Имао сам прилике да прочитам сјајну књигу "Колонизација у Јужној Србији" од Ђорђа Крстића из 1928, о току колонизације на простору Космета и Македоније, тешкоћама на које су наилазили насељеници као и општој незаинтересованости државе за тај пројекат од националног значаја, али и великог отпора који су колонизацији пружали сами мештани-староседеоци Срби, чак више него Албанци (Арнаути, како се називају у књизи). Врло поучно штиво, говори доста о менталитету и особинама наших људи из разних крајева (староседелаца Космета и Македоније, Црногораца, Херцеговаца, Србијанаца, Банаћана, оптаната из Мађарске итд.) и даје савете како аграрна реформа и колонизација могу да се поспеше и побољшају. Даћу један пример из књиге да би се видело у каквим условима је текла колонизација, нарочито при њеном почетку, као и однос локалних власти и посланика према насељеницима:
"Најжалоснију су улогу одиграли народни посланици код насељивања Прапаштице у срезу лабском. То је село на старој српској граници, познато још из турског времена због својих пљачки и разбојништва. Оно је стално задавало страх и трепет српским граничним насељима: Лисици, Препољцу, Туларима и т. д. За време рата, а код повлачења српске војске и бежања народа тим путем, Арнаути су починили нечувена насиља, и ако су тада били наши држављани. Све им то није било довољно, па су њихови тамошњи највећи зликовци год. 1920. подигли чувену T. зв. »лабску буну коју је угушио потпуковник Радован Радовић са једним батаљоном војника,2 топа и 4 митраљеза, и то тако да у Прапаштици, која је била легло завере, није остала ни једна кућа здрава и неоштећена. На интервенцију Министарства Унутрашњих Дела аграрне су власти, а по наређењу Министарства за Аграрну Реформу, на место уништених и одбеглих фамилија, населиле или, боље рећи, пустиле да се населе, 22 фамилије Јабланичана, који су под највећом личном опасношћу а стално са пушком у руци живели и тај крај чували све до 1923. год., док је и последња помисао на какву нову буну угушена. И место да се ови Црногорци награде највећим одликовањима због својих заслуга, нашима је народним посланицима и посланичким кандидатима пошло за руком, да од Министарства за Аграрну Реформу испослују суспендовање колонизације Прапаштице, а полиција је већ била добила налог, да колонисте присилно одатле расели. Нижи аграрни органи, а међу њима нарочито један Рус, имали су да спасавају част и ауторитет државне власти. Нашли су начина да дођу с формалне стране до легитимног оправдавања насељавања и да тако заштите интересе насељеника, који су с потпуним правом били спремни да оружјем у руци одбране своје нове крваво стечене позиције. Тај се је спор, који се је могао лако претворити у нову крваву буну, али овога пута много гору, повлачи све до год. 1927. кад се је једва решио у корист насељеника. И сам овај случај био би довољан па да се види непатриотско и нехумано деловање наших посланика и њихов свемоћни уплив у централној управи наших државних власти."
Да ли можда неко зна које су то биле фамилије Јабланичана-Црногораца које су насељене у Пропаштици (Прапаштици)? Можда би Војиненад знао одговор на ово питање.