што се тиче нашег предања једино што сам као дете слушао је да смо са границе Херцеговине и Црне Горе.Већина старијег становништва на Козари је изгинуло током 2 св рата а нарочито током офанзиве 1942.Од преживелих већина су били жене и деца.Тако да су сећања углавном и умрла са њима.Бабићи тј моја фамилија који славе св Николу су насељени у првом таласу насељавања после пада западне Босне под османлијску власт.... то је било у 17 веку.
Занимљиво је да сам наишао на писани податак да су два брата Бабића ,попови Симо и Миладин( из суседног села Бијаковца које важи за матицу Бабића) на размеђу 17 и 18 века повели народ преко Уне на Аустријску територију по договору са њиховим властима.
Куриозитет је да су се после краћег времена са народом вратили под Козару изневерених очекивања што значи да им је живот под турском влашћу био релативно бољи него под аустријском.
Нашао сам и једну занимљивост о презимену Бијелић из околних села у књизи историчара Јанковића која нас изгледа повезује и а у њиховом предању се тврди да су Влаховићи доселили из Србије на
подручје Љубиња.преносим га копираног
,,БИЈЕЛИЋ, веома распрострањено презиме. Бијелићи су старином
херцеговачког поријекла (околина Љубиња, Гацка). А по предању коријени
су им још старији: наводно су се у средњем вијеку доселили из Србије као
Влаховићи, које у Херцеговини прозову Бијелићима (35, 236). Бијелићи
су се, вјероватно у XVI вијеку, селили правцем сјеверозапад, са главном
миграционом струјом. Тако су доспјели у сјеверну Далмацију и Лику. Онда
су се из Дољана личких (срез Лапац) око 1780. године доселили у Унац.
Предање казује да су се ту звали Вејиновићи, али је много вјероватнија
тврдња да су презиме Бијелић донијели из Херцеговине. Па онда отпада и
народна маштарија да су по некој баби Бјели названи Бијелићима (12, 187).
Бијелићи у Великом H Малом Дворишту су се доселили из уначког краја
(дрварска котлина). Славе Никољдан,,