Ево једног можда индиректног питања о пореклу. Колико се ви заиста осећате Словеном, колико имате тај идентитет? За мене је архетип Словена био Рус или евентуално Пољак, али себе никада нисам на тај начин видео. Наравно када чујем словенске језике, разумем понешто, али сам увек имао осећај да је наш језик доста различит и од источнословенских и од западнословенских језика. Уз то сам увек примећивао и разлику у изгледу, јер је чини ми се ''словенски'' фенотип код нас ипак редак.
Питам се како то виде људи чији преци нису чак ни словенизирани, већ само србизирани доста касније.
Просто, видим себе подједнако удаљеним од Руса колико од Енглеза нпр.
Видим себе као Словенина и тим се разликујем од других скупина народних. Веома волим истраживати друге народе, учити њихове језике и културу и док сам у њиховом дому поштовати њихова правила. Живећи у иностранству и побивши на многим местима и упознавши многе народе, схватио сам, да сви ми људи имамо исте бољке, да се сви молимо богу прво за здравље а онда за радост и љубав, а потом остало; да сви ми умемо и вољети и мрзјети и да међу свима има и добра и зла. Све ово је заједничко насљеђе човјека сачињава 99% човјека. Остало 1% су разлике које су разне заједнице приобреле услијед своје посебне околине и у вези с тим развијене културе и начина живота. Некога је живот учинио скитницом пастиром, некога ловцем, некога пољеработником, некога путујућим музичарем итд. но сви требамо једни друге.
Пастир мора некому продати сир и кожух, а пољеработник некому своје сијено и ланену тканину.
И пастир негде мора наћи супругу, јер не може своје сестре и племенице женити. Све ово чини, да су људи одувијек живјели у одређеној повезаности и размјењивали своја знања, ријечи и гене. Осјећам се прије свега дио човјечанства.
Од осталих припадника човјечанства ме дијели мој матерњи језик и покоји обичаји. Они ме чине Србином. И ако предам тај језик, а знам само њемачки или италијански бит ћу њемцем или италијаном, јер изгледом нисам различит. Наравно у Кинезе не пашем.
Тај исти језик и обичаји који ме разликују од Њемца или Италијана или Грка, а с једним Хрватом, Бугарином, Чехом, Словаком, Пољаком, Русом ме спаја. У једних сам у туђини, у других сам као свој међу својима, иако сам се као Србин из Подкозарја често осјећао као странац и у правој Босни и у Србији и у Црној Гори. Било је тренутака и када сам се у неких људи мога краја осјећао туђинцем, а у Међимерју или Москви својим на свому.
У току мога сусрета с разним народима осјећао сам неку топлоту у сусрету с Међимурцима, Мађарицама, Пољакињама, Украјинкама и Русима, као и сјеверним Италијанима. У Руса се ствар веома цијепа. Њих знам најбоље и с њима сам имао у нижим слојевима дружштва и сасвим високим позитивно осећање, док је у средњем слоју било у њух много неподношљивих и размажених жена и баба, од којих мени као крајишнику крв узаври. Крв ми је узвирала и у сусрету с појединим Хрватима Далматинцима, Турцима, Грцима, Арапима и Јерменима. Ти људи већином сви имају заједничку особину, да су надарени за пјесму, храну и разне занате и пријатно је с њима трговати и купити у њих штогод, али су толико склони варању, лагању, издаји и сплетничењу, те веома импулсивни и нада све умишљени и субјективни, да ми је било који ближи и осјећајан додир с њима непријатан, особено с Јерменима, који ће те братимити, а на крају ти украсти новце и сестру ти силовати. Моја баба би рекла за такве људе, да су пргаве нарави. Ја им цијеним умјетност, али не желим се с њима братимити нити кумити.
Што се тиче Њемаца, пријатно ми је с њима, јер су у поређењу с нашим просјеком нада све разумни и умни људи, веома везани за заједницу и пажљиви, да не увриједе, не краду, не примају мито, нису издајице и воле свој језик, своју земљу и природу, самоуверени су. Све ово не може се рећи за бизнисмене и политичаре, но то је обћа ствар за све земље.
Уз све моје искусство, научио сам, да су највећа одлика једнога народа његов језик, одјело и обичаји. Мој језик је из словјенскога племена и остали Словени су ми близки и језиком и духом, а Мађари и Власи духом, уз један осјећај, да смо ми Срби баш архаични тип Словијена имајући и словијенска имена и живе народне обичаје и неку гостопримност заједно.
С друге стране бити Србин је релативна ствар и некада ми је по нарави ближи рецимо Славонац, Русин, Словак и Украјинац него неки становник јужне Србије или неки Пазарац (ништа негативно, само ближи или сличнији). Никада нећу схватити логику неких Срба, који говоре једним словијенским језиком и обављају словијенске обичаје, а све мрзе Словене и диче се колики су Илири. Таквима кажем само, ено вам албански и грчки, а србско је од словијенскога нераздвојиво. Од Срба сам доживео и најљепше и најружније, јер су Срби пређе свега, исто само људи, а људски је гријешити, но у учити из њих. Ваља се развијати, но не и одтуђити од свога.
