Скоро сам наишао на хаплотип католичке породице Зовко из западне Херцеговине. Припадају I2a Dinaric South хаплогрупи, а имају пуно поклапање са такође католичком породицом Будисалић из Мркопља у Горском Котару.
Ово поклапање је значајно јер се ради о генетском профилу Срба Крмпоћана из западне Херцеговине.
Крмпоћани су први пут поменути у историјским изворима у турском попису Херцеговине из 1477. и то у мјестима Бухово, Веселиштак (Влаштак), Леденице и Борајна, а све то у околини Широког Бријега. У том попису је јасно речено да Синан-Бег Вукићу Крмпотићу, Вучихни и Радосаву враћа његову стару баштину у поменутим мјестима. У претходном турском попису поменуто Бухово је било без становника, дакле су се Крмпотићи приликом пада Херцеговине 1465. повукли, па се договоривши се са Турцима поново вратили на своју земљу. Нема сумње да је том приликом дио Крмпоћана ушао у турски влашки систем и да су се под њиховом заставом борили против Угара, Млечана и Хрвата у сјеверној Далмацији.
Управо ту их налазимо насељене у околини Земуника код Задра крајем 16. вијека као турске савезнике. Међутим већ 1605. Крмпоћани се договарају са Аустријанцима да се окрену против Турака и да се иселе на аустријску територију. Аустријанци продиру до турског Земуника , пале га и одводе Крмпоћане са собом. Било је договорено да се населе на подручју Лича у Горском Котару и то на имању грофова Зрињских, па су се Крмпоћани заклели да ће бити кметови Зрињских, због чега су се касније покајали и тражили да се уведу у крајишки систем. Тад су насељене три групе Буњеваца у Лич: Крмпоћани, Војнићи и Гвозденови људи.
Крмпоћани су се први населили и за нашу причу најважније је да су тестирани Будисалићи били у тој првој групи Крмпоћана која се 1605. населила у Лич. Још једна група Крмпоћана ће 1627. , из Буковице у Далмацији доселити у Лич. Поменути Будисалићи ће се касније расељавати по Горском Котару (Мркопаљ) , Лици, Славонији (Будисављевићи код Славонског Брода). Иако Ердељановић сматра да су православни Будисављевићи у Лици (Јованка Броз) и ови Будисалићи једно те исто, и да су потоњи прешли на католичку вјеру око 1700 године засад не можемо то са великом сигурношћу тврдити, мада је сличан образац постојао за још неке породице (као Дошене нпр).
О националном и вјерском идентитету Крмпоћана траг су оставили сами Крмпоћани. Преносим мало дужи текст о Крмпоћанима из књиге проф. Дабића Карловачки Генералат:
"Реч је о службеном записнику од 13. маја 1681. године са исказима сведока, двојице Влаха Крмпоћана и једног становника Леденица, које је Дворска комора позвала да сведоче о ранијим обавезама становника Лича, Крмпота и Леденица према грофовима Зринским. Сведочећи под заклетвом пред Кристофором Зником, представником загребачке жупаније, и Кристофором Першићем, загребачким каноником, сведоци Крмпоћани су у својим генералијама навели да су Расциани, па је тако уписано и у службени записник: "Marcus Perpich de Kernpothi Rascianus" i "Stephanus Duich de dicta Kernpothi itidem Rascianus". У време када је сведочио, Марко Прпић је био, што није без значаја, кнез крмпотски, а за сведока је био позван као представник Влаха Крмпоћана, насељених у Личу и Светом Јакову у првој половини XVII века. Прпићи су, уједно, били и најбројнији род Влаха Крмпоћана; почетком XVIII века, према истраживањима Стјепана Павичића, живело је у Личу, Крмпотама, Подгорју и Лици и Крбави 296 припадника овог рода. О поменутом Стефану Дујићу се не зна ништа поближе.
Тврђење наведених Крмпоћана да су они Rasciani, како су у то време у службеним списима називани Срби, открива да су они сами себе сматрали Србима. На могућност да су Власи Крмпоћани српског порекла указује и један део извештаја загребачког бискупа Бенедикта Винковића Конгрегацији за пропаганду вере у Риму од 3. фебруара 1639. године о проблему унијаћења и покатоличавања српског, православног становништва на територије марчанског владичанства, односно у Вараждинском и Карловачком генералату. Износећи своје виђење овог проблема, а залажући се за потпуно укључивање православних досељеника у католичку цркву, Бенедикт Винковић је тврдио да унијаћење крајишника уз задржавање њиховог традиционалног, грчког богослужбеног обреда представља само први корак, а да је потом нужно њихово превођење на римски обред, јер без тога они неће искрено и потпуно прихватити католичанство. Овај свој став поткрепио је доказима: "Тако је учињено у Истри, Пивку и Красу, као и у сењској дијецези у Личу и Драги Винодолској, где су слични Власи, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, примили и до данас задржали римски обред и себе више не називају Власима, него Хрватима". Његов извештај, који је доскора био познат само у кратком изводу, а тек је недавно објављен у целини, представља за сада најчвршћи доказ који поткрепљује тврдње Манојла Сладовића и Алексе Ивића, засноване на нама непознатим изворима, да су Власи Крмпоћани покатоличени после насељавања у сењско-подгорској области. На основу извештаја бискупа Бенедикта Винковића, чија се добра обавештеност о овом проблему тешко може довести у питање, могло би се закључитида је преверавање ових досељеника било довршено до краја четврте деценије XVII века, према тврђењу Мартина Брајковића, бискупа сењско-модрушког, било још увек српског, православног становништва. Наиме, у свом извештају папи Клименту XI, који нам је био доступан само у преводу Манојла Сладовића, Мартин Брајковић је написао 1700. године да у његовој бискупији "imade nesjedinjenih grčke crkve u srezu s.jurja, krumpotah, jablanca i krasna pomešanih s kupa s našimi al neimadu svoga, van našeg duhovnika". Постоји незнатна могућност да су православни становници у неким од поменутих насеља можда били новији досељеници, али је то сасвим искључено у случају Крмпота, где је, због оскудице обрадиве земље и пашњака, усељавање новог становништва престало још половином XVII века. "
Неки други аутори сматрају да су Крмпоћани били већ католици приликом досељења, неки говоре да су били припадници цркве босанске. Ја вјерујем да је могуће да је ту било свега, јер и у самој Далмацији православни и католички Морлаци нису уопште били раздвојени и вјерска припадност је била секундарна у односу на националну-српску. Видимо да се поменути Крмпоћани под заклетвом изјашњавају да су Срби-Расцијани још у 17.вијеку.
