Нађох занимљиву причу о бањанским родовима који славе Светог Тому.
"Као најстарија породица у Петровићима, а тако и у целим Бањанима, сматрају се Парежани код Бан-Вира, у дну Бањана.
Пареж је брег, на левој страни долине реке Требишњице; ту су Парешке Стране, а у дну тих страна је Парешки До. Између Парешких Страна и Парешког Дола налазе се Селине, првобитно станиште свих Парежана. Један део Парежана се одатле отселио у Завође у Билећи, где их има и данас и зову се Парежани, а остали су Мишковићи (2 к. ) на црквеној земљи на Брдима Мишковића, више Косијерева, и Кокотовићи, од којих има само 1 кућа у животу на Успутници у Петровићима. Остали Парежани су се одселили у Никшиће и Невесиње.
Ова три братства: Парежани, Мишковићи и Кокотовићи један су род. Увек су заједно живели на Парежу. На Парежу је црква Св. Томе, коју су, веле, они подигли. Св. Тома је њихова слава, а прислужба Петров-дан. Парежани у Невесињу славе Св. Лазара – Лазареву суботу. Некада су Парежани били врло богати, а данас су сиротиња. Причају да је некада цркви Св. Томе на сабор долазило по 7 седленика са сребреним седлима. Игуман манастира Косијерева, Теодосије Мишковић, Парежанин, био је чувен човек и учинио манастиру Косијереву велике услуге.
По облику и стасу Парежани се разликују од осталих Бањана. Парежани у Бањанима су кратка раста, здепасти, широких леђа, дебелих ногу, дебелих усана, зелених очију, јако црномањасти. Од Парежана се нико у Бањанима није женио нити им девојке давао до један прошле 1939. године. Парежани су себе сматрали за нешто више од ових „дошљака“ из Црне Горе, а Црногорци пак себе за нешто више од Парежана, те се нису мешали, што је ишло на штету Парежана.
Деца ових староседелаца Парежана, у почетка рада у школи су бистра, схватљива и окретна, а после, у 14 и 15 години, заостају много иза својих другова. Једном речи, како веле Бањани: ове су се наше старе породице изметнуле, а ово је дошло отуда што се нијесу „мјешале“ са нама и што су остаци некога старога другога народа.
Парежанима су род: Бабићи и Авдићи на Планој и Зимоњићи у Гацку. Преци ових су из Парежа побегли у Глумину, ту живели 30 година, а одатле се преселили у Паник. Парежани у Зајечару су из Бањана."
Литература: Светозар Томић, Бањани, 1949.