Летић, Јовањдан, Шњеготина Горња, Теслић
Припада хаплогрупи I2-PH908. Тестирани Летић има прилично немодалан хаплотип, са чак 8 немодалних вриједности – за по једну вриједност нижи од модала на DYS 439 и DYS 481, за двије нижи на DYS 449, те за по једну виши од модала на DYS 389I, DYS 458, DYS 576, DYS 533 и DYS 643. Ако их посматрамо појединачно, већина ових немодалних вриједности није претјерано ријетка, али комбинација свих ипак јесте.
Вриједност која јесте нешто карактеристичнија, односно она која Летића разликује од највећег броја осталих тестираних припадника ове хаплогрупе јесте повишена (14) на DYS 389I, гдје већина осталих има 13. Ову вриједност Летић дијели са једним нејавним тестираним Ђурђевштаком из Сјевероисточне Босне и једним, такође нејавним, Никољштаком из Мачве. Међутим, од упоредивих 16 маркера са њима се разликује на 2 односно 3 маркера, па, ако се узме и релативна географска удаљеност, као и различите крсне славе, није могуће изводити никакве сигурне закључке о ближој повезаности.
Поптуно поклапање на 16 упоредивих маркера Летић има само са тестираним Пећинаром, из Љубиша код Чајетине. Пећинар слави Ђурђиц, па, опет, када се у обзир узму и други фактори, као и релативно мали број упоредивих маркера, не би се смјело рећи ни да ово поклапање има неки дубљи значај.
Битнијих поклапања Летић нема, ако гледамо по регијама, ни на територији Сјевероисточне Босне, ни у Босанској Крајини, Старој Херцеговини или Херцеговини.
Шњеготина Горња је најисточнија од четири насеља која су некада носила овај назив, те је једина данас у општини Теслић, док се Шњеготина Доња, Средња и Велика налазе у општини Челинац. Ипак, код било каквог озбиљнијег проучавања овог краја, не би се требало освртати на тренутне административне подјеле, него ова четири насељена мјеста сагледавати у контексту њихове културно-историјске повезаности.
Шњеготина Горња је у Османском попису становништва из 1850/51. године пописана као посебно насеље.
Пописано је 16 домаћинстава, која карактерише релативно велики просјечан број чланова, те се може рећи да се ради о класичним породичним задругама. Иако нису пописана презимена за сва домаћинства имамо пописано презиме Летић, у домаћинству под редним бројем 7. Глава домаћинства је Јован Летић, син Видака, рођен 1824. године. С обзиром на то да је у његовом домаћинству пописан и његов стриц Лука, рођен 1790. године, сазнајемо и име Јовановог дједа, Видаковог оца – Које, за ког можемо изнијети претпоставку да је рођен око 1760. године.
Имајући у виду предање које је у упитнику навео сам тестирани, да су Летићи у Шњеготину дошли почетком 19. вијека, можемо изнијети претпоставку да су Видак и Лука, рођени 1780/1790-их управо или пвра, или друга генерација досељеника ове породице у Шњеготину. Имајући у виду да Јован Летић живи у породичној задрузи са стрицем Луком, односно да Видак и Лука нису засновали посебна домаћинства, могло би се чак претпоставити да је још Којо био тај који је дошао из Херцеговине, тј. да су Видак и Лука досељени као дјеца.
Шематизам из 1882. године помиње презиме Летић у парохији Шњеготина (јединствена парохија за Горњу, Средњу, Ађулагину и Омербегову Шњеготину), са славом Свети Јован Крститељ.
Наредни писани извор јесте књига Момчила Спасојевића „Шњеготина – прошлост, људи, живот, обичаји“ из 2004. године, која нам у једном поглављу преноси податке из домовника које је од 1890-их водио свештеник Ристо Вуковић. Ту долазимо до прве недоумице. Пописано је 7 домаћинстава Летића у Горњој Шњеготини. 5 од 7 домаћина рођено је након пописа из 1850/51. године, док је за једног од преостале двојице могуће пронаћи јасну везу са граном поменутог Луке Летића, па се може рећи да с те стране нема сумње да се ради о истој породици. Међутим, из неког разлога је уписано да Летићи славе Ђурђевдан, а не Јовањдан. Није извјесно да ли се ради о грешци коју је господин Спасојевић направио при преписивању података из домовних протокола, или је нешто друго у питању.
На основу наведених писаних извора можемо закључити да су Летићи, како и предање које преноси тестирани каже, присутни у Шњеготини сигурно у вријеме пописа 1850/51. године, а по свему судећи и од раније, односно да су досељени почетком или средином прве половине 19. вијека, а да је презиме релативно старо, можда и донесено из старе постојбине, што би могло бити путоказ за даља проучавања доступних извора.
