Таман кад сам отписао Скадар и Зету, појавиле су се нове информације.
Ђорђевић из Александровачке Жупе има потпуно поклапање са мојим Демићима (на тестираних 17 маркера). Прије неки дан ступио сам у контакт са ћерком господина Ђорђевића (захваљујући господину Милошу Мацури).
Он нема никакве везе са Ђорђевићима из Горњег Ступња, који су огранак братства Ивановића, старином од Пљеваља. Поријеклом је из Суботице (општина Александровац), а старо презиме његовог рода је Котлајић.
АЛЕКСАНДРОВАЧКА ЖУПА
У књизи "ЖУПА АЛЕКСАНДРОВАЧКА", аутора Милисава Лутовца, обрађено је село Суботица и у њему је било и Котлајића и Ђорђевића.
Котлајића је било 7 кућа, славили су Аранђеловдан. У Суботицу су са Златибора дошла три брата Котлајића: Аранђел, Раксан и Ђорђе. Њихово досељавање пада у вријеме око 1880. године. Одмах након њих Лутовац помиње и 3 куће Ђорђевића, и за њих каже да су и они Котлајићи. Претпостављам да Ђорђевићи носе презиме по трећем брату - Ђорђу Котлајићу.
УЖИЧКИ И ЗЛАТИБОРСКИ КРАЈ
Покушавао сам пронаћи Котлајиће у књизи "ЗЛАТИБОР", аутора Љубомира Мићића, али без успјеха.
Међутим, пронашао сам Котлајиће у књизи "УЖИЧКА ЦРНА ГОРА", аутора Љубомира Павловића. У Крчагову (данас дио Ужица) биле су 2 куће Котлајића, славили су Аранђеловдан и досељени су из Радоиње (општина Нова Варош). Према Љубомиру Павловићу, Крчагово је насељено у периоду 1865-1880. године, а Котлајићи су живјели у Штропцу, најмлађем дијелу Крчагова.
Интересантно је да сам успио доћи до податка да се Котлајићи сматрају за једну од најстаријих ужичких породица (у зиму 1829/1830. годину помиње се Јоша Котлаја), а у Ужицу постоји и Котлајића Поток.
На списку страних поданика досељених у ужички срез, у јуну 1836. године помињу се Коста и Михајло Котлаја из Косатице у Турској (данас је то село у општини Пријепоље).
Котлајића и данас има у ужичком крају.
ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ
На простору општине Пљевља постоји село Котлајићи, као и презиме Котлаја. У селу Велике Крће постоји топоним Демићи.
У књизи "ПЉЕВАЉСКИ КРАЈ", аутора Милете Војиновића, помињу се двије верзије о поријеклу Котлаја.
- према првој верзији, Котлаје су поријеклом из Котлајића, одакле су се око 1800. године преселили у Рађевиће.
- према другој верзији, Котлаје су поријеклом из Љутића, одакле су преселили у Рађевиће.
Према причи самих пљеваљских Котлаја, њихово старије презиме је Голубовић, а презиме Котлаја су добили по селу Котлајићи, из кога се дио Голубовића одвојио. Старији људи су се потписивали као Котлаја - Голубовић. Још старије презиме им је Ћировић, а поријеклом су Морачани. Славе Аранђеловдан (исту славу као александровачки и ужички Котлајићи).
- ово њихово казивање потврђује податак из Војиновићеве књиге, гдје се говори о братству Ћировића из Љутића и о Голубовићима из Котлајића.
- Ћировићи су поријеклом Морачани. Били су уз Даниловиће присутни на простору Мораче још за вријеме изградње манастира (1252. године).
1. око 1650. године, један Ћировић прелази са два сина из Доње Мораче у Горњу Морачу. Једног сина му убијају Ровчани, а други је био дијете. Од убијеног сина остао му је унук. Са преживјелим сином и унуком прелази у Вашково (општина Пљевља). Ту се од Ћировића одвајају Голубовићи и Пејовићи (посље се од Пејовића одвајају Ђаковићи).
2. око 1720. године Ћировићи са Голубовићима и Пејовићима прелазе у Крупице.
3. Ћировићи се насељавају у Гаришту, Голубовићи у Котлајићима, а Пејовићи код Рељиног камена.
3. око 1770. године Ћировићи се селе у Братосавину.
4. око 1780. године Ћировићи приликом неке свађе убијају једног Раповића, а другог рањавају, па морају бјежати од крви.
5. траже заштиту од Селмановића и они их насељавају као чифчије у Љутићима.
- дакле, помињу се Ћировићи у Љутићима, а Голубовићи у Котлајићима (мјеста за која Војиновић везује поријекло Котлаја).
Петар Мркоњић у књизи "СРЕДЊЕ ПОЛИМЉЕ И ПОТАРЈЕ" каже да је крсна слава Ћировића, Голубовића и Котлаја Аранђеловдан. Према њему, Котлаје су на Ковач и у Рађевиће прешли из Љутића.
МОРАЧА
У књизи "ДОЊА МОРАЧА", аутор Секула Добричанин за Ћировиће каже да су у Морачу досељени прије подизања манастира Мораче. Прије тога живјели су у селу Врака код Скадра. Прво су се називали Врачанима (по мјесту из кога су дошли), а прозвали су се Ћировићи по попу Ћири, који је према њиховом предању служио прву литургију у манастиру Морачи. Већи дио братства исељен је у село Штрпце код Вишеграда, а у Морачи је остала само једна кућа.
У књизи "МОРАЧА, РОВЦА, КОЛАШИН", аутор Рајко Раосављевић нам преноси предање о поријеклу Ћировића из Доње Мораче.
Према народном предању, братство Ћировића је једно од најстаријих на простору Мораче. Доселили су из околине Скадра, из села Раке (Враке?), још у вријеме Немањића. Најстарији предак за кога знају је поп Ћиро, по коме су добили презиме. Крсна слава морачких Ћировића је Аранђеловдан.
На основу ових информација можемо закључити сљедеће:
- Котлајићи су у Суботицу дошли из ужичког краја, гдје се помињу још 1829. године, под презименом Котлаја.
- у ужички крај дошли су са подручја Старог Влаха (Нова Варош - Пријепоље).
- прије Старог Влаха, боравили су у пљеваљском крају.
- у пљеваљски крај (село Вашково) долазе након сукоба са Ровчанима, са простора Горње Мораче, под презименом Ћировић. Ту настају огранци Ћировића - Голубовићи (од којих настају Котлаје) и Пејовићи (од којих настају Ђаковићи).
- у Горњу Морачу долазе око 1650. године, са простора Доње Мораче, под презименом Ћировић.
- Ћировићи су једно од најстаријих братстава у Морачи. Према предању само су Даниловићи и они боравили у Морачи за вријеме изградње манастира (1252. године). Презиме су добили по попу Ћири, најстаријем претку кога памте, који је служио прву литургију у манстиру Морачи.
- памте да су се по доласку у Морачу називали Врачанима.
- поријеклом су из околине Скадра, из села Враке, одакле су дошли још за вријеме Немањића.
Литература:
Милисав Лутовац, Жупа Александровачка, 1980
Љубомир Мићић, Златибор, Београд, 1925.
Љубомир Павловић, Ужичка Црна Гора, Београд, 1925.
СГД, Гласник Српског географског друштва, Београд, 1922.
Новак Живковић, Ужички немири (1828-1838), Титово Ужице, 1979.
Стеван Игњић, Ужице и околина (1862-1914), Титово Ужице, 1967.
Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Књаза Милоша (1815-1839), Београд, 1926.
Милета Војиновић, Пљеваљски крај, Пљевља, 1997.
Петар Мркоњић, Средње Полимље и Потарје, Београд, 1902.
Секула Добричанан, Доња Морача, Титоград, 1984.
Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Београд, 1989.
