Занимљива прича која у доброј мери приказује на какве заврзламе може да се наиђе када се утврђује порекло уз помоћ днк на основу само једног узорка бриса, а уколико се немамо забележено предање. Ради се о једном Делићу из Пиве, који је као дечак одведен у јаничаре, променио веру, побегао и вратио се у Пљеваљски крај, засновао породицу са женом која је из првог брака довела мушко дете које је прихватило презиме Делић. Питање је да ли и у којој мери данас припадници ове породице знају да међу њима има и оних који им по мушкој линији нису сродни.
Делићи потичу од неког турског војника – јаничара. Њега су као дечка узели Турци из Пиве, одвели у Цариград и потурчили. Тај је војник, због неке свађе, убио свог официра и побегао из гарнизона. Он се пресвукао у цивилно одело, дошао у Пљевља и радио као слуга код Мехинаге Дрнде. Турске власти су га тражиле, али га нису могле открити. Мехинага је био храбар ратник и командант турског гарнизона у Пљевљима. Турци су расписали потеру за тим јаничарем. И Мехинага је од више команде добио акт да тражи убицу официра, па је по јаничару слао обавештења турским постајама по удаљеним местима нашега краја да траже одбеглог јаничара. Јаничар је остао неоткривен, иако је знао да носи акт за сопствено хапшење.
Поштено и верно је служио Мехинагу. Око 1800. године неки хајдучки харамбаша позва Мехинагу на мегдан у поље испод Илина Брда. Мехинага није могао да изађе харамбаши на мегдан, јер је у ранијим бојевима изгубио по два прста на обе руке, те није могао чврсто држати сабљу. Ако не би изашао на мегдан – остао би без образа. Тражио је да га рођак Дрнда замени, али нико није смео. Сви су нашли неки изговор. Тада се јави његов слуга, одбегли јаничар, па за њега изађе на мегдан. На мегдану јаничар уби харамбашу и донесе хајдучку главу. Мехинага рече јаничару да он од сада није његов слуга, већ делија и даде му половину свога имања. Мехинагино је било Поље (десна страна Ћехотине) до брда. Због велике љутње на рођаке, одсели из Пљеваља. Направио је кућу у горњем делу Поља и наредио да се оно од тада зове Дурутовићи, а он ће се презивати Дурутуовић.
Делија је сада био слободан, направио је кућу и имао велико имање. Мехинага га ожени једном удовицом од Манџука из Видри, која доведе мушко дете из првог брака, по имену Алија. Тај се дечко звао Делић, премда сви знају ко је потомак делије, а ко пасторче. Потомке пасторчета зову Алићима.
Делија и Мехинага су се и даље помагали. Кад су Делија и Мехинага (око 1828) радили у Пољу изпод Илиног Брда, поп зовну Мехинагу и рече да је у Мехинаге порасла девојка за удају, а у њега син за женидбу, па би требало да се пријатеље. Мехинага се правио као да није чуо, док га Делија не упозори на попову дрскост. Мехинага је рекао да се томе не треба разумати, нити шта попу одговорити. Делија не хтеде прећи преко тога, већ рече да му пркоси и поп из Окрума (из Отиловића) и Пртина, кнез села Рабитља, те да ће се он са свима данас обрачунати. Узјахао је коња и отишао на Окрум. Тамо је нашао попа, свезао га и повео са собом. У Рабитљу је ухватио кнеза Пртину, па и њега свезао и повео са собом. Кад су били код гробља у Рабитљу, поп и Пртина, видећи да ће их Делија погубити, јурнуше да беже на две стране. Брзо Делија стиже попа и сасече га сабљом, а затим се окрену и стиже Пртину, па и њега сасече.
То је видео поп са Илиног Брда и потрча Ћехотини да скочи у дубоки вир, са камењем у цеповима, само да га не мрцвари Делија. Чим је скочио у воду, дотрчао је Делија на коњу, извадио га из воде и опростио му живот.
Попа са Окрума и Пртине сахранише у Бајића гробљу, близу Дурутовића. И данас се њихова два гроба познају; мало су одмакнути један од другога.
Крајем прошлога века биле су у Пљевљима 4 куће Дрнда. У I светском рату у црногорској војсци, учествовало је 5 Делића. Један је умро код Дрине у црногорској војсци.