познато да их зову Вајмешима.

Слажем се. Вајмеш је био и Ћетко, па су, логично, то и сви његови потомци. Чињеница је да се за Бабиће у Шекулару ређе користи тај надимак, у ствари, пошто су Бабићи најбројнији, обично се за шекуларске Ћетковиће каже Бабићи и Вајмеши, тј. Бабићи (као најбројнији) и сви остали Ћетковићи.
Знам да исељене Бабиће, нпр. у Метохији, зову Вајмешима.

Шта мислиш и о пејоративном значењу "Вајмеш"(лукавство, завидљивост, непоузданост...)

Не видим ништа пејоративно у речи "вајмеш", јер не знам шта би могла да значи!? А по звучности ми се баш допада  :) Имаш ли неку идеју о етимологији ове речи?
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #64 послато: септембар 21, 2015, 09:25:34 пре подне »
Amese /Ameses на итал./лат. Хамза (син Репоша) Кастриота је синовац Скендербегов, а Vajmezi је топоним.

Мислим да је Амежа управо Хамза.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Шекулар
« Одговор #65 послато: октобар 04, 2015, 08:11:59 поподне »
 За Брђанина и Неба. Нијесу сви који носе презиме Шекуларац из једног  братства.  Тачно је то за  Шекуларце - Вајмеше у Горњим селима код Берана.   Код Сјенице  Шекуларци су од Портића. Има Шекулараца у Метохији,  Александровцу жупском. Једни од Дашића који су примили ислам се презивају  Шекуларац. Они знају за поријекло из Шекулара и то истичу. Било их је у Беранама, Пећи. Има их у  Београду.  Шекуларац је предионо ( презиме племена и краја ) презиме веуано за Шекулар.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #66 послато: октобар 05, 2015, 12:16:35 поподне »
Нијесу сви који носе презиме Шекуларац из једног  братства.  .......  Шекуларац је предионо ( презиме племена и краја ) презиме веzано за Шекулар.

Потпуно се слажем. Само међу Ћетковићима има два различита рода која се презивају Шекуларац (они у Горњим Селима и други на Пештеру од белопољских Церовића).

Мени су енигма они Шекуларци Е1b из Жупе Александровачке.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Шекулар
« Одговор #67 послато: октобар 05, 2015, 01:55:37 поподне »
   Небо,  Шекуларце  са  Пештери су од Портића. Славе Св. Враче. Неке  и лично познајем. Оглашавао сам се преко Порекла. да се јаве Шекуларци са Пештери пореклом из Шекулара. Контактирали ме појединци. По њима сви славе Св. Враче. Могуће је да је било Шекулараца ( и са овим презименом на Пештери) који су од Ћетковића, али и од других братстава. И мене занимају ови у Жупском Александровцу. Генетичка генеалогија је рекла своје за њих.  Још не знамо резултате потомака Вука Љевака, Радмужа...  За мене је инересантна ова насеобина Шекулараца у Александровцу жупском, Куршумлији. Крушевцу, али и Горњој Јабланици, Топлици..., уопште Јужној Србији.  Не могу да уђем у траг потомака попа Михајла сина попа хаџи Николе Петровића Бракочевића пароха Б(иј)елог Поља код Пећи, рођеног брата прота Стефана Бракочевића протојереја окружја пећког. Према  породичном предању запамћеном код огранка Весковића- Бракочевића са Чучка- село Орах у Шекулару, он је отишао у Крушевац. По једном хроничару он је у Пећи убио два Турчина( ово је стварно било, није типична црногорско српска прича) Морао је због тога да емигрира из Турске - Пећи.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #68 послато: октобар 05, 2015, 02:51:16 поподне »
Небо,  Шекуларце  са  Пештери су од Портића. Славе Св. Враче.

Колико ја знам, постоје и Шекуларци са Пештера који су од Ћетковића. Они су огранак Церовића из Б(иј)елог Поља и рођакају се. Славе Ђурђев-дан. Податке о њима дали су ови метохијски Церовићи Данилу Церовићу за његову књигу о братству Церовића. Има од њих и у Новом Пазару, знам за једну конкретну породицу.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #69 послато: октобар 08, 2015, 03:08:12 поподне »
На данашњи дан, 8. октобра 1912. године (26. септембра по старом календару) Црна Гора је објавила рат Труској, чиме је отпочео Први балкански рат.

Да видимо шта је претходило објави рата, како су текли ратни догађаји, а нарочито како је наступао шекуларски батаљон:

Црна Гора је почетком 1912. била спремна за рат против Турске. Постојао је споразум са Србијом о заједничком ратовању, и само је тражен повод за објаву рата. Превасходни ратни циљ Црне Горе био је прикључење Средњег Полимља, Потарја и Метохије, као и ширење у другим правцима. Војска је добро наоружана новим пушкама "московкама" и великом количином муниције, а из барутане у Краљима тајно су наоружавани и Доњи Васојевићи у турској граници.

Турци су сазнали за ово наоружавање својих поданика, те су августа 1912. извршили напад из Берана на више села у Доњим Васојевићима. У пушкарању погинуло је више људи, а најтежи инцидент догодио се у Доњој Ржаници, где су турски војници убили 18 људи. Сазнавши за ове догађаје, комадири чета Шекуларско-требачког батаљона на своју руку су извршили напад на границу. Без много отпора, освојене су и спаљене карауле на Јанковој глави и Пештери, чиме је отворена граница између Шекулара и Роваца, и дубље у Доњим Васојевићима. Ову акцију одобрио је и командант Шекуларско-требачког батаљона Мило Станојев Кењић (у тренутку напада био је у Андријевици код команданта Васојевичке вригаде, Радомира Вешовића) и наредио да чете његовог батаљона продру дубље према Беранама и помогну одбрану сêла од Руговаца и Рожајаца који су симултано напали Доње Васојевиће. Због ове акције, командант Вешовић је оштро укорио Мила Кењића речима: "Аферим ти га, јуначе, кад си без одобрења краља објавио рат Турској!" Кењић је одговорио: "Све што радим, радим на своју личну одговорност, и сносићу посљедице." Након жестоког продора Шекуларско-требачког батаљона и још неколико васојевичких батаљона ка Беранама, турска страна је затражила обуставу непријатељстава. Обећали су амнестију доњовасојевичким побуњеницима и обештећење за њихову уништену имовину и за све погинуле (што је, делом, чак одмах и исплаћено).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #70 послато: октобар 08, 2015, 03:09:11 поподне »
У Црној Гори објављена је мобилизација. Задатак да се ослободи цело Полимље, Потарје и Стара Србија, добио је Источни одред, под командом бригадира сердара Јанка Вукотића, у чијем саставу је била и Васојевичка бригада, и у њој Шекуларско-требачки батаљон (са 1015 војника распоређених у шест чета). Првих дана рата, Батаљон, ојачан са два артиљеријска оруђа, успешно се борио на потесу Усовиште – Јаворак – Мокра, против Руговаца и метохијског башибозука.

23. октобра уследио је јак напад црногорске војске (Дурмиторска бригада, Шекуларско-требачки батаљон и 4 доњовасојевичка батаљона) на источну линију фронта, који је натерао турску војску на одступање. Црногорци су заузели све кључне тачке у планинама изнад Пећи. 29. октобра, сердар Јанко Вукотић и Сафедин-бег Махмудбеговић потписали су споразум о предаји Пећи, а сјутрадан је црногорска војска ушла у Пећ. У наредних неколико дана, Црногорци су освојили и Дечане и Ђаковицу, и овладали целом западном Метохијом.

Један део Шекуларско-требачког батаљона остављен је у Ђаковици као посада, док је већи део упућен, у јануару 1913, да се бори за заузеће Скадра (у овим операцијама, погинуло је и тешко рањено 92 војника Батаљона).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #71 послато: октобар 08, 2015, 03:13:11 поподне »
Легендарни командир Шекуларско-требачког батаљона, Мило Станојев Кењић (1882-1962) спада у ред најбољих црногорских официра у балканским и Првом светском рату.

Кењић, син шекуларског стотинаша Станоја, из ратничке куће, послат је на Цетиње да се школује за официра. Након завршене официрске школе, постављен је за стотинаша, а после смене Милије Николића за командира (команданта батаљона, што одговара чину мајора). Био је врстан командант и стратег. Одликован је са више црногорских (касније и југословенских) и других одликовања (између осталих: црногорским Орденом књаза Данила и златном Обилића медаљом за храброст, грчким Витешким крстом и Одликовањем за храброст, руским Орденом Свете Ане, Орденом југословенске круне, итд).

Почетком Првог светског рата носио је чин капетана. 1916. аустро-угарске окупационе власти интернирале су га у логор у Мађарској. У Војсци Краљевине Југославије доспео је до чина потпуковника. 1941. након Априлског рата, заробљен је од Немаца и спроведен у логор у Немачкој, где је остао до 1945. После рата, живео је у Београду, до упокојења 1962. године.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #72 послато: октобар 08, 2015, 03:21:08 поподне »
Ево текста о откривању споменика Милу Кењићу:
http://www.mojenovosti.com/lat/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=78229
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Шекулар
« Одговор #73 послато: октобар 08, 2015, 09:35:52 поподне »
 Мило Кењић један од знаменитих Шекулараца  је рођен 8.августа 1880. године у у Радмужевићима - Шекулару од оца  Станоја и мајке Дивне, родом Лутовац из Дапсића. Тог дана, по старом обичају, у кући Станојевој запуцала је пушка да огласи да је рођено мушко дијете. Био је то срећан тренутак како за породицу, тако и за братство Кењића и племе шекуларско.
Командант Шекуларско-трепачког батаљона Мило С. Кењић је водио свој ратни Дневник  1912-1916.године, гдје свједочи о Првом,  Другом балканском и Првом свјетском  рату до капитулације Црне Горе.  У свим овим ратовима може се рећи да није било ни једне веће и крвавије борбе, коју је водила  мала црногорска војска, а да Мило Кењић са својим батаљоном није учествовао. Сердар Јанко Вукотић га је у ратним окршајима усмено и писмено више пута називао "другим Обилићем".  Није ни чудо што је Мило био такав, кад се зна да потиче из  храброг  црногорског брђанског племена шекуларског, које је изњедрило јунаке какви су били војвода Петар Шекуларац, војвода Даша, кнез Вук Љевак,  Комнен барјактар и други. Значајна је улога Мила Кењића у постизању вјековног циља: ослобођења и уједињења српскога народа.   
Памтимо своје знамените људе.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Шекулар
« Одговор #74 послато: новембар 13, 2015, 01:24:16 поподне »
Главно братство Шекулара које се уједно сматра и старосједилачким, потиче, бар по предању, од војводе Петра Шекуларца и дијели се на три веће групе у односу на његове потомке (за које се не каже да су браћа) Дашу, Вука Љевака и Комнена барјактара.

Ово братство је заправо једино од великих очуваних старих српских братстава Рашке области, прије великих промјена у становништву 1690. када умјесто Срба на то подручје досељавају Малисори и Брђани. Андрија Јовићевић, по мени исправно претпоставља, да се шекуларско предање гдје су они тобоже закаснили на Косовску битку, па добили од султана ферман на земљу, не односи на период Косовске битке већ управо на период око 1690. кад су Аустријанци продрли у ове крајеве, а већина српског становништва им се ставила у службу. Јовићевић сматра да је сасвим вјероватно да Шекуларци у том периоду нису стали на страну Аустријанаца и због тога, не само да нису морали да се иселе као остали Срби, већ су и добили привилегије од Турака, а и у каснијем периоду нису морали никоме да плаћају харач.

Иначе тестирао се једна од припадника овог братства из Шекулара и припада хаплогрупи И2а Динарик Сјевер, што јасно указује на словенско поријекло овог рода.

Код Јовићевића такође читам занимљив податак да су Васојевићи (данас велики Срби), све оне који нису били Васојевићи подругљиво звали "Србе". Са друге стране, Васојевићи су свакако најзаслужнији што је средње Полимље и данас доминантно православно.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #75 послато: новембар 13, 2015, 01:56:54 поподне »
Да, Шекуларци су у време Бечког рата били опрезни према Аустријанцима, јер су мудри главари осетили могућност аустријског неуспеха и касније турске одмазде. Шекулар је поседовао ферман за филурију, нису хтели олако да га изгубе, и добро су оценили да ће их пасиван став према рату касније спасти.

1690. сеоби се прикључила већина становника Полимља, који су се плашили турске одмазде, иселило се готово све становништво тада српске Ругове, највећи део становништва долине Лима, а у Шекулару је запустео његов нижи део (Мезгале). Остали Шекуларци су се повукли у унутрашњи, планински део свог краја. Те године на Полимље, Васојевиће и Брда ударила је казнена војска скадарског Сулејман-паше Бушатлије. Нарочито су тада поарани Полимље и Лијева Ријека. Нема података да је страдао Шекулар, али вероватно није, јер ће се у каснијим деценијама показати да се очувао као снажна (у том тренутку - најјача) војна сила у Полимљу.

Свакако да је међу Брђанима који су током ратних догађаја нанели тежак пораз турској војсци херцеговачког паше Џин-Алије, у Бихору почетком 1690. године, било и Шекулараца. Исто тако, један број Шекулараца се због овога иселио са другим колонама сеоба. Међутим, Шекулар је тада успео да се очува.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #76 послато: новембар 13, 2015, 02:07:25 поподне »
Са друге стране, Васојевићи су свакако најзаслужнији што је средње Полимље и данас доминантно православно.

Са овим се баш не бих сложио.
Познато је да је један број Васојевића крајем 18. и у првим деценијама 19. века прешао у ислам. Већина се вратила у православну веру захваљујући деловању Мојсија Зечевића 1830-их и 1840-их.
У Горњем Полимљу исламизација међу старим словенским становништвом била је незнатна. Много лакше су у ислам прелазили католички Малесори, па и досељени Брђани.
О чврстини православне вере међу старијим становништвом говоре и чињенице да су они одлазили да раде на манастирским поседима и да им помогну против шиптарског насиља чак у Метохију, превасходно Шекуларци и Величани. То је традиција која корене вуче још из средњег века, јер су ови крајеви били у поседу манастира Дечани, Бањска, Ђурђеви Ступови.
"Наша мука ваља за причешћа"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Шекулар
« Одговор #77 послато: новембар 13, 2015, 02:14:00 поподне »
Са овим се баш не бих сложио.
Познато је да је један број Васојевића крајем 18. и у првим деценијама 19. века прешао у ислам. Већина се вратила у православну веру захваљујући деловању Мојсија Зечевића 1830-их и 1840-их.
У Горњем Полимљу исламизација међу старим словенским становништвом била је незнатна. Много лакше су у ислам прелазили католички Малесори, па и досељени Брђани.
О чврстини православне вере међу старијим становништвом говоре и чињенице да су они одлазили да раде на манастирским поседима и да им помогну против шиптарског насиља чак у Метохију, превасходно Шекуларци и Величани. То је традиција која корене вуче још из средњег века, јер су ови крајеви били у поседу манастира Дечани, Бањска, Ђурђеви Ступови.


Па добро, можда је "најзаслужнији" прејака ријеч, али свакако је за очување православља било веома значајно што је једно тако бројно и експанзивно племе остало у православљу.

Досељени Кучи су малтене сви прешли на ислам.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Шекулар
« Одговор #78 послато: новембар 13, 2015, 02:18:51 поподне »
Па добро, можда је "најзаслужнији" прејака ријеч, али свакако је за очување православља било веома значајно што је једно тако бројно и експанзивно племе остало у православљу.

С обзиром на бројност и експанзивност Васојевића, то стоји. Јер, да су они (као Кучи у Плавској жупи) колективно прешли у ислам, не би било добро по остало становништво Полимља.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Лепеничанин

  • Уредник СДНКП
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 852
  • R1b
Одг: Шекулар
« Одговор #79 послато: новембар 13, 2015, 02:24:25 поподне »
Синиша,

код Старошекулараца свакако се не ради о једном роду. Тестирани припадник групе Дин Север је од гране Вука Љевака, а тестирани Ђорђевић из Лесковца на нашем ДНК пројекту, који потиче од Дашине гране припада групи Дин Југ. Додуше, све племенске легенде и говоре да Даша и Вук Љевак нису од исте мушке лозе (каже се да су били ујак и сестрић, или да су били кумови и томе слично).

Занимљиво је видети и колико је нови тестирани близак хаплотипу Девића, тестираном као Дин Север, који би требало да потиче од "дробњачких" Ћетковића.

Потпуно се слажем да се легенде о косовској бици у ствари тичу каснијих дешавања, али мислим да се пре ради о времену Друге сеобе, око 1740. године, него о Првој сеоби 1690. године.