ДРУГИ ДЕО:
Илустративан пример представља управо хипотеза о Тарским Никшићима из 2016. године, изнета без ослонца на дубинске генетичке резултате, која ни до данашњег дана није изложена од стране Уредништва упоредивом нивоу методолошке критике. Управо зато сматрамо да би доследна и уједначена примена истих научних стандарда, како на савремене, тако и на раније постављене тезе, значајно допринела објективности и кредибилитету даље расправе.
Истовремено, то што данас не постоји очувана племенска традиција Никшића у Потарју, не може само по себи представљати аргумент против ранијих историјских процеса, као и каснијих исељеничких процеса посебно од 1690. године. Генетика и предање нису супротстављене категорије, али тамо где предање изостаје, генетика остаје значајан, а понегде и једини мерљиви извор. Одсуство предања није доказ да одређена популациона и родовска динамика није постојала, посебно ако имамо у виду утицај тзв. "немањићке традиције" на појаву каснијих, измишљених предања и везивања породица са славом Св. Лука за Жупљане, Ровчане и Требјешане, као што имамо и појаве везивања других полимско-тарских родова са Васојевићима, Кучима и тд.).
У таквим случајевима, дубински генетички резултати, као и структура и унутрашња разгранатост хаплогрупа, могу представљати легитиман истраживачки алат за реконструкцију старијих фаза родовске историје, нарочито тамо где ипак постоје одређени писани извори и поједине усмене традиције потарских Никшића (као у случајевима Требаљеваца, затим Војиновића у Брскову, Минића у Прошћењу, Мрдовића–Јаковића (Јакововића) у Прошћењу и других). При томе, увек наглашавамо значај османлијских извора, који цело то подручје дефинишу као нахију Никшићи, без географске одреднице, осим одреднице "Лимски Никшићи“ која се јавља у дефтеру из 1455. године за Никшиће у Потарју. Ни ови подаци се не могу и не смеју игнорисати у светлу дубинских резултата.
Са друге стране, не прихватамо ни примедбу о Бихору као нашем „локалном фокусу истраживања“, јер је од самог почетка тежиште рада било у Жупи Грачаници и у Ровцима, где имамо и највећи број дубински тестираних никшићких породица и братстава. Бихор се временом издвојио као област у којој је потребно спровести већи број тестирања, управо услед појаве генетичке разноврсности, а не као полазна или једина истраживачка тачка.
Осим тога, истраживање није било ограничено ни просторно ни хипотетички. Дубинским тестирањем Миљешковића настојали смо да проверимо и хипотезу о Приморју, будући да су се управо они издвајали као најозбиљнији кандидат за могућу припадност Никшићима, како због предања о староседелачком статусу на Луштици, тако и због руина у близини цркве Св. Луке које се традиционално доводе у везу са њиховим наслеђем и које се и данас катастарски воде на њих. Међутим, резултат је показао да је тестирани негативан на FT190799, а потом је сврстан у грану Озринића. Слично томе, проверили смо и далматинске Опачиће, код којих је такође добијен негативан резултат на FT190799 (са накнадном информацијом да припадају PH908>FT16449) и тд. што додатно потврђује да приступ истраживању није био селективан нити усмерен ка унапред задатом исходу, већ ка провери сваке релевантне хипотезе.
Када је реч о појму "Бихорски Никшићи“, желим да појасним да та одредница није уведена као историјско-племенска категорија, већ као аналитички термин који означава до сада уочени најстарији центар разноврсности FT190799 и Y189944 грана. Другим речима, не ради се о конструкцији "племена“, већ о радној хипотези заснованој на матици рода, просторном распореду и унутрашњој структури генетичких подграна, односно чињеници да је управо на том простору утврђена највећа унутрашња разноврсност како никшићких FT190799 и Y189944, тако и родитељске Y52621, у односу на до сада тестиране области (не говоримо о једном или два изолована случаја, већ о великом броју православних и муслиманских FT190799 и Y52621 родова који упућују на исти образац).
Управо зато тај појам представљамо као подложан евентуалној будућој ревизији ка појму "Бихорски Лучинштаци", у којем би били обухваћени огранци најсроднији претпостављеној родоначелничкој лози Никшића, а која је највероватније била FT190799>Y189944>Y483870 хаплогрупа, с обзиром на њену разноврсност западно од Лима, и очиту главну, историјску улогу њених припадника у формирању племена Никшићи, најпре у Брскову и Потарју, а затим и у жупи Грачаници.
Овде се може уважити и користити Ваша примедба у делу коментара да „не постоје ни у племенским или неким другим предањима, нити у историјским изворима, Никшићи у Бихору“, јер је ова констатација у директној корелацији са нашим ставом, да не треба мешати матицу рода са развојним путем племена Никшића, који се очигледно догодио изван бихорског простора западно од Лима са потребом развоја племенског идентитета, због околности у новим условима, док се у Бихору настављају развијати остале бочне FT190799 и Y189944 гране, уз очување крсне славе Лучиндан, али без племенског идентитета.
У потпуности стоји Ваша примедба да нови резултати могу изменити садашњу слику, наравно, уколико будућа истраживања покажу постојање равноправног или старијег жаришта на неком другом подручју. Међутим, на основу тренутно доступних STR и дубинских резултата, таква индикација за сада нигде није уочена. Такође, чекати апсолутну и коначну покривеност свих подручја значило би практично одустајање од било какве реконструкције. Наш научни рад подразумева јасно наглашену методологију и доношење закључака на основу тренутно доступних података који су на високом, репрезентативном нивоу. Оно што, међутим, сматрамо методолошки неоправданим са Ваше стране јесте одбацивање аргументоване историјско-генетичке засноване реконструкције искључиво зато што она не потврђује Милошеву хипотезу о Никшићима у Потарју, изнету као закључак 2021. године у књизи о Херцеговини.