Национална Ревија - National Review
www.nacionalnarevija.comБранислав Матић
НАЈНЕОБИЧНИЈИ МЕЂУ СВЕТИМ ЛИКОВИМА ХРИШЋАНСТВА КРОЗ СВЕ ВЕКОВЕ
Светитељ са животињском главом
Видимо га међу светим сликама у Доњим Кормињанима код Гњилана, Сукову код Пирота, Горњем Матејевцу код Ниша, Градишту код Петровца на мору, Светом Никити код Скопља, Параклису Покрова Пресвете Богородице у Хиландару...
Он, свети Христофор, из III века, над чијим житијем застаје дах, оличава један од најчудноватијих нама познатих путева до Христа. Писали су о њему такви зналци и мајстори какви су свети Јустин Ћелијски и Николај Лелићки, патријарх Павле и Веселин Чајкановић, Владимир Назор и Александар Дугин.
Прича о светом Христофору има многе почетке, два излаза и један крај. Не зна се где је и када рођен, нема слагања ни о месту његовог мученичког пострадања. Извесно је да је живео у време римског војничког цара Трајана Деција (владао 249-251), оног „рођеног у селу Будалија, станици на осам миља удаљеној од Сирмијума у правцу западног смираја”. Бројна житија и легенде уливају се у два главна тока, источни и западни.
Источна легенда вели да је млади Репровос био из племена псоглавих, кинокефалона. Имао је горостасно људско тело и псећу главу. Негде на истоку, у пустињи, изгледа у дубоком залеђу Ликије, ухвати га војска цара Трајана Деција и посла у Рим, на двор, куриозума и забаве ради. Тамо младић срете хришћане, спознаде Христа и прими крштење. Током светог обреда он наједанпут доби нормалан људски лик, „понесе Христа”, и стога му дадоше име Христофор. Христоносац.
Према неким другим источним житијима, која наводе патријарх Павле, Иоану Рамфу, Папаевангелу и Јустин Поповић, горостасни младић је још раније упознао хришћанско учење и поверовао у Христа, али није био крштен. У неком неименованом граду на истоку, под римском влашћу, он заштити хришћане од незнабожачког мучења. Свеза у чвор и прекори мучитеље. Гневни цар посла 200 војника да га ухвате и доведу. Епископ рашко-призренски Павле, доцнији патријарх српски, пише 1976: „Војници изврше заповест цареву, но при повратку понестане им хлеба. На молитву заточеног, чудесно се умноже хлебови које су још имали и сухи штап његов процвета. Видевши то, војници поверују у Христа. Кад стигоше у Антиохију, и њих и Репровоса крсти епископ Вавила (238-250). Пошто га изведоше пред цара на суд, овај поче ласкањем да га одвраћа од Христа. Кад се то показа безуспешним, цар покуша да га разврати пославши му две блуднице, незнабошкиње, Калинику и Акилину. Свети, међутим, и њих обрати Христу. Разјарен, цар нареди да буду погубљени и оних 200 војника и ове две жене, а светог Христофора стави на страшне муке. Али Свети, силом Христовом, остајаше неповређен. Најзад му главу одсекоше мачем године 249. или 250. Тело му од војника откупи Петар, епископ аталијски, и сахрани у свом граду.” („Како се слика Свети Христофор”, Гласник СПЦ, Београд, март 1976. Прештампано и у: Патријарх Павле, Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, Београд 1998, 204-213).
Као место где је Свети пострадао помиње се иначе непознати град Самон, одакле су му мошти пренете у шпански Толедо, а одатле у опатију Светог Дионисија (Сен-Дени) у Француској.”
Свети Христофор веома је поштован и на Истоку и на Западу, нарочито код Грка и Шпанаца, који су непосредно сведочили великим чудима над његовим моштима. Православни га празнују 9. маја, римокатолици 25. јула, Јермени 14. јула, Копти 3. августа, јаковити и мелхити 7. и 27. априла.
У лику доброћудног џина, голобрадог младића, ратника-мученика, приказан је у пећинским црквама Кападокије, у Великом Трнову, Старом Нагоричану, Леснову, Дечанима, Благовештењу Кабларском, Темској, Јашуњу, светогорским манастирима Дохијару, Протатону, Великој Лаври... „Штавише, у околини Битоља налази се село Христофор и у њему истоимена манастирска црква, обнављана и почетком и крајем XIX века”, наводи Љиљана Стошић, стручњак Балканолошког института САНУ, у свом раду Култ светог Христофора Кинокефалона на Балкану.
Најнеобичније приказивање овог светитеља је, свакако, оно са животињском главом. Псећом, коњском, магарећом (разликују се и представе и око посматрача). Постоји искључиво на православном Истоку, а неки од најзанимљивијих примера су на српским просторима.
Најстарији данас познати такви прикази светог Христофора су на двема глиненим иконама из Винице код Кочана. Потичу из V или VI века, чувају се у Музеју Македоније у Скопљу. Сви остали примери су из много каснијег периода, од XVI до XIX века, и расути су од северноруских до синајских предела. На свим тим иконама и фрескама – руским, румунским, српским, бугарским, грчким и синајским – свети Христофор са животињском главом приказан је усправан, „с ореолом, заоденут плаштом налик пелерини”. Увек је дат из профила или полупрофила, „с дугим и оштрим носем, сличним псећем, или понекад ширим, више налик коњском”, „с малим шиљатим ушима, између којих су му глава, понекад и врат, покривени дужом длаком”. Тако га описује патријарх Павле.
А објашњења за овај посве необични светитељски лик?
Има их, наравно. О псоглавима су писали још Плиније и Псеудо-Калистен. И народна предања, укључујући и српска, чувају бројне сродне приче. Патријарх Павле прилаже лепу скицу могућих тумачења. Папаевангелу, у својој Иконографији светог Христофора (Атина, 1968), указује да би се даљи корен могао тражити у староегипатском миту о богу Анубису. Имао је главу шакала, сличну псећој, и преносио Ора преко Нила. „Став, сликање из профила, околина, процветали штап, све је исто код обојице”, указује Патријарх. Постоји и јасна веза са представом грчког хероја Херакла, који на рамену носи малог Диониса.
