Породица Штрбац се 1335. године помиње у Дечанској Хрисовуљи. Потичу са простора Херцеговине из села Штрбци које се налази на Бањанима између Билеће и Никшића. Под притиском Турака, раселили су се на све стране по Босни, Србији и Далмацији. Славе више различитих слава, има их и покатоличених. И Петар Кочић и његов главни лик Давид Штрбац су старином пореклом из Херцеговине. Петрови Кочићи су из племена Малешевића, слава Игњатдан, мада има Кочића на Змијању и Бањалуци који славе Ђурђевдан. Штрпци су се разгранали у више огранака. Има их под првобитним презименом Штрбац, под презименом Николашевић, Радановић, Савић, Мектеровић, Шпирић, Глијаковић и Гајић. Раширили су се преко више села: у В.Штрпце, Преодац, Црни Врх, Прекају и друга. Славе Св. Николу. Кажу да су прозвани овим новијим именима по својим прецима: Николи, Радану, Сави, Мектеру (Виду), Шпири, Глиши (Глијак) и Гаји. Ови њихови преци могли су живети по прилици пре 220 година. По свим предањима која се чују о Штрпцима они су доселили овамо из Херцеговине. Што се тиче времена када су се населили, о томе су предања неодређена и сувише општенита. Илија Савић из Црног Врха казивао је о томе овако: “Кад је цар Лазар изгубио на Косову, утекну овамо два брата Штрпца. Закуће се најпре на Брдима. Једном од њих бег хтео да силује жену. Он убије бега и побегне у Кистање (Далмација)“. Ово је предање у погледу времена досељења врло мутно. Оно узима да су с косовском битком сви наши крајеви потпали под Турке и да су убрзо потом и овде били бези.
Предање које је поп Марко Савић из Прекаје слушао од Стевана Штрпца-Племића каже: “Кад је Херцеговина освојена, утекну Штрпци отуда овамо, где још нису били завладали Турци. Овде добију баштину. С кућом су се премештали много пута тамо и овамо: сад у Жупу, сад на Козјак, на Брда итд“.
Пантелија Гајић казивао је да су Штрпци утекли из Херцеговине од зулума Турског. Некакви Турци, звани „Лубице“, толико им дојадили били да су најзад морали да беже. Ово задње предање о времену досељења Штрбаца најодређеније је па и најближе истини. Види се да Штрпци нису кренули из Херцеговине одмах чим су Турци ову освојили, него да су живели тамо и под Турцима, па тек касније доселили у Унац. Из свих предања о Штрпцима, и оних што се чују од њих самих, а и од осталих породица добија се утисак да су они знатно старији од свију других најстаријих породица. Само се не може ништа поближе докучити на колико су се времена овде населили пре 1700. године, када су се по прилици, населиле овамо остале најстарије породице. Предања Штрбачка знају доста о њиховој даљој судбини после доласка овамо. Добили су били тапије на земљу. Турци негде после хтедоше да им отму те тапије. Штрпци тад утекну у Кистање да спасу тапије. Уврте их у штап и метну на таван. Жене им касније, нашавши на тавану сув штап, а не слутећи да може бити ишта у њему, наложе га на ватру и тако им тапије изгоре. Сад се ови Штрпци више не хтедоше ни враћати овамо него остану у Кистањима. Од свих својих предака Штрпци причају највише о Мијаги и Лауду. Мијага је живео пре 180-220 година. Био барјактар пред „сејменима“. Би и јако „могућан“. Владика кад би излазио овамо, сваке треће године ноћивао увек код Мијаге. Лауд (Давид) био силан и „згодан“. Турци му дали да кнезује. Теглио увек на њихову страну и помагао им да побеглуче остале Штрпце, а они њему ишли на руку и пуштали му да избира кућишта. Стога је он често пресељавао. Био је неко време у Љесковици. Из породице Штрбаца било је много свештеника. Почели су врло давно да попују па тако све и до новијих дана. Расељавали су се Штрпци на много страна.