Палилула је део Београда и градска општина у подунавском делу града. Данашње општинско подручје је географски далеко шире од оног дела града који је називан Палилула, - подручје у средишњем делу Врачарског брда, на север и исток од Ташмајдана.
Постоји неколико верзија одакле овај назив.
Према једној, у првој половини 19. века ту су се налазиле циглане из чији димњака у облику луле се стално димило, па их је народ звао - палилуле.
Према другој, у тада пуст простор код Ташмајдана, по наредби књаза Милоша, из града су измештене све занатске радње које би могле изазвати опасност по становништво, попут пушкара, производње барута и сл. Како у том новом занатском простору није смело да се пуши, због опасности од пожара и експлозије, постојало је једно тачно одређено место ван занатског круга где је било дозвољено да се запали дуван, и оно је било означено таблом са нацртаном лулом. По том месту назив Палилула.
Према трећој верзији, опет у Милошевој режији, донета је одлука о забрани паљења лула и чибука у београдској вароши, због честих пожара. Тако да је смело да се пуши само ван насељеног дела, због чега су људи излазили ван вароши преко Ташмајдана и тамо „палили луле“.
Према четвртој, први Палилулци су били углавном сиромашни, имали су мале куће и на њима мале димњаке које су Београђани подругљиво звали - луле. Па је по њима дошао и назив.
Према петој, Палилули су назив дали досељеници из сврљишког краја, већином из села Палилула, који су се ту први настанили после 1830. године. Досељенике из сврљишке Палилуле наводи и Пауновић у књизи „Београд вечити град“.
Лингвиста Велимир Михајловић има другачије мишљење: он сматра да је овај топоним словенског порекла и да је повезан са словенским обредом лила или олалија (код Бугара пълелия, код Румуна pặlie), када се пале лиле (осушена брезова или трешњева кора) и носе око торова и бацају преко њих, а обред би требало да заштити домаће животиње и донесе им плодност. Понегде је паљена и слама, а у прехришћанско време су жртвоване и животиње. Овакви обреди постоје у сличном облику и код других европских народа. („Ороними Србије“, Звездана Павловић)
У том смислу, можда је Палилула означавала место где су вршени ови обреди. Могуће је да је због незгодног распореда слогова, временом уместо Палилила, дошло до промене у Палилула, а овај други део речи идентификован као турцизам - лула, справа за пушење дувана.
Михајловић наводи већи број топонима Палилула код нас: село Палилула код Сврљига, крајеви у већим насељима - Београд, Ниш, Крагујевац, засеоци и локалитети у селима - Миријево код Београда, Лаћарак у Срему, Ратаје код Параћина, Брестовац код Црне Траве. Павловићева додаје и Палилулско брдо на Великом Јастребцу. Ја додајем и још седам Палилула - засеоке села Ратари у Јасеници, Црвени Брег код Беле Паланке, Нишевац код Сврљига, Шарбановац и Милушинац код Сокобање, као и делове вароши Алексинац и Сокобања.
Некако, мени се као најверодостојнија чини верзија по којој су назив београдској Палилули дали досељеници из сврљишке Палилуле, а село је, опет, назив добило по древном обичају паљења лила.