Ок, схватили смо да када пишеш о припадницима Y251448 у контексту староседелаца Роваца, да не мислиш на праве староседеоце. Замолио бих те само да убудуће обавезно користиш наводнике, како поново не би дошло до неспоразума.
Сада када смо тај део разјаснили, морам искрено да признам како не видим да располажеш неким другим аргументом, који би могао да користиш у доказивању своје тврдње, да Y251448 није грана изворних Шћепановића. На другој страни, чини ми се да је и Никола такође приметио, да је у доказивању предања Ровчана Гојаковића кључан попис Херцеговачког санџака из 1477. године. Објаснићу и зашто, због осталих пратилаца теме, а можда и теби помогне.
Предање о Гојаковим синовима Булату, Срезоју, Стјепану и Влаху је неупитно, не само зато што је уткано у бит не само Ровачких Никшића, већ и Никшића Жупљана, Требјешана, Ливеровића и Драгољевића, који се такође држе овог предања.
Гојак је по предању најмлађи син кнеза Никше Никшића и он је директни егзекутор убиства бана Угрина, са којим се кнез Никша сукобио почетком 15. века. Након убиства, Гојак се склања преко Лукавице у Ровца и тамо га прихвата кнез Богдан Љешњанин, који га је током вечере упознао са својом ћерком, а по неком другом предању унуком, која се свидела Гојаку и који је замолио кнеза Богдана да му је да за жену (по предању, она им је препричала свој сан, како јој је бик распорио утробу и да јој се дроб расуо, а то је протумачено да ће она изродити велико потомство које ће се расути по целом свету). Сви преносиоци предања казују да су њихова деца били Булат, Срезоје, Стјепан и Влахо.
Када се десио сукоб са баном Угрином?Сукоб са баном Угрином, локалним моћником Оногошта, некада савезником војвода Никше у борби против Балшића (Б. Храбак, Никшићи до почетка XIX века, 1997. година, стр 27), конкретно Балше Зећанина 1386. и 1388. године (Балша II), завршава се убиством бана Угрина од стране Никшиног најмлађег сина Гојака.
Предање о „Мрамору бана Угрена“, у селу Ливеровићи, као и каснији дубровачки документи из 1381., 1401., 1408., 1411. и 1420. године помињу извесног Угрина Радиновића. Угрин Радиновић је са извесним Божићем тужен 1381. године и постоји запис у Дубровачким архивама о томе (Инт. Гане., И, фол. 75, 15. XИИ 1581.), а постоји и податак да је 1401. године купио царину у Оногошту (П. Шобајић. Никшићи, стр 35. и 36). У дубровачким документима помиње се Угрин Радиновић септембра 1408. године имао уговор о превозу 28 товара до Цркве св. Петра на Лиму (Е. Куртовић, Коњ у средњовековној Босни, 2012. година, 276. страна), а помиње се и 1411. године (Б. Ђурђев, О постанку наших динарских племена, стр. 112).
Војвода Сандаљ Хранић је запосео Оногошт 1406. године. Он је у Оногошту наметнуо царину од 10% од кожа (1411). Поред царине у Оногошту, Сандаљ је 1410. године наметнуо још две нове царине; царину у Оногошту држао је неки Угрин. Дубровчани су се због царинских места жалили краљу Сигисмунду, тражећи да он посредује код Сандаља да се царинска наплата отклони. Против цариника који је боравио y Оногошту подигнута је (1413) жалба у Дубровнику (Б. Храбак, Никшићи до почетка XIX века, 1997. година, стр. 24). Угрен Радиновић се помиње 1420. године као човек Војводе Сандаља Хранића, где се помиње уз Рајка Припчића (Е. Кутовић, Велики војвода Босански Сандаљ Хранић Косача, стр 445).
Са друге стране већ 1427. године, постоји податак да је Дубровник покренуо тужбу због царине против Радивоја Угреновића из Оногошта (Б. Храбак, Никшићи до почетка XIX века, 1997. година, стр. 24). Радивој Угреновић, је највероватније син Угрина Радиновића, а страдање бана Угрена се највероватније десило у периоду 1420-1427. година.
Узимајући у обзир да је попис Херцеговачког санџака спроведен 1477. године и претпостављајући да се убиство бана Угрина догодило најраније 1421. године, ова година се може сматрати најранијом годином преласка Гојака у Ровца, где се оженио ћерком или унуком кнеза Богдана Љешњанина (Р. Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, 1989. године, 28. страна), па можемо претпоставити да се Гојакова деца рађају у периоду од 1422. године до 1430. године, а унуци у период од 1442. године до 1460. године, међу којима су и следећи пописани у Османлијском дефтеру из 1477. године, који су у време пописа имали између 17 и 35 година:
Дакле у Ровцима су пописани следећи унуци Гојака: Булатов син кнез Вуксан, Срезојева деца (Радоња, Радич, Лукач и Вукашин), Стјепанова деца (Вукач, Владко, Божидар, Радоје и Степан) и Влахова деца (Богета и Вук).
Постојање „оца“ Срезоја и Стјепана, који није Гојак, већ Гојаков син је немогуће узимајући у обзир историјске изворе и чињеницу да су се мушкарци сматрали пунолетним тек са навршених 14 или 15 година.
Ако се држимо оне приче коју си изнео, уз претпоставку да је отац Срезоја и Стјепана „Не Гојак“ рођен најраније 1423. године (рецимо одмах после најстаријег Гојаковог сина Булата), испада да су Срезоје и Стјепан најраније могли да буду рођени 1443 и 1444. Њихова деца, дакле деветорица пописаних су рађана у периоду 1463. – 1473. (4 Срезојева сина и 5 Стјепанових синова), па је немогуће да би сви они били пописани као пунолетни у Османлијском попису који је објављен 1477. године, јер су имали између 4 и 14 година. Осим тога, не иде ти у прилог ни то што Срезоје и Стјепан нису били живи 1477. године.
