Требало би да истакнемо пар ствари.
Прво, нису потомци свих данашњих Срба учествовали у етногенези Словена. Грубо речено, половина није, а друга половина је интегрисана у Србе доста касније.
Мислиш – предци.
Друго, Словенство није једнако српском Православљу/Светосављу, јер српска црква је увек више гравитирала ка Византији него ка Словенству у културном смислу. Мислим да одавде потиче доста забуне у вези тога шта Словенство јесте, а шта није.
Мислим, да гледаш ствари кроз наочаре предрассуда. Србска црквена писменост и наука долази из Бугарске као и русска и док то представља једно прихватање култа и културе византскога стила унутар словенске властеле, ипак су словенске цркве јасно имале свој словенски идентитет и љубав к својему језику, те управо се је та црква борила вековима за очување словенства, заједничкога језика и увек је спајала та племена својом писменошћу и премудрошћу, те их уједињавала насупрот њиховој слободољубивој тежњи к завадама и цепкањима.
С друге стране у земљама које су стајале под влашћу Немаца не само, да су им ови угњетавали језик и идентитет но и сама католичка црква. У њих се је властела морала вековима борити за свој народни језик и против унитаризације, то јест подпуне ассимилације у западноримску културну масу, савршену за контролу и индоктринацију.
На једном другом равњу за разлику од малобројне властеле и ученога духовништва постојао је народ. Иако је тадашњи неписмен човек ишао у цркву, католик много чешће него православац, народ је имао свој скуп веровања у виле, упире, вукодлаке, вештице, патуљке, разне духове, змајеве, ветрогоње, народне хероје којима се приписује чудесно рођење, чудесна својства и чудесна дејања попут оних које је чинио германски Тор, јелински Иракли и други, народ је имао своја схватања о свету, своје обичаје, своје култове дозивања кише, своја убеђења да се мртав мора спалити, иначе ће се повампирити идт.
Један словенски народ није имао појма о другому и сваки је веће тисућу с лихвом лета живео сваки за себе, али њихова веровања, обичаји, обреди и смислови остајали су исти или су били разновидностима истога. Ни у једном племену није постојала свест о другому племену и истоликости народнога бита, осим у учењака и црковњака, но сама датост стварности, да се са становишта антропологије ове народе на основу истоликости може стрпати у један кош, даје фактичку реалност постојања некога концепта словенства.
Лаици често кажу, да је Тесла изумио електричну струју. Но стварност је, да је она одувек постојала, а Тесла је само постао свестан ње.
Није Коперник изумио хелиоцентрични планетарни систем - он је увек постојао, а Коперник је само постао свестан ње. У антици су философи једном били свестни тога, али се умирањем фолософије и то заборавило, а сада се је опет свестно тога. Несвест о нечем не значи, да тога нема. Тако и несвест некога о словенству не значи, да тога нема. Свест о словенству може се рађати и замирати, али словенство постоји по својој природи.
Човек који нема кризу идентитета ће бити усхићен и радостан, поставши свестан, да тамо негде има брата или рођака по духу и језику. На крају крајева, то је и хришћански. А то, да је словенски род обогаћен генима, културом, науком и философијом напреднијих од њих или суседа, тому се треба радовати исто.