Нисам до сада читао рад Петка Ђ. Бошковића, "Вранешка долина и њен антрополошки значај". Морам рећи да се аутор трудио да задржи рационалност и не подлегне превише предањима, а опет све то некако заједно са изворима споји у једну целину.
За неко прво разграничење са Дробњацима, и Бошковић узима као највероватнији почетак 13. века, када се Кричи већ помињу као засебна целина десно од Таре (не кажем да није било и каснијих сукоба).
Даље, сматра да су су те прве борбе биле најжешће пре него што су Словени примили хришћанство, дакле пре 10. века. После тога је и процес асимилације Крича вероватно ишао лакше.
Морам да се осрвнем и на опис Крича који је дат у тој књизи, а који се темељи углавном на предањима (неко би рекао подругљивим) околних племена. Мени се чини да ту има и доста истине, али треба наћи неку средину. Иначе нисам знао да су Кричи користили паролу из "Мућки" много пре Дел Боја, "ко не рискира, тај не профитира". 
Помињу се и код Григорија Божовића доста пута, извињавам се ако је било качено пре, на пример:
"Намера ми је била да се прво упутим кроз села ка планини Лиси која изнад Лима одваја Колашин. Нађоше ми одличнога пратиоца Шеха Муслића из Шаховића, ванредно паметна и васпитана аганскога потомка. Служио је војску, био у жандармерији, писмен је и одлучио се да остане у Колашину, иако га је аграр добро погодио, јер су му раније чипчије обрађивале имања. Омиљен и поштован код Црногораца, јер је радник и домаћин човек који зна где је и шта је, иако је прави муслиманин. Држи се отворено и мушки, у својој је земљи, па његово муслиманско осећање не страда и не пати, јер је том отвореношћу и свешћу извојевао пуну једнакост међу Црногорцима као да је какав војводић. Висан и госпоствена изгледа. А скретао ми је пажњу на све оно што може занимати једнога новинарскога извештача и рекао ми толико истине о Колашину и прошлом и садашњем са толико честитости и дубине да сам се одиста изненадио. Објективно и солидно, ненамештено и без преувеличавања, без трунке какве мржње, обичне у нашем крају тамо, и без жеље да улепша оно што му је по природи ближе него православцу. Наводио ме је на сваку црквину на свако место по планинама везано за какву легенду. Јер је са мном ишао пуних шест дана.
Причао ми о старинцима, показивао Вараге и Криче, свестан да је чисте крви, дискретно ми је приводио људе необичнијих комплексија и сам ме нагонио да свратимо у засеоке који славе Светога Саву. Још пре мене знао је за порекло и Срба и „Турака“ и у том погледу био ми одличан коректор онде где би се Црногорци пребацили и претеривали. За самога Орла Каљића он ми је казао да је Бјелопавлић и „Турчин“ из петога појаса; да су Дрпљани из Папа и Мекићи са Таре –Затрепчани; Пупаловићи и Мехоњићи из Гранчарева – Кучи а његовиМуслићи из Селаковића Колашинци (горњи), пореклом из Херцеговине."
