Никшићи I2-PH908>FT14506>Y179535>Y52621>FT190799

[Exiled]

Поштовани Exiled,

Хвала Вам на одличној примедби везане за Дураковиће. Информација о ДНК тестовима Дураковићима, коју сте ми пренели је управо она коју сам покушавао да пронађем последњих два месеца. Много ће ми значити у даљем току истраживања.

Моје излагање на форуму и има за циљ да се чују и критике и сугестије, јер само тако могу доћи до нових података и додатно усмеравати истраживање.

Дозволите ми да појасним своје хипотезе.

Имајући у виду да ни Бег Дурак није имао баштине у Челицама 1700. године, нити су његови преци били власници баштина 1604. године, сматрамо да су се сви пописани у Челицама 1708. године првобитно (по исељавању из Роваца) населили на претходне баштине Бега Дурака или његовог претка. Додељивањем нових баштина Бегу Дураку у Челицама, Рутошима и Сеништима и чињеница да је сваки стоти становник Старог Влаха остао у Старом Влаху, принудило је Бега Дурака да поведе све своје чивчије из села у којем је претходно живео у нове баштине које су му дате у власништво, јер у супротном не би имао ко да их у дужем временском периоду насели. И то врло вероватно није био усамљени случај, јер су и остали власници баштина морали да воде чивчије са собом или да чекају да се досели ново становништво из Херцеговине и Црне Горе.

Хипотеза да је Бег Дурак род Грбићима и Дивцима је била заснована на чињеници да су се доселили у приближно исто време у Рутоше и да су баштине додељиване не само Бегу Дураку већ и хришћанским породицама, међу којима највероватније и Грбићима и Дивцима, што не би могло да се уради без неког утицајног турског властелина, као што је био Бег Дурак. Сродност са Дураком је била логичка претпоставка за ту врсту одлуке о додели баштина. Наравно ово није било једино правило по којем су додељиване баштина, али је било реално. Оно што очекујем је да ће се у наредном периоду са новим дефтерима открити, јесте које су све породице биле власници баштина у Рутошима. Наравно потврда те хипотезе је могућа само DNK тестовима потомака Бега Дурака и проналаском спрега са овим породицама.

Уколико су Дураковићи из Пријепоља потомци Бега Дурака, што заиста постоји реална могућност, уз податак да су род Новљанима P.109 (уз могућност како сте навели да припадају роду Вранеша или Вранешевића или су нека братска грана), то усмерава истраживање у другом смеру, можда у смеру Мојковца и Вранешке долине, а не Пријепоља и села Дивци. Самим тим и дефтере које планирам да набавим не треба да тражим за пријепољска села већ највероватније за села из Вранешке долине. Наравно, како сте навели у том случају генетска веза са Дивцима пада у воду и хипотеза Дурак-Дивци треба да се одбаци.

Питао сам професора Салиха Селимовића о породицама које би потенцијално могле да буду потомци Бега Дурака и преносим Вам текст који ми је професор послао:

„Дурак може да буде и име и надимак. Од имена Дурак је настало презиме Дураковић. Дураковића има православних, муслимана и католика. На простору Старе Рашке Дураковићи су пореклом из села у Бихору: Лахоло, Ичелице, Трпези, општине Беране, Петњица и Бијело Поље. Има их у градовима Новом Пазару, Бијелом Пољу, Беранама. Углавном су муслимани. Они своје порекло везу за племе Братоножиће из црногорских Брда. Сматрају да су у роду са муслиманима Ћеманима (Милисав Лутовац, Бихор и Корита, Београд 1967). Дураковића има на подручју Косовске Каменице где су дошли из Бихоре, село Трпези (Атанасије Урошевић, Новобрдска Крива Река, Београд 1950). У селу Обилићу код Бојника има Дураковића који су Срби. На подручју Босанске Крајине има Дураковића који су муслимани. Као официри помињу се Срби Дураковићи у Личкој регименти (бригади) 1746-1861.натпоручник Дмитар Дураковић и поручник Јован Дураковић (Лист „Личка слога” за 1935.годину). Постоји и презиме Дуракбеговић у Хрватској. Почетком XIX века у селу Грнчареву код Пријепоља се помиње Омер Дуракбеговић као градитељ џамије у том селу. Могуће је да је овај Дуракбеговић потoмак тог велепоседника Дурака у Ичелици (Челицама).“

У међувремену сам добио податак да Мaртиновић из Бистрице који славе Никољдан, су позитивни на маркер P.109, па имамо потенцијалну генетску везу са Дураковићима и највероватније са Бегом Дураком. Контактирао сам једног од Мартиновића  и договорио се за тестирање.

Веома је битно открити где је Бег Дурак имао баштине, пре него што се доселио у село Челице и Рутоше између 1700. и 1708. године. Зато је битно открити генетску везу породице Дурак са неком од досељених породица, јер ћемо лакше открити место одакле су дошли у Челице и Рутоше, а онда је лакше и одредити где су се населили Срезојевићи након исељавања из Роваца, а пре досељавања у село Челице.

Срдачан поздрав,
Мирослав Главоњић

Ако прихватимо Селимовићево образложење онда нас то још приближава и мом становишту јер географија иде томе у прилог. Подсетио бих и на то да у непосредној близини Бистрице имамо и Ратковиће,село Кучин,P109.

[НиколаВук]

Хвала рођо Мирославе на овим занимљивим објавама за нас Никшиће, али и за друге који би можда желели да се баве проучавањем турских дефтера. 

(Пети део)

Интересантно је да је у селу Љепојевићи 1708. године пописан и извесни Вукосав, син Јанка. Сасвим је могуће да се ради о претку и родоначелнику Вукосављевића (WGS, А32852*) из Јежевице код Чачка, пореклом управо из нововарошког села Љепојевићи. Проблем код ове хипотезе јесте тај што у попису поред Вукосава не стоји ознака Херцеговац, као што је то случај са Павлицом и осталим пописаним особама у Челицама и са тројцом пописаних у Рутошима, тако да због тога ипак не можемо тврдити да је она тачна. Друга хипотеза је такође врло могућа, да је предак Вукосављевића био неко извесно време у суживоту са Павлицом/Млађеном и прецима Главоњића након заједничког досељења у Челице, односно да је предак један од пописаних Срезојевића у селу Челице 1708. године, одакле се нешто касније током 18. века, његов потомак (син или унук Вукосав или Вукосављев отац) сели у оближње село Љепојевиће.  Ово би се такође могло разоткрити са новим дефтерима за поменута села, као и за село Рутоши.

Ову информацију си ми раније открио и још једном ти се захваљујем на томе. Лепо је што си је поделио и на овој теми. Што се тиче претпоставки да ли је овај Вукосав мој директни предак по коме носим презиме, као што си и сам навео, могуће је али и даље постоје недоумице које спречавају да се ово тврди са више сигурности. Додао бих да сам запазио да се име Вукосав јавља нешто чешће код Ровчана генерално, што појачава могућност да би ово могао бити неки други Вукосав (под претпоставком да се овде ради о Ровчанину и поред тога што није назначен као Херцеговац). У вези друге хипотезе, да ли мислиш да су уз Павлицу/Млађена били груписани и неки који су му само били саплеменици/братственици, а не и ближи род који би носио снип који карактерише Главоњиће (с обзиром да сам ја, а самим тим и мој далеки предак Вукосав, негативан на њега)? Да ли за сад има неких доказа који би тако нешто потврдили или барем учинили вероватнијим?

(Девети део)

Следећа тестирања су у току:
●   З. Вукићевић, Горњи Лајковац, Мионица, А37326+, поручен WGS тест.
●   Ј. Главоњић, Бистрица, Нова Варош, А37326+, поручен WGS тест.
●   В. Главоњић, Рутоши, Нова Варош, А37326+, поручен WGS тест.

Охрабрени резултатом Зорана Вукићевића, поручени су тестови на SNP маркер Срезојевића А32852, за следеће фамилије:
●   З. Маринковић, Горњи Дубац, Лучани, FT190799+ (Y250780?), порекло из Љепојевића, позитиван је на А32852. Поручен је тест на FT413556.
●   З. Бајовић, Прилике, Ивањица, Y250780+, без предања о пореклу, негативан је на А32852.
●   М. Живановић, Вигоште, Ариље, FT190799+ (Y250780?), без предања о пореклу, негативан је на А32852.
●   Д. Барлов, Вучковица, Кнић, Y250780+, Барлови су досељени из ивањичког краја али без предања о даљем пореклу, негативан је на А32852.
●   М. Вучетић, Лајковац, прво тестирање, поручен тест на А32852.

Моја је претпоставка да Маринковић неће бити позитиван на "главоњићки" снип, али би могао бити позитиван на неки од мојих новела. Наиме, постоји једно предање да су Вукосављевићи пореклом од Мариновића који су из Буковика, али би требало да их има и у Љепојевићима (у питању су суседна села). Ако је презиме Маринковић само варијанта од Мариновић, онда би он требало да ми је ближи род, барем по предању. Нисам га пронашао у бази СДНКП, сада први пут чујем да је тестиран.

[Владимир Бојановић]

Моја је претпоставка да Маринковић неће бити позитиван на "главоњићки" снип, али би могао бити позитиван на неки од мојих новела. Наиме, постоји једно предање да су Вукосављевићи пореклом од Мариновића који су из Буковика, али би требало да их има и у Љепојевићима (у питању су суседна села). Ако је презиме Маринковић само варијанта од Мариновић, онда би он требало да ми је ближи род, барем по предању. Нисам га пронашао у бази СДНКП, сада први пут чујем да је тестиран.

Маринковић је тестиран на FT190799 пре скоро годину дана и о његовом резултату сам већ писао. Због предања о досељењу из Љепојевића је поручен тест на А32852.

МАРИНКОВИЋ, Горњи Дубац, Лучани, позитиван је на FT190799. Маринковићи су се у Горњи Дубац доселили из села Љепојевић код Нове Вароши, крајем 18. века (Коста Јовановића, "Горње Драгачево"). С обзиром да су из Љепојевића Вукосављевићи који су припали Срезојевићима, предлог за даље тестирање је поруџба теста на А32852.

[НиколаВук]

Маринковић је тестиран на FT190799 пре скоро годину дана и о његовом резултату сам већ писао. Због предања о досељењу из Љепојевића је поручен тест на А32852.

Заборавио сам на то изгледа. У сваком случају, заинтересован сам да га тестирам на моје новеле (оне које би прихватио YSEQ), у случају да буде негативан на FT413556.

[M_Glavonjic]

Хвала рођо Мирославе на овим занимљивим објавама за нас Никшиће, али и за друге који би можда желели да се баве проучавањем турских дефтера. 

Ову информацију си ми раније открио и још једном ти се захваљујем на томе. Лепо је што си је поделио и на овој теми. Што се тиче претпоставки да ли је овај Вукосав мој директни предак по коме носим презиме, као што си и сам навео, могуће је али и даље постоје недоумице које спречавају да се ово тврди са више сигурности. Додао бих да сам запазио да се име Вукосав јавља нешто чешће код Ровчана генерално, што појачава могућност да би ово могао бити неки други Вукосав (под претпоставком да се овде ради о Ровчанину и поред тога што није назначен као Херцеговац). У вези друге хипотезе, да ли мислиш да су уз Павлицу/Млађена били груписани и неки који су му само били саплеменици/братственици, а не и ближи род који би носио снип који карактерише Главоњиће (с обзиром да сам ја, а самим тим и мој далеки предак Вукосав, негативан на њега)? Да ли за сад има неких доказа који би тако нешто потврдили или барем учинили вероватнијим?

Моја је претпоставка да Маринковић неће бити позитиван на "главоњићки" снип, али би могао бити позитиван на неки од мојих новела. Наиме, постоји једно предање да су Вукосављевићи пореклом од Мариновића који су из Буковика, али би требало да их има и у Љепојевићима (у питању су суседна села). Ако је презиме Маринковић само варијанта од Мариновић, онда би он требало да ми је ближи род, барем по предању. Нисам га пронашао у бази СДНКП, сада први пут чујем да је тестиран.

Хвала рођаче на похвалама. Потрудили смо се, а тема дефтера је интересантна, а биће још интересантнија ако успемо да пронађемо још и додатне дефтере, а надамо се да ћемо у томе успети. Просто је невероватно како се из месеца у месец дешавају открића, а уз велики труд и добру стратегију, вероватно је и фактор среће одиграо своју улогу.

Могуће је да је Вукосав из Љепојевића твој предак, али постоји вероватноћа и да је твој предак био у Челицама или Рутошима 1708. године. Потребни су додатни дефтери да би се то открило.

Код Главоњића је предање да су се преци Главоњића и Млађеновића доселили под вођством Млађена у Палачке Гобате, и да су потомци Павлице-Млађена узели презиме Млађеновић, а потомци осталих досељених узели презиме Главоња (практично потомци свих осам пописаних). Ако би се стриктно држали тог предања начинили би грешку и помислили да су од свих пописаних из Челица настали само Млађеновићи и Главоњићи, што није тачно. Да је тај податак тачан Главоња би било много више у Бистрици и Рутошима у попису 1851. године него што их је те године пописано (има само 5 кућа породице Главоња пописаних/познатих из генерација рођених између 1801. и 1810. године). Ако изузмемо Павлицу родоначелника Млађеновића, реалније је претпоставити да је од преосталих осам пописаних из Челица 1708. године, само један предак Главоња, а остала седморица су преци породица која у касније узела друга презимена. Не треба заборавити ни тројицу у Рутошима Мирашина, Радојицу и Петра, који су такође имали ознаку Херцеговац уз себе, као и пописани из Челица, па постоји велика вероватноћа да су и они Срезојевићи. Само је питање да ли су се остали Срезојевићи одвојили од породице Војводе Иваниша (можда и од потомака рођене браће Војводе Иваниша или његове браће од стричева) или су се и даље сви држали скупа и у Челицама и Рутошима и непосредно пре досељења тамо у селима Вранешке долине.

Ако узмемо за прву хипотеза да је Вукосав пописан 1708. године у Љепојевићима родоначелник Вукосављевића. У том случају су исељени Срезојевићи држали скупа непосредно по исељењу из Роваца, али се само део Срезојевића настанио на баштине Бега Дурака у Вранешкој долини (реф: коментар од господина Еxiled везано за Дураковиће), а остали су се настанили на баштине других власника у Вранешкој долини. По окончању Великог бечког рата и након Прве велике сеобе Срба, додељују се баштине у Старом Влаху Бегу Дураку и осталим власницима баштина у Вранешкој долини. Срезојевићи се деле тада и део прати Бега Дурака у Челице (Павлица и остали Иванишеви потомци), а део прати власнике својих баштина и иде у Љепојевиће (преци Вукосављевића), део иде у Бабине (Вукићевићи), итд….

Друга хипотеза је да се предак Вукосављевића, предак Вукомановића и предак Вукићевића населио заједно са Павлицом и претком Главоњића у Челице или Рутоше. Ова хипотеза је исто могућа, јер постоји реална могућност да се сукоб Васојевића и Срезојевића наставио у Ровцима још неколико година после догађаја на Кумовском гробљу (где гину и Војвода Иваниш и још неки његови синови и унуци и још неки Срезојевићи, где гине вероватно и Васојевићки војвода Оташ Николић), практично све до протеривања дела Срезојевића. А то би значило да су и Срезојевићи и Васојевићи још више страдали, па је број исељених Срезојевића био далеко мањи него у првој хипотези. Па је могуће да су се уз Иванишове потомке, сви исељени Срезојевићи населили на баштине Бега Дурака, прво у Вранешкој долини, а потом и у Челицама и Рутошима пре 1708. године. То би значило да у Челицама и Рутошима нису били само Иванишеви потомци, већ има и других Срезојевића. Од Павлице су Млађеновићи, један од њих је предак Вукосављевића, један од њих предак Вукићевића, један је предак Вукомановића, од једног од њих су вероватно Симовићи из Крчмара, а од једног од пописаних су Главоње/Главоњићи, итд…

Мислим да је јако тешко проценити у овом тренутку, која је од ове две хипотезе вероватнија и морају се обе разрађивати у паралели. Све је могуће, а одговоре само могу да нам дају нови дефтери Старог Влаха из 18., 19. и 20. века до спајања са познатим родословима Вукосављевића, Млађеновића и Главоњића, као и нови генетски тестови.

За Маринковића и ми мислимо да је вероватно ближи Вукосављевићима, али сматрали смо да је боље да будемо сигурни и проверимо Маринковића на FT413556.

[M_Glavonjic]

Поткрале су се три грешке у тексту.

Ако узмемо за прву хипотеза да је Вуксан пописан 1708. године у Љепојевићима родоначелник Вукосављевића.

Треба исправити и ставити Вукосав уместо Вуксан.

Друга хипотеза је да се предак Вукосављевића, предак Вукомановића и Радовића, предак Вукићевића населио заједно са Павлицом и претком Главоњића у Челице или Рутоше.

Треба избрисати Радовиће, који су се у 19. веку иселили из Роваца. Вукомановићи остају у тексту.

Од Павлице су Млађеновићи, један од њих је предак Вукосављевића, један од њих предак Вукићевића, један је предак Вукомановића и Радовића, од једног од њих су вероватно Симовићи из Крчмара, а од једног од пописаних су Главоње/Главоњићи, итд…

И из ове реченице треба избрисати Радовиће.

[Radul]

Јовановић из Горњих Бабина, Хан Пијеска, Y263686, надоградио резултат на Т2Т.

[Владимир Бојановић]

1. ДЕО

У току смо процеса генетичке профилизације још једног рода, из којег се један припадник током средњег века прибратио Никшићима. ЈОКСИМОВИЋ из села Добраче са славом Лучиндан, поручио је Big Y-700 у FTDNA и припао је хаплогрупи I2-Z17855-FT20796>BY190177>FT154835. Послали смо резултате YFull-у где му је одређена нижа подграна испод FT154835, са ознаком Y474927, коју је формирао са Грком Аргирисом, чији резултат није видљив због неплаћених обавеза: https://www.yfull.com/live/tree/I-Y474927/ На FTDNA ова SNP мутација носи ознаку FTG2448.

Иначе, ово је за сада трећи огранак испод I2-Z17855-FT20796>BY190177, чија старост је процењена у FTDNA и у YFull-у на око 1550 година. Остале две гране чине тестирани Бугари из централне Бугарске у BY190177>Y167811, док се на BY190177* нивоу тренутно налази Албанац из Дебра: https://www.yfull.com/live/tree/I-BY190177/ Од раније је познато, такође на основу дубинских тестирања у FTDNA, да I2-Z17855-FT20796>BY190177>FT154835 грани припада и Румун Калинеску, као и Србин Ковачевић из села Косна код Двора на Уни у Хрватској, са славом Никољдан. Пра-предачка FT154835 веза Румуна са једне, и Ковачевића и Јоксимовића и Аргириса са друге стране, највероватније датира из 7. или 8. века, с обзиром на још две изоловане заједничке SNP мутације за сву четворицу тестираних, а које се налазе између BY190177 и FT154835 (то су FT154024 и FT191196).

Према YFull-у, Јоксимовић и Грк деле још 7 заједничких SNP мутација, које нису узорковане у Калинескуовом резултату. Како би напокон добили и српски огранак испод BY190177, тачније испод FT154835 и тако извршили припрему за даље акције генетичких профилизација српских родова са крсним славама Никољдан и Лучиндан (у наставку ћете сазнати о којим родовима је реч), контактирали смо Ковачевића из Косне у нади да ће свој резултат послати у YFull, није га још увек послао али добили смо гаранције да ће ускоро то учинити. Куриозитет је тај што је Јоксимовићу по свој прилици ближи Грк од Ковачевића, и то за једну терминалну SNP мутацију Y474927/FTG2448, јер је Ковачевић према FTDNA негативан на њу (FTG2448 Hg38 13026232 G>C једна је од 13 приватних Јоксимовићевих SNP мутација), али је Ковачевић позитиван на осталих 6 које Јоксимовић дели са Грком, тако да је порекло тестираног Грка очигледно српско. По свему судећи, веза између Јоксимовића и Ковачевића је стара око 800-850 година.

Дакле, филогенетички низови за припаднике хаплогрупе ВY190177 су следећи:

I2-Z17855-FT20796>BY190177* Албанац из Дебра
I2-Z17855-FT20796>BY190177>+4SNP>Y167811 Бугари из централне Бугарске
I2-Z17855-FT20796>BY190177>+2SNP>FT154835 Румун Калинеску
I2-Z17855-FT20796>BY190177>+2SNP>FT154835>+6SNP Ковачевић из Косне (Никољдан)
I2-Z17855-FT20796>BY190177>2SNP>FT154835>+6SNP>Y474927/FTG2448 Јоксимовић из Добрача (Лучиндан) и Грк Аргирис.

Да случајно не би било неких недоумица, како код наших верних читалаца тако и код самог Јоксимовића, даље порекло I2-Z17855 је несумњиво словенско, са Карпата, где се и догодио њен развој и генеалошко ширење током античког периода. Њена старост се оквирно може проценити на око 2200 година, на YFull-у је нереално ниска 1800 година (довољно је само видети колики број SNP мутација је издвојено између Z17855 и BY190177, укупно их их 8, да не наводим остале примере у бочним гранама), док је на FTDNA она можда нешто дубља (2300 година) од реалне процене. Нешто касније, током раног средњег века, поједини њени носиоци активно учествују у сеобама Словена на Балканско полуострво преко Доњег Дунава, а затим и у вишевековним процесима етногенеза Румуна, Бугара, Срба, Албанаца и осталих народа, што осим развоја Y474927, FT154835 и BY190177, доказују и источне разноврсности и распрострањености бочних и старијих грана у односу на поменуте, укључујући и слични обрасци дистрибуција осталих I2-S20602 одн. I2-Y3120 гранa, које се налазе бочно у односу на Z17855:
https://discover.familytreedna.com/y-dna/I-Z17855/story
https://www.yfull.com/tree/I-Z17855/

Дакле, хаплогрупа BY190177 типски је пример словенских померања ка југу и миграција на Балкан, док је и њена узводна (старија) FT20796 исто то такође са бочним балканским гранама у односу на BY190177, али и једна од типских примера засебног развоја и појединих словенских грана које су остале у матици и раносредњовековних дистрибуција на чешко-немачки простор: (у FT20796>FTE92316 су тестирани Чех и Немац, док се на FT20796* налази и Украјинац).

[Владимир Бојановић]

2. ДЕО

Прескочићемо овом приликом антику и рани средњи век и фокусираћемо се на ближе порекло српских FT154835 огранака, а које нам разоткривају и хаплотипови осталих тестираних фамилија са славама Никољдан и Лучиндан, са свакако једном од карактеристичних STR вредности DYS533=11. Фокус ће бити и на историјским догађајима, помоћу којих ћемо реконструисати еволуцију и каснија гранања и миграције припадника овог рода са двема различитим крсним славама, као и одређени историјско-географски простор где су се огранци развијали и под очито средњовековним утицајем неговања култа Светог Николе на истом, где се управо и догодило прибраћивање једног припадника ове хаплогрупе Никшићима и промена крсне славе (Никољдан>Лучиндан) и каснији развој и миграције његовог потомства, уз подсећање на ранија слична истраживања и открића, што све заједно сугерише и наводи на закључак да је и матично подручје за српскe I2-FT154835 гране Стара Рашка одн. данашњи бијелопољски крај.

Пре тога, да се упознамо са генеалогијом Јоксимовића. Јоксимовићима су у Добрачама по родослову сродне следеће фамилије са славом Лучиндан: Ђоковићи, Димитријевићи, Јовановићи, Јанковићи, Перишићи, Радоњићи, Бојовићи и Мијаиловићи. У прошлости је за све њих било коришћено незванично презиме Милошевићи, по њиховом најстаријем упамћеном претку Милошу. По предању, Милош је рођен око 1680. године и доселио се почетком 18. века из Роваца у Добраче, пореклом од ровачког братства Булатовић.

Јасно је било још пре резултата Јоксимовића да наводно предање није тачно, када смо пре нешто више од две године добили негативан резултат Димитријевића из Добрача на никшићки FT190799. Добијена хаплогрупа Јоксимовића која је непостојећа у Ровцима и Морачи и њеним суседним областима тек говори да је то потпуни промашај, мада нисам ни сумњао да није, јер фамилија у моравичком крају, са сличним предањима о свом далеком претку, успоменама о његовом досељавању и јасном пореклу, заиста има мало.

Свето Петровић у књизи о Добрачама наводи да је ово предање забележио Вукоје Властељица, а то је нико други до познати родословац из Драгачева и аутор многих других генетички оборених предања, како у драгачевском тако и у моравичком крају, о чему сам већ кратко писао на Y52621 теми: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4782.msg186592#msg186592 као и на нашој теми након резултата Новитовића: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg190628#msg190628

Подсећања ради, о раду овог слободног уметника посебне речи хвале имају лучинштаци у ариљском Драгојевцу, које репрезентује WGS/T2T резултат Вићовића на YFull стаблу изворних Никшића FT190799>Y189944* и чије се генеалошко раздвајање од осталих Никшића догодило пре 900 година. Када је упитан зашто је требјешког Војводу Петра Гавриловића у родослову Вићовића, Стојановића и Миливојевића уписао као њиховог најдаљег претка, када међу овим фамилијама никада у прошлости није постојало предање о овој личности, нити о Требјешанима, ни о Никшићкој Жупи уопште, а са друге стране, суочен и са доказом да њиховог претка Петра (Стојановог сина, Вићентијевог/Вићовог и Миливојевог оца), одн. генетичке анализе његовог директног потомка, тестираног Вићовића, нису повезале са директним тестираним потомцима Војводе Петра требјешког и уопште са Требјешанима, његов одговор је гласио: "То је уметничка слобода". Овај пут толико о лажним предањима о Ровчанима, Требјешанима и Никшићкој Жупи.

Да се вратимо на резултат Јоксимовића.

Јоксимовићу из Добрача је на упоредива 23 маркера најближи тестирани Веруовић из Ковачевца код Пријепоља са славом Лучиндан, а затим и фамилије са славом Никољдан из Бољара код Сјенице (чије презиме указује на порекло из бијелопољског краја), Баљевца код Рашке и Кулиноваца код Чачка, чији резултати још увек нису јавни. Објављен је резултат на 23 маркера никољштаку Павловићу из Горњег Мушића, који такође припада овом генетичком роду, док је Прекићу из Долова код Тутина утврђена припадност грани I2-Z17855-BY190177>FT154835 преко тестирања у Берлину: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1571.msg177377#msg177377 Такође се може претпоставити да су њени носиоци и Главоњићи из Виче у Драгачеву са славом Никољдан, с обзиром на DYS533=11 и резултат SNP теста на BY190177+.

Иначе, ово је већ друга I2-Z17855 грана, чији се један од припадника у прошлости током средњег века, прибратио/призетио једном од бројних огранака аутохтоних I2-FT190799 Лимских Никшића у околини Бијелог Поља. Подсећања ради, претходно смо добили неколико веома важних резултата тестираних фамилија са славом Лучиндан, који су припали грани I2-Z17855-А20030, односно њеним низводним гранама Y135654 и BY55537. На следећој теми анализирали смо даља порекла ових грана, заједничку миграцију њихових носилаца са краја 13. или почетка 14. века, из источних области у Стару Рашку, затим историјске развоје појединих огранака са славама Никољдан и Лучиндан, укључујући и одсељеног огранка са славом Ћириловдан у Ровца (Љешњане-Војиниће) итд.: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1571.msg188294#msg188294

[Владимир Бојановић]

3. ДЕО

Дакле, оно што је такође заједничка карактеристика за српске I2-Z17855-BY190177>FT154835, I2-Z17855-А20030>Y135654 и I2-Z17855-А20030>Y55537, осим прибраћивања појединих њихових припадника роду Никшића јесте и присутно слављење Никољдана, а значајан је и податак да потврђени припадници BY55537 грани SNP тестом, да никољштаци Рендулићи из Лучана, имају предање о пореклу управо из Бијелог Поља. У Y135654 су и никољштаци Новчићи из Буђева код Сјенице и Радовић са Романије, а потребно је истаћи и да су у Крајини, поред Ковачевића и осталих у Z17855-BY190177>FT154835, такође присутни и бројни никољштаци у Z17855-А20030>Y135654. Наравно, и даља порекла ових фамилија се несумњиво могу везати за Стару Рашку одн. бијелопољски крај.

С тим у вези, треба напоменути и да је у акцији генетичке профилизације рода Раковаца из околине Рашке са славом Лучиндан, такође откривено и њихово даље порекло из Бијелог Поља. Раковци су смештени у грани I2>Y16449>Y151633>FTA49542 заједно са старинцима Лимске долине Конатарима. Конатари такође славе Никољдан, као и њихови тестирани рођаци, бијелопољски Гољевићи. Интересантне су и поједине бијелопољске муслиманске фамилије, за које би се могло претпоставити на основу хаплотипова да припадају овом генетичком роду или евентуално некој бочној грани. Тестиране никољштаке имамо и у другим I2-FT16449 гранама, тачније у MF4021 и A28710, иако међу њима нису откривене фамилије са славом Лучиндан, средњовековни генеалошки развоји и ових грана су се ван сваког спора такође одвијали у Средњем Полимљу одн. бијелопољском крају, као и у суседном Потарју. О свему овоме се можете подсетити на овој теми: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4757.msg187070#msg187070

За већину ових тестираних фамилија постоје предања о пореклу од Куча, због славе Никољдан, што су генетичке анализе обориле. Као што знате, исту ситуацију са бројним обореним предањима имамо и код полимско-тарских лучинштака, међу којима доминира оно о Ровцима. Из тог разлога, имамо задатак и обавезу да у будућности покушамо тестирати и остале никољштаке широм Полимља са сличним предањима, а посебно оне у бијелопољском крају: Раховиће из Недакуса, Перишиће из Расова, Тврдишиће из Биједића, Поповиће и Балшиће из Пећарске, Гојачане и Јефтовиће из Добриња и тд.

Због свега поменутог, може се рећи да су средњовековни Срби у Средњем Полимљу указивали велико поштовање Светом Николи (припадници племена Вранеши у некадашњој жупи Љубовиђи такође, лимски Бараћи, бихорски Баралићи и тд.). Да су Срби на овом простору током средњег века интензивно неговали Николин култ, доказује и црква Светог Николе у данашњем градском бијелопољском насељу Никољцу. Ова црква одн. манастир Никољац први пут се помиње у Повељи краља Милутина из 1318/1321. године, којом га је Милутин подарио Петровој цркви и Лимској епископији (Јово Медојевић, Значајни датуми и догађаји из прошлости Бијелог Поља). За целокупан развитак православног становништва у Бијелом Пољу и уопште Средњем Полимљу кроз средњи век, посебно је значајна појава и развој Никољ-трга одн. Никољ-пазара, заједно са манастиром Светог Николе. Развоју Никољ-пазара, из кога се касније развило насеље Никољац, највероватније је претходила Пашајитова царинарница на Лиму, која се помиње 1411. године у близини манастира. Познато је и из пописа из 1477. године да је Никољац тада имао 51. хришћанско становништво са 15 неожењених и 3 удовице.

Потребно је имати у виду да се у исто време када краљ Милутин дарује Никољац Лимској епископији, догодило и столовање епископа Данила II (Данила Пећког, ранији Бањски епископ), у цркви Светог Петра и Павла на Лиму, у данашњем Бијелом Пољу: https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/%D0%90%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%94%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE_II Дакле, у то време, бијелопољски крај са развојем Брскова, осим економских, постаје и један од важнијих духовних, културних и политичких центара државе краља Стефана Милутина. И раније сам указивао на то да се појаве појединих хаплогрупа са истока, у овој области, могу довести у директну везу са Милутиновим периодом владавине (владао је од 1282-1321. године) одн. његовим освајањима и територијалном ширењу Србије ка истоку, као и са поменутим, упоредним периодом развоја бијелопољског краја.
 
Осим манастира Никољац, у Подврху засеоку села Мокри Луг, налази се такође црква посвећена Светом Николи. Из текста у натпису над улазним вратима цркве, сазнајемо да је она сазидана 1606. године, у време архиепископа пећког Јована, као и то да је и ова црква Светог Николе некада била манастир. Колики је био укупан број православних храмова посвећених Светом Николи у бијелопољском крају (Светом Луки, такође), у којим све селима и у прецизно ком селу се догодио почетни генеалошки развој Y474927 хаплогрупе као и у ком селу се догодило прибраћивање/призећивање једног припадника FT154835 Лимским Никшићима, верујем да никада нећемо сазнати, међутим, познат је податак да само у бијелопољском крају постоји преко 130 црквишта и манастиришта, што довољан доказ присутности високог степена православне духовности међу средњовековним Бијелопољцима. Уосталом, управо међу данашњим остацима ових бројних богомоља и храмова, леже и корени у доста спором процесу исламизације Срба на овом простору. Познато је из званичних података који нам нуде османски дефтери, да је очигледна била бројна надмоћ хришћанског становништва током 15. и 16. века у односу на исламизоване хришћане, не само у Средњем Полимљу и Бихору, већ и у суседним областима, Потарју, Вранешкој долини, Трговишту и тд.

[Владимир Бојановић]

4. ДЕО

Појачана исламизација у бијелопољском крају креће од краја 17. века (тачније након аустријско-турских ратова, пропасти устанка у Бихору 1690. године и огромних страдања српског становништва на том и ширем простору), затим протиче кроз цели 18. век и добрим делом 19. века, све док се ислам није учврстио.и преовладао у свим областима Полимља. Током овог периода, упоредно и непрекидно са овим процесом, трајао је и процес даљег исељавања православаца, у највећем броју према суседној Сјеници и Новом Пазару и даље у Стари Влах и централну Србију, као и према Косову и Метохији и даље ка централној и источној Србији, што су и генетичке анализе доказале. Посебну улогу у процесу исламизације преосталих Срба у Бијелом Пољу и Бихору, као и досељеника са статусом нових чифчија, имали су Хајдар-паша и Мехмед-Ћор-паша који добијају поседе у Затону, Радулићима, Ивању, Црнчи, коритском крају и тд. као и остали довођени верски образовани људи за службе, а нешто касније и исламизиране фамилије из осталих крајева данашње Црне Горе, које су под притиском ослободилачких борби Црногораца, биле принуђене да напусте завичај и потраже уточиште у турским градовима Колашину и Бијелом Пољу.

Као последицу овог процеса, имамо потпуно измењену етничку структуру становништва, која је позната са резултатом пописа из 1913. године за капетанију Бијело Поље, када је овај крај ослобођен од Турака. Тада је живело преко 70% муслиманског живља (процењује се да је проценат био и већи, јер је попис бојкотован од стране одређеног броја муслимана) и нешто мање од 30% православног (претпоставља се да су од тог броја православних мање од једне трећине чинили старинци). Због свега поменутог, права је срећа када генетичка истраживања открију неке од тих стариначких родова, па макар они били исламизовани, а са друге стране, потпуно је разумљиво зашто поједине исељене фамилије широм Србије са предањима о пореклу из бијелопољског/бихорског краја, путем днк тестова још увек не проналазе своје даље рођаке, на поменутом простору. Доиста, и поједине бијелопољске стариначке породице из рода Никшића су откривене захваљујући дубинским генетичким анализама, које се такође налазе на старим нивоима генетичког раздвајања у односу на исељене никшићке фамилије, с тим што њихов стариначки статус никада нисмо искључиво везивали за поједина села тј. за њихова ововремена пребивалишта, нити смо икада инсистирали на томе да су њихови преци 1000 године тапкали у једном месту у селима Кукуље, Мајсторовини, Биједићима, Прошћењу и тд. већ строго за област у којој се катунски организовано племе од свог најранијег формирања развијало и ширило.

Да се вратимо на причу о Јоксимовићима одн. о групацији лучинштака смештених у селу Добраче. Оно што ћу у наставку изнети биће такође круцијално важно за разумевање не само њиховог досељавања у Добраче почетком 18. века, већ и очито заједничког досељавања са Неофитом, родоначелником такође бројних Новитовића, за сада јединих из рода Никшића са славом Аранђеловдан. Дакле, осим заједничке крсне славе Лучиндан (старија слава Новитовића је несумњиво била Лучиндан), резултата генетичких анализа, које и једне и друге упућује на исти завичај (бијелопољски крај), затим податка да се ради о најстаријим фамилијама у Добрачама, а који је у корелацији са родословима ових фамилија одн. са податком да су Неофит и Милош били истовременици, још један податак је свакако за даља тумачења веома важан, а то је да имања бројних лучинштака Милошевића, које репрезентује резултат Јоксимовића, смештених са једне стране, подно планине Малич, и имања Новитовића, смештених на Седалцу, дели само Новитовића поток (интересантно за поређење јесте пресликана слика са терена у недалеком селу Брезови, где имања мојих Бојановића I2-FT190799>FT190854 и Радошевића I2-А20030>Y135654 такође дели поток Грабовица). По мом мишљењу, ово је превелики број података да би их свели под коинциденције, већ се овде несумњиво ради о заједничкој миграцији и једних и других, почетком 18. века, Неофита и Милоша и њихових породица у село Добраче, највероватније из сјеничког поља, одакле се предак Веруовића сели даље ка Пријепољу (а можда се њихово физичко раздвајање догодило још раније у Бијелом Пољу).

Овде бих направио малу паузу са освртом на успешан модел успостављања различитих хипотеза од стране Мирослава Главоњића, уз процес упоређивања и анализирања истих, модел који је већ донео феноменалне резултате на пољу генетичког истраживања рода Срезојевића и његовог подрода Иванишевића (доиста, користио сам се њиме активно и пре сарадње са Мирославом, а највише у циљу обарања застарелих хипотеза о Тарским Никшићима и Никшићима уопште, додуше, на мало отрезит па и заједљив начин, због друге стране коју су чинили неколико "богомданих" истраживача, пуни произвољног, несистематичног и нефлексибилног деловања, па и због њиховог подругљивог односа, не само према мени и пројекту генетичко-генеалошког истраживања Никшића, већ и према свему и свакоме ко не дели њихова мишљења).

[Владимир Бојановић]

5. ДЕО

Резултат Јоксимовића је некако стигао у исто време када се тестирани Александар Новитовић поново активирао на овој теми, и када смо и путем приватних порука недавно иницирали и наше упознавање. Напокон се наш сусрет догодио овог месеца, када је био уприличен и неизоставном појавом мог великог пријатеља, учитеља и "ходајуће енциклопедије" Љуба Димитријевића - Грковића из Лопаша, врсног познаваоца историје Драгачева и Старог Влаха и једног од мојих главних сарадника и аниматора за тестирања бројних породица из ових крајева, не само са славом Лучиндан. Иначе, моја покојна бака, мајчина мајка, била је једно од петоро деце Јована Новитовића из Добрача, па ми је ова фамилија и од раније из тог разлога била интересантна за истраживање, а посебно након сазнања да смо и једни и други припали роду Никшића, тако да сам се необично много радовао упознавању са Александром, који иначе живи и ради у Београду. Био је то један од оних сусрета који прођу за трен, иако смо скоро 6 сати разговарали о бројним темама, наравно, уз Никшићко пиво.

Сада слободно могу признати и да сам веома задовољан и срећан што међу припадницима нашег рода постоји велики број истраживача који нису оптерећени митоманском прошлошћу, међу којима доминира и влада способност рационалног размишљања као и истинољубивост, а један од таквих истраживача је свакако и Александар Новитовић, који од старта показује не само жељу ка истраживању родословља Новитовића, већ и жељу за сазнањем о даљем пореклу своје лозе и свог родоначелника. Уосталом, без таквог приступа не би ни реализовали генетичку профилизацију рода каква је данас, а која је разоткрила наше право порекло, као и већине родоначелника бројних тестираних фамилија, укључујући и моје фамилије, када сам временом и највише захваљујући Милији Бојановићу сазнао за предање о пореклу Бојановића из Бијелог Поља, што је само потврдило да је моја ранија хипотеза (о властитом пореклу), коју сам успоставио својевремено захваљујући дотадашњим резултатима дубинских SNP и WGS генетичких тестова Никшића, била у потпуности основана и тачна.

Раније сам указивао на хипотезу Љуба Димитријевића - Грковића одн. на могућност стариначког статуса Новитовића у жупи Моравици или у некој од суседних нахија. Добијени резултат WGS теста Новитовића, Љуба није поколебао, већ је још више инсистирао на тој хипотези, инспирисан са откривеном позицијом Новитовића I2-FT190799* на стаблу Никшића и њиховом различитом крсном славом Аранђеловдан, као могућном изворном славом њихове гране. Ова грана је по Љубовом мишљењу, у што сам се сложио, могла у прошлости мигрирати независно и доста раније, са померањима влаха/сточара из Средњег Полимља у неку од нахија Старог Влаха, што не би био јединствен случај, с обзиром на откриће османолога Срђана Катића о кнезу Радосаву, који је наведен у попису 1477/1478. године за Смедеревски санџак, који се заједно са својим људством из Лимских Никшића доселио у Гружу (Историјски часопис бр. 70, Срђан Катић, Дејан Булић, СТАРОВЛАШКЕ НАХИЈЕ БОБОЉ И ОСТАТИЈА (15–18. ВЕК), стр. 226-227.).

Љубо је хипотезу додатно ојачао и са тумачењима о Неофиту, као могућем духовнику, који је по његовом мишљењу био старинац у Добрачама или се могао склонити у Добраче, за време турбулентних дешавања крајем 17. и почетком 18. века, негде из жупе Моравице, суседне Голије и тд. Међутим, проблем у тој хипотези представља непостојање родова у моравичком крају са славом Аранђеловдан, са сличним хаплотиповима или бар са предањем о рођакању са Новитовићима, као и горе изнети подаци/чињенице о Новитовићима и Милошевићима и њихове наведене заједничке карактеристике (Лучиндан, једнака старост фамилија у Добрачама, њихова родословља, генетичке анализе, имања у Добрачама која се додирују/граниче, што све скупа указује и на заједничку миграцију), које једноставно обарају ову хипотезу а којој сам и ја био једно време наклоњен. Наравно, хипотеза о пореклу Неофита од Лимских Никшића из околине Бијелог Поља или од Тарских Никшића из суседног Потарја, његовом досељењу из тих крајева и каснијом променом славе је била на другом месту, али сам био резервисан према њој, до резултата Јоксимовића који хипотезу о њиховом заједничком пореклу из бијелопољског краја и миграцији са краја 17. и почетком 18. века успоставља на реално прво место (трећа хипотеза о Никшићкој Жупи разумљиво никада није ни била предмет наших озбиљних дијалога и расправа и са новим открићима је у потпуности одбацујемо).

[Владимир Бојановић]

6. ДЕО

Остаје питање проблема различитих крсних слава (Новитовићи=Аранђеловдан, Милошевићи=Лучиндан). Уколико је хипотеза о њиховом заједничком досељењу почетком 18. века у Добраче тачна, како је могуће да су Новитовићи као припадници изворних Никшића променили своју крсну славу, док су Милошевићи задржали славу рода Никшића којем су се у прошлости прибратили/призетили?

Љубо је у случају да његова хипотеза о старинцима Моравице није тачна и да Аранђеловдан није изворна слава Новитовића тј. њихове FT190799* гране, одговор о промени славе имао (још једном) у духовнику Неофиту, због властитог имена, које се уопште није јављало у народу или врло ретко и да су управо његова духовност и служба можда саме по себи одговорне за Неофитову одлуку о промени крсне славе, уз неки догађај који је проузроковао. То објашњење донекле има смисла, али са друге стране, мишљења сам да су духовници једнако чврсти и у одржавању предачких/породичних вредности, дакле, да су са потребним обрасцем понашања непоколебљиви у континуитету одржавања и преношења својих породичних традиција, посебно оних традиција које се темеље на родовско-верској основи, као што је рецимо крсна слава.

Искрен да будем, нисам могао доћи до неког логичног објашњења, међутим, један податак може бити врло важан и пресудан у разумевању комплексне ситуације са различитим крсним славама ових родова у селу Добраче и буквално може заокружити целу причу, на један крајње једноставан и објашњив начин, по својој суштини. Неофит, родоначелник Новитовића (Неофитовића, како им је у Добрачама гласило старије презиме), по свему судећи је био конвертит, одн. исламизовани Србин, који се вратио на веру својих предака. Ова замисао се није родила сама по себи, већ ми је у томе помогао део из коментара на следећој теми о Неофитовићима: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=527.msg3936#msg3936

Неофитовићи су и српска породица која се доселила у Војводину још у 18. веку, из Македоније или северне Грчке, о чему сведочи и презиме, које је настало из грчке речи што означава "новокрштене". Овде су се посрбили.

Александар ми је још на самом почетку нашег дописивања указао на могућност сличног сценарија (што доказује да је својевремено размишљао у истом смеру), одбацио сам га и заборавио јер сам био наклоњен Љубовој хипотези и тумачењима, међутим, и сам Љубо ми је пре неки дан потврдио да старохришћанско име Неофит у преводу значи особу која је прешла у нову веру. Овакав сценарио природно намеће остала питања: под којим условима и када се догодила исламизација неког Неофитовог претка и под којим условима, где и када се догодило покрштавање Неофита и повратак у православну веру?

Како би се пронашли што прецизнији одговори, потребно је поново се вратити у прошлост...

Као што сам већ навео, турски историјски извори првог реда доказују да исламизације становништва током 15. века није било у Средњем Полимљу као ни у Нахији Никшићи, која је обухватала села данашњег бијелопољског, мојковачког и колашинског краја. Пре продора Османлија на наше просторе, племе Никшићи је било организовано у катунске заједнице и потчињено манастирима, у првом реду манастиру Светог Петра и Павла на Лиму и световној властели на поменутом простору, а прави разлог одсељења једног катуна у жупу Грачаницу источно од Оногошта крајем 14. века, која је касније добила назив управо по сточарима Никшићима (жупско племе се формирало у свом садашњем облику током 17. и 18. века као источнохерцеговачко племе), био је највероватније у циљу обезбеђивања караванских путева који су водили ка приморју: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg194307;topicseen#msg194307

Аутохтони Никшићи на Лиму су се природно брзо везали за турски феудални систем, у циљу заштите својих поседа и стеченог привилегованог статуса. Можда су користећи се сарадњом са Турцима, поједини припадници нашег рода стицали и нове тимаре и поседе друге врсте на ширем подручју Средњег Полимља и Потарја, међутим, везивање није условило да процес исламизације у 15. веку захвати наш род. То доказује и збирни попис из 1455. године хасова крајишника Иса-бега Исаковића и тимара његових људи (ешкинџија, спахија и мустахфиза), у вилајетима Скопског крајишта (једна од административно-територијалних јединица била је вилајет Никшићи), у којем су једине спахије хришћани били управо Никшићи.

[Antigona]

6. ДЕО

Остаје питање проблема различитих крсних слава (Новитовићи=Аранђеловдан, Милошевићи=Лучиндан). Уколико је хипотеза о њиховом заједничком досељењу почетком 18. века у Добраче тачна, како је могуће да су Новитовићи као припадници изворних Никшића променили своју крсну славу, док су Милошевићи задржали славу рода Никшића којем су се у прошлости прибратили/призетили?

Љубо је у случају да његова хипотеза о старинцима Моравице није тачна и да Аранђеловдан није изворна слава Новитовића тј. њихове FT190799* гране, одговор о промени славе имао (још једном) у духовнику Неофиту, због властитог имена, које се уопште није јављало у народу или врло ретко и да су управо његова духовност и служба можда саме по себи одговорне за Неофитову одлуку о промени крсне славе, уз неки догађај који је проузроковао. То објашњење донекле има смисла, али са друге стране, мишљења сам да су духовници једнако чврсти и у одржавању предачких/породичних вредности, дакле, да су са потребним обрасцем понашања непоколебљиви у континуитету одржавања и преношења својих породичних традиција, посебно оних традиција које се темеље на родовско-верској основи, као што је рецимо крсна слава.

Искрен да будем, нисам могао доћи до неког логичног објашњења, међутим, један податак може бити врло важан и пресудан у разумевању комплексне ситуације са различитим крсним славама ових родова у селу Добраче и буквално може заокружити целу причу, на један крајње једноставан и објашњив начин, по својој суштини. Неофит, родоначелник Новитовића (Неофитовића, како им је у Добрачама гласило старије презиме), по свему судећи је био конвертит, одн. исламизовани Србин, који се вратио на веру својих предака. Ова замисао се није родила сама по себи, већ ми је у томе помогао део из коментара на следећој теми о Неофитовићима: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=527.msg3936#msg3936

Ne bih da se previše mešam, nisam upoznat sa celom pričom. U defteru džizje iz 1795. godine, selo Gornja Dobrača, postoji ime koje može da se čita kao "Joviša" ili "Novita", zbog nedostatka dijakritika, ne može se sa sigurnošću reći koje je ime od ova dva napisano.

[Ивица Јовановић]

Дакле ваш и Грковићев тренутни став је да Новитовићи јеси изворни лучинштаци али да им је неки предак прешао на ислам па се вратио у веру али није вратио Св. Луку већ је узео Аранђеловдан иако је живео уз Никшићане који сви славе Луку? И да је био духовник у доба када су Турци још увек ту. Питање је како би ово враћање у хришћанство прошло код самих Турака који нису благонаклоно гледали на напуштање ислама. Неофит може бити траг али има Неофита који никада нису били у другој вери сем хришћанској. То је често монашко име. Можда је био монах па престао и након изласка из монаштва узео Аранђеловдан намерно.

[Владимир Бојановић]

Ne bih da se previše mešam, nisam upoznat sa celom pričom. U defteru džizje iz 1795. godine, selo Gornja Dobrača, postoji ime koje može da se čita kao "Joviša" ili "Novita", zbog nedostatka dijakritika, ne može se sa sigurnošću reći koje je ime od ova dva napisano.

Хвала на овој информацији.

Новит је народни и скраћени облик имена Неофит, никако обрнуто. У 19. веку је било примера да су Новитовиће у Добрачама пописивали као Неофитовиће, а презиме Неофитовић је забележено и на надгробним споменицима из тог периода.

[Владимир Бојановић]

7. ДЕО

Турци су се разумљиво у почетку трудили да се прилагоде аутохтоним културним приликама и да асимилацију становништва препусте времену. Суштински се ништа није променило у том погледу ни током 16. и 17. века, прихватање нове вере је још увек било ствар појединца, а можда и тактички потез неког рода или поједине породице да се стечене привилегије очувају. Постојала је свакако дилема или у својим рукама задржати земљу и власт или изгубити све и постати раја без права и поседа. Једни од примера таквог облика исламизације у бијелопољском крају јесу и Беговићи I2-Y151633 (могући даљи рођаци бијелопољским Конатарима) у селу Расово, са усменим предањем о најстаријем претку властелину Јовану, кога проналазимо међу пописаним баштинарима Расова у дефтеру из 1571. године и који је судећи по овим подацима. највероватније исламизован у последњим деценијама 16. века.

Дакле, муслимани власници баштина најчешће су раније били имућни хришћани власници и угледне личности, што се види и по њиховим каснијим титулама и звањима бегова, ага и тд. Свакако су и многе Никшиће директно погодиле одлуке о укидању влашких привилегија у Средњем Полимљу и Потарју и превођење становништва у положај раје, па можемо претпоставити да се исламизација претка Неофита догодила управо под тим околностима, највероватније крајем 16. века или током 17. века. Отворено је питање да ли су и преци Кургаша (Y189944*) и Бихораца (Y189944>Y264395>A30291 укључујући и сјеничке Фејсиловиће и Тахировиће у истој грани) прихватили нову веру тада, или за време појачаног процеса исламизације након аустријско-турских ратова, од краја 17. века и једног од преломних тренутака у историји српског народа у којем је тешко пострадало и становништво Средњег Полимља, и колики је заиста био број исламизованих Никшића (не треба заборавити ни WGS резултат једног муслимана или Албанца са Косова Y250780*, STR резултате муслимана Хамидовића, Новалића, Ћатовића и тд.).

Привилеговани Никшићи, као и они исламизовани, имали су своју рају, сељаке/чифчије. Према резултатима генетичких анализа, ова раја је претежно била досељеничког статуса, пореклом из источних области и природно је била подређена старијем слоју становништва Средњег Полимља и Потарја, како Никшићима тако и осталим родовима. Генетичке анализе су показале да су поједини носиоци хаплогрупа I2-Y134578, I2-A20030, I2-FTA49542, J2-Y40852, J2-Y14439 као и неколико припадника I2-PH908 грана које су још увек непознате, улазили временом и током различитих периода у процесе "прибраћивања" разним огранцима рода Никшића. У тим процесима које не искључују ни евентуална призећевања по женским линијама, долазило је до промене крсне славе код појединих припадника ових хаплогрупа (исти процес је забележен и код Никшића Ровчана и Жупљана, међу којима су откривени и припадници племена Мацура, Риђана-Матаруга, Угреновића и тд. са славом Лучиндан).

Раја или чифчије, који су били подређени прецима Неофита у околини Бијелог Поља, били су носиоци I2- FT154835 и они нису били захваћени процесом исламизације. Пре него што је Неофитов предак примио ислам, директан предак Милошевића из Добрача и Веруовића из Пријепоља, прибратио/призетио се неком Неофитовом претку, који је тада био у православној вери, и узео његову крсну славу Лучиндан за своју.

Остаје питање где се, када и под којим условима се догодило покрштавање Неофита и прелажење у стару веру, да ли у Бијелом Пољу, Сјеници или у самим Добрачама? Мишљења сам да се то највероватније догодило у Добрачама, где је претходно "повукао" и једног свог чифчију Милоша и његову породицу (попут исламизованог Вранеша, бега Дурака, претка данашњих муслимана Дураковића у Пријепољу, који је како смо видели у дефтеру из 1708. "повукао" неке своје Вранеше и Срезојевиће у пријепољски (нововарошки) крај, на нова, претходно испражњена имања). Узимање новог имена Неофит у Добрачама (заправо, име је добио од стране свештеника који га је крстио) и крсне славе Аранђеловдан, био је његов лични избор, као што је био и прихватање нове/старе вере. Можда је на овај лични чин утицало и некакво страдање његових рођака у православној вери, или уопште српског народа у том времену, можда у новој средини није био оптерећен исламизмом, није растао са муслиманима нити стасавао уз њих, али оно што је сасвим сигурно јесте да је имао јасан преглед свог етничког порекла, без дилеме ко је и шта је. У сваком случају, за мене није никакво изненађење његова одлука јер само тако снажни, самостални духови могу да доносе тако крупне одлуке, да се у датом тренутку врате вери својих предака.

[ДушанВучко]

<a href="https://youtube.com/v/wIbAgakgVlA?si=-tDR0KpCHKTMFIV7" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://youtube.com/v/wIbAgakgVlA?si=-tDR0KpCHKTMFIV7</a>

[ДушанВучко]

Народни гуслар Максим Војводић (Пивљани досељени из Ускока, раније Требјешани):
https://youtu.be/s44p3vGumzs?si=FYrcDbSVaIyvUPot

[ДушанВучко]

Никола Крулановић (Жупљани), "Битка на Вучјем долу"
https://youtu.be/yZ1i7P4vTXU?si=UHSFKKbGkJaHKZyL