Мислим да је веза са Русима пре свега због Православља, дакле преко религијске основе, и због тога што су Руси глобално најснажнија словенска нација а опет некако су стално аутсајдери и жртве разних стереотипова и предрасуда, слично нама, па се некако препознајемо у њима. То је све природно и ништа чудно. А објективно, ако се већ поредимо, мислим да смо сличнији Белорусима. Нисам тога био ни свестан док ми неки странци нису рекли како Белоруси и Срби доста личе, више него ми и Руси. А ту је негде и Украјина.
Зато мислим да објективно, без уплитања политке, религије и сл. већ сагледавањем културе, начина живљења и сл. имамо више сличности са Словацима, Белорусима, Украјинцима...
Неки делови Украјине, посебно рурални крајеви и њихова села ме баш подсећају на Србију. Руси су сувише велики, пуно је ту измешаних култура и несловенских утицаја. Мада ми је лично искуство са њима сасвим позитивно.
Ово је у принципу суштина. Такође се слажем да нам је и језик нешто сличнији белоруском и украјинском, него руском. Премда ту разлике нису баш велике и треба бити у контакту са истим дуже време да би се разлика осетила. Ја говорим руски, а белоруски разумем веома добро, али теже ми је да га говорим јер немам праксу.
Мислим да се симпатије према Русима код нас не провлаче толико кроз словенство, већ преко Православља, културе и добрим делом заједничке историје. Док код Руса, Белоруса код обичних људи те (назовимо) симпатије много више иду кроз словенство. На почетку ми је то било доста занимљиво када сам их слушао.
---
Што се тиче Гверовог коментара, мислим да ту треба одвојити руски народ и државу. Руска Империја/СССР/Федерација данас никада неће ступити у било који конфликт, осим ако јој то није у интересу. Ту су наша очекивања нереална и претерана. Руска Империја је имала жељу у 19. веку да овлада Босфором и Дарденалом, те је у Бугарима видела шансу да то оствари, јер су се налазила на природном путу. Наравно да је обичан народ тада из симпатија према Бугарима и Србима желео њихово ослобођење, али је Руска Империја то исто радила из геостратешких циљева тог времена. С тога и сва помоћ и непосредно ослобођење Бугарске од Турака.
Међутим, факт је да су нам ратови после Турака долазили са запада и да смо у Русима видели заштитника. Некада је та помоћ била посредна, некада непосредна, али је и чињеница да су многи њихови војници оставили животе на нашим просторима, борећи се заједно са Србима за исте циљеве. Све је то укрепило та осећања према њима и многи Руси, дали као регуларни војници или добровољци јесу, што из обавезе према служби, што из наклоности дошли и оставили животе код нас. То не треба заборавити ни омаловажавати из било ког разлога била.
Ово да они више траже од нас безрезервну наклоност, мислим да не стоји. Ситуација је управо обрнута тј. ми очекујемо од Руса да нас бране, да нам помажу када смо год у опасности (1914, 1944, 1991, 1999). Често тражимо да буду већи Срби од нас самих, али у мирним временима радије гледамо на запад (што је донекле и логично због стандарда живота).
Имају и они, као и ми, исто такве гласове који се опрезом говоре у другим Словенима. Такви гласови у Русији који су против претереног зближавања са осталим Словенима, говоре да по броју становника мањи словенски народи очекују безрезервну помоћ од Русије, а онда јој окрећу леђа када ратови прођу. Руси итекако памте шта им се десило са Бугарима од 1878. до 1914. године, па онда опет за време 2. Светског рата, па онда крају и са јужним током. А неки наводе као пример и ступање у рат 1914. "на помоћ Србима", што је резултирао погибијом државе и грађанским ратом све до 1923. године.
И онда такви цитирају Достојевског, написано о Словенима 1877, са чим се ја лично не слажем али ко не зна, занимљиво је прочитати и оценити текст са данашњег становишта:
"Али, ипак, могућно је већ сада сигурно знати две ствари: 1)да ће се убрзо, или можда баш и не убрзо, сва словенска племена Балканског полуострва неизоставно ослободити јарма турског, и почети да живе новим, слободним, и може бити независним животом; и 2). . . Ето о том другом, које ће се сигурно, десити и остварити, о том баш већ давно хоћу да искажем своје мишљење.
Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протестује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже
ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати."