Гледе идентитетског питања у односу Срби/Грци.
Мој став је да је код нас у другом миленијуму повезивање са било ким, па тако и развезивање, било засновано пре свега на вери. У том смислу ми се чини да су нам, ако гледамо целину историје у то време, били ближи Грци, због вере, иако не делимо с њима исто порекло, од Словена друге вере, иако су нам пореклом блискији. Мени је непознато да смо имали било какав однос са западним и северним Словенима, просто зато што нису спадали у наш културни круг.
Са друге стране, са Грцима смо имали и много проблема, који су дотерали до тога да нам једно време буду прилично омрзнути (два пута укидање Пећке патријаршије, фанарска политика, наметање фанарских владика који су остајали у лошем сећању...), а није нам пријала ни грчка културтрегерска надменост, која и сада постоји. Пада ми на памет једно писмо Јована Рајића митрополиту Стратимировићу на рачун будимског владике Дионисија Поповића, иначе Грка, у којем је било пуно отровних стрелица на њихов рачун. Како год, мој је утисак да рођачки фактор није много утицао на то да ли ћемо себе везивати за Словене, него баш питање вере, јер је оно значило укључивање у византијски комонвелт, у оквиру кога се народи боље разумеју.
Хоћу рећи, да ли би било икакве русофилије код нас, да Руси нису православни? Апсолутно не.
Зато мислим да ни питање менталитета није пресудно за идентитет. Јесте, менталитетски смо везани за побројане народе бивше СФРЈ, али осећање неке блискости с њима потиче од наметнуте идеологије југославизма у 20. веку. Сумњам да би тога било без Југославије као некаквог нашег мелтинг пота.