Аутор Тема: Топонимија Београда  (Прочитано 17006 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #160 послато: децембар 19, 2018, 03:35:15 поподне »
Пошто смо прешли цео јужни обод приграђа, да се вратимо мало у град.

На горњој мапи, иако није детаљна и нема боје, лако се могу уочити два шрафирана подручја на југ од Београда, и водоток који тече правцем исток - запад између њих.

То су два од три (уз Торлак) највећа београдска брда - Врачарско брдо (или Велики Врачар) и Топчидерско брдо, и Мокролушки поток између њих. Ето у трећој деценији 18. века ово су била пуста брда надомак Београда. Да бисмо схватили колико је подручје Врачарског брда, да пребацимо то на данашњи терен: најближа села Београду била су Миријево и Мокри Луг на истоку, а Београд се завршавао на ту страну на данашњем Тргу Републике, с тим је је заштитни шанац у аустријско време био нешто шири и протезао се Палилулом, па преко Неимара (околина храма Светог Саве) и кроз данашњи болнички кварт изнад ауто-пута (мада сам видео по изворима да су неки делови шанца досезали и до Звездаре). Дакле, од Трга Републике до Миријева била су само брда, огранци и обронци Врачарског брда.


Географски обухват Врачарског брда
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #161 послато: децембар 19, 2018, 03:37:40 поподне »
Врачарско брдо је било углавном ненасељено зато што је редовно кроз историју служило за војне потребе, како одбране Београда, тако и оних војски које су Београд настојале да освоје. Преко целог брда ишао је аустријски одбрамбени шанац (Лауданов). Иначе, осим тога, на Врачару је било винограда (на његовој западној страни) и ливада за испашу стада.

Најранији помен Врачарског брда, односно Врачара, је на турској мапи из 1492. године, где је Врачар означен са знаком за кулу, дакле згодан положај Врачара испред копненог прилаза Београду, угарска војска је искористила да начини неку фортификацију. Према неким изворима, Врачар се спомиње и раније, 1440. године, приликом турског напада на Београд (султан Мурат II).

Постоји неколико верзија порекла назива Врачар.

Једна легенда каже да је на, иначе ненасељеном брду живела нека врачара која је замађијала неког витеза (Лука Цветиновић?) претворивши се у прелепу девојку која се купала на потоку. Пошто је искористила витеза и поново се претворила у стару вештицу, полудела је и извршила самоубиство (мени би било логичније да је он после тога извршио самоубиство).

Друга каже да је у време када је Сулејман Величанствени опсео Београд (1521) једини човек који се није склонио у тврђаву био неки врачар који је живео ту на брду, те су Турци брдо по њему прозвали.

Трећа каже да је ту постојало хришћанско село (махала) у 16. и 17. веку, а да су београдски Турци за њих веровали да се баве врачањем.
(за ове две верзије можемо закључити да нису могућне, с обзиром да се топоним Врачар, како је наведено, помиње још крајем 15. века, а можда и неких пола века раније)

Четврта прича помиње извесног врача који живео ту ван града, именом Стеван Хроми, који је прорицао судбину по Београду.

Коначно, она која мени нареалније звучи, је претпоставка да се брдо називало Врапчијим, те да се временом назив изменио у Врапчар, па потом сажимањем у - Врачар.

Иначе, топонима Врачар и других изведених од речи врач, врачати, има широм нашег етничког простора.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #162 послато: децембар 19, 2018, 03:38:46 поподне »
Народна подела Врачарског брда је на Велики Врачар, Западни Врачар и Источни Врачар. Велики Врачар је подручје данашње Звездаре (оног пошумљеног неурбаног дела), Западни Врачар је подручје од Светосавског платоа (где се данас налази храм Светог Саве) на запад, а Источни Врачар на исток. Линија која угрубо раздваја Западни и Источни Врачар иде од Теразија, улицом Краља Милана, преко Славије и Булеваром ослобођења до ауто-пута. На Звездари је и највиши врх Врачарског брда - Велики Врачар (254 метара НМВ).

У дефтеру из 1560. године као једна од београдских махала наведена је и махала Врачар (21 кућа), што значи да је негде ближе граду, на северозападним падинама брда, средином 16. века засновано насеље. Аутори „Историје Београда“ као највероватнији полажај села истичу данашњи Трг Николе Пашића. Село се последњи пут помиње 1582. године, након чега га више нема у пописима, а на његовом месту су касније Турци подигли неке џамије.

Но, постојало је још једно село на Врачару ближе Београду, о којем ћу нешто касније.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #163 послато: децембар 19, 2018, 03:56:31 поподне »
На горњој мапи, ...

Односи се на ову мапу:



"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4705
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #164 послато: децембар 19, 2018, 04:01:41 поподне »
Постоји још једна верзија како је Врачар добио име, и она је највероватнија. Описана је у ова два чланка:

http://elementarium.cpn.rs/teme/mesto-zvano-vracar/
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/02/article-02.html

"Долазећи Цариградским друмом до Стамбол капије којом се улазило у град (а која је на месту данашњег Трга републике), Синан паша је пролазио кроз слабо настањену залеђину града и морао је приметити брдо које се називало Врачар. На овом брдашцету изнад Београда често су боравиле лутајуће циганске черге, од чега је, због врачања и прорицања, потекао и назив топонима."

Иначе, то брдашце, првобитни Врачар, је уствари данашњи Ташмајдан, где је Синан-паша спалио мошти Св. Саве.



"Ranijih vremena (ne računajući rimsko) pa ni za vreme Laudanove vladavine, Beograd se nije širio dalje od svojih kapija. Iako je Laudan zauzimao Beograd dolazeći sa istočne i južne strane, on je čak rasterao i Savinu malu koja je bila ispred spališta Sv. Save. To mesto na Tašmajdanu služilo je i Turcima i Nemcima kao gubilište. Zato je tu pogubljen kapetan Čupa i spaljen Sv. Sava i svakako mnogi drugi. Carigradski drum, polazeći iz varoši kroz Stambol-kapiju, išao je preko današnjeg Trga Republike, pa Makedonskom i sadašnjom ulicom Moše Pijade pored Batal-džamije i brega Vračar, pa dalje ka Boleču. Za vreme Turaka bilo je mnogo Cigana skitača koji su se bavili raznim poslovima i dozvoljenim i nedozvolje-nim i išli su od mesta do mesta sa svojim porodicama, kolima i čergama. Turci su ih nerado puštali u varoš. Oni su morali da se zadrže na Vračaru. Desna strana puta, idući od Beograda bila je ravnica, koja se protezala do blizu današnjeg Cvetnog trga, do polovine Beogradske ulice i do Kalenića gumna (danas pijaca) Tu, kraj puta na ravnici ostavljali su svoja kola i čerge Cigani koji su se bavili sitnim kovanjem, pravljenjem korita, trgovinom konja, pa i krađama zbog kojih nisu puštani u varoš.

Na levoj strani puta ponameštale bi se Ciganke, da sačekuju prolaznike, a i Beograđani da sa njima trguju starim odelima i živinom, a najglavnije im je bilo da svetu radoznalom za svoju budućnost vračaju i pretskazuju sudbine gledajući u dlan, pasulj, ugljevlje i karte. Po tome je to mesto i prozvano Vračar.

To tradicionalno trgovanje i vračanje sa Cigan-kama održavalo se sve do Balkanskog rata. Samo što je tada već bila popunjena zgradama i leva i desna strana Carigradskog puta, koja se zvala Fišeklija, a vračare su se pomakle dalje na prostoru gde su sad Pravni i Tehnički fakultet. Taj se prostor onda zvao (pred Balkanski rat) Trkalište, jer je na tome prostoru Knez Mihailo priređivao prve trke u Beogradu. Stari Beograđani se sećaju kako se obično subotom odlazilo na Trkalište za razmenu starog odela i rublja za živinu koju su Ciganke donosile i uz put i vračale radoznalcima. Dakle, to je Vračar.

Docnije, kad je Beograd zauzeo zgradama Terazije, pa i Trg Dimitrija Tucovića (Slavija), a kasarne i bolnice se podizale na zapadnom delu Beograda, ime Vračar se proširilo i čak podvojilo na Istočni i Zapadni Vračar, a onaj pravi Vračar na Tašmajdanu pripao je reonu Palilule zbog Palilulske crkve Sv. Marka."
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #165 послато: децембар 19, 2018, 09:08:29 поподне »
Прича о Синан-паши, Турцима, Циганима, врачарама,... тешко може проћи, а то због помена Врачара у претурско време (15. век).

Могуће је да се основни назив Вра(п?)чар односио само на Ташмајдан, а затим проширио на читаву географску брдовиту целину коју означих на мапи, као - Врачарско брдо. Мада, мало ми звучи необично да се изворни назив Врачар није односио на шире подручје, када имамо највиши део ове целине на Звездари, под називом Велики Врачар. Сигурно је овај доминантни врх морао имати неки назив у народу, који би, верујем, остао до данас, барем у неком запису или народном памћењу у околним селима. Зато, предност дајем мишљењу по којем се топоним Врачар / Врачарско брдо одраније односио на описану ширу целину. Притом, ту се слажем, средишњи део је могао носити назив Врачар (данашњи Ташмајдан), а по њему и цело брдо - Врачарско.

О месту где су спаљене мошти Светог Саве писаћу сјутра. Оно је на Ташмајдану, између руске цркве Свете Тројице и кафане "Последња шанса". Данас сам прошетао и сликао то место.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Азот

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 269
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #166 послато: децембар 19, 2018, 10:21:29 поподне »
Још једно село на ову страну, које више не постоји, а занимљивог је назива је - Частрна

Етимологија ми није баш најчистија, али би могло имати везе са чатрњом, наш назив за цистерну. Частрна и цистерна, делује као да имају исти гласовни склоп.
Не знам да ли има везе или не, мене ово асоцира на неко густо трње, честар  шипражје

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #167 послато: децембар 20, 2018, 10:45:33 пре подне »
Не знам да ли има везе или не, мене ово асоцира на неко густо трње, честар  шипражје

Није немогуће. Мада, ја предност дајем - цистерни  ;)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #168 послато: децембар 20, 2018, 10:58:24 пре подне »
С обзиром да је Никола споменуо Ташмајдан као средишњи део Врачара, пар речи о овом узвишењу и најуређенијем београдском парку, данас на Општини Палилула.

Ташмајдан је познат по неколико ствари: ту су две цркве (наша Светог Марка и руска Свете Тројице), ту је стадион, базен, неколико познатих београдских ресторана и кафеа, позориште „Душко Радовић“, објекти РТС-а, Пета београдска гимназија, парк, споменици...

Наравно, са северне стране древни каменолом по којем је крај у турско време и назван: таш = камен, мајдан = рудник, дакле - каменолом. Археолошки трагови указују да је постојао још у римско доба. У Другом светском рату, Немци су га претворили у подземну војну базу.

Многи не знају да се на Ташмајдану налази место где су Турци, по наређењу Синан-паше, спалили мошти Светог Саве априла (по јулијанском календару) 1595. (по неким мишљењима 1594) године. Обично људи то место повезују са оним делом Врачара где се данас налази храм Светог Саве.

О том догађају било је речи на теми о светим Немањићима:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2486.20

Тачно место где је била ломача неки извори лоцирају на 70 корака на исток од олтара палилулске цркве. С обзиром да је ово податак из средине 19. века, треба имати у виду где се тада налазила црква Светог Марка, нешто источније од данашње:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1622.0

По мојој процени то би био овај брежуљак између данашње руске цркве и „Последње шансе“:




(у позадини се види црква Светог Марка)

Многи извори везују ово место за читање хатишерифа 1830. године, којим је озваничена извесна аутономија Србије у оквиру Османског царства. Међутим, место где је прочитан хатишериф је нешто јужније, ту где је данас Трг Светог Марка, а раније је била гробљанска капела. Отприлике на месту где је недавно подигнут споменик патриарху Павлу о којем смо имали бурну дискусију:
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=1099.0
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #169 послато: децембар 20, 2018, 11:03:17 пре подне »
Место где су спаљене мошти Светог Саве познато је као Чупина (или Чупићева) (х)умка.

Наиме, као што је поставио Никола, зна се да је брежуљак изнад ташмајданског каменолома у 16, 17. и 18. веку служио Турцима, али и аустријским властима током неколико раздобља у 18. веку када су држали Србију у својим рукама, као - губилиште. У 18. веку тамо су била вешала.

Један од ту посечених, и то од стране аустријски власти, био је и чувени, али и прилично озлоглашени капетан Теодор Продановић Чупић, звани и - капетан Чупа. Он је био србски хајдук, вероватно родом из пожаревачког краја, који се током аустро-турског рата 1715-18. ставио у службу хабсбуршке круне и добио чин капетана србске народне милиције. Био је веома уважаван од Еугена Савојског с којим је чак водио и личну преписку. Истакао се у многим биткама и нарочито приликом заузимања Београда у лето 1717. године. Међутим, након што је успостављена аустријска власт наместо турске, Чупић је дао себи превише за право, те се, будући капетан милиције и стално у пратњи својих наоружаних људи, понашао веома бахато и вршио разне отимачине и насиља народу, да су се чак и представници аустријске власти у Београду томе чудили. Не зна се тачно због чега, од стране аустријске власти осуђен је на смрт, и погубљен (сабљом) на ташмајданском губилишту 1725. године. Поред места где је погубљен, Чупић је и закопан, те се ово место од тада назива Чупином умком. То је исто узвишење где су спаљене мошти Светог Саве.

О Чупићу је рад написао историчар Славко Гавриловић - „О капетану Теодору Продановићу - Чупићу (Чупи капетану), јунаку и пустахији с почетка XVIII века“ (1978).

Голубовић у књизи о топонимима Београда износи другачији податак, да је ту погубљен и сахрањен извесни Милија Лешјанин Чупа, за кога заиста не знам ко је био.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #170 послато: децембар 20, 2018, 11:05:16 пре подне »
На Ташмајдану се одиграо и велики окршај између аустријске и турске војске 1738. године.

У раздобљу од 1828. до 1886. године, на Ташмајдану је било главно београдско православно гробље. Пре тога, гробље је било у подручју Савамале, где је данас Бранкова улица, а од 1886. године, гробље је премештено на Владановац, где је и данас Ново гробље.

Мало је познато да је испод Ташмајдана, негде на потесу где је данас улица Илије Гарашанина током 18. века било и једно сеоце које су Срби звали Савско село, јер су били ту насељени од Турака однекуд са Саве. Одатле их је раселио Лаудон током последњег раздобља аустријске власти у Србији у 18. веку, а за потребе изградње одбрамбеног шанца.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #171 послато: децембар 24, 2018, 03:28:36 поподне »
Након што је Србија добила аутономију у оквиру Османског царства, у Београд се досељава народ са разних страна и град почиње да се шири, најпре управо у правцу Врачарског брда. До Другог светског рата, готово цело врачарско подручје је насељено и претворено у низ већином модерних квартова.

Ако узмемо Ташмајдан као центар некадашњег врачарског подручја, идући ка југу је Славија. Све до 1880-их, овај простор био је ван града. На малом простору налазило се неколико извора, чији су се токови састављали у Врачарски поток, тако да је место било плавно, обрасло трском и шеваром. Ту су београдски ловци ловили дивље патке. Од времена када је Макензи (о којем ће бити више речи) оживео овај крај, извори и водотокови су каналисани, и ту је настао најпознатији београдски трг. Назив Славија дат је у име тежње србског народа за уједињењем свих Словена.

Низбрдо од Славије је Мањеж, крај који је добио назив по мањежу (простор за коњичку обуку) у оквиру касарне краљевске гарде. Касарна је и данас ту преко улице (Ресавске), а мало ниже Министарство војно. Кад се томе дода и Официрски дом (данашњи Студентски културни центар), овај крај је од времена краљева Милана и Александра, био један војни кварт. Официри су углавном становали у околним улицама у правцу Болничког кварта. На месту коњичког мањежа, 1933. године изграђен је парк. Исто име носи и легендарна кафана која се налази ту поред парка.

Зачетник изградње оног дела Београда изнад Славије, који се данас сматра Врачарем (у ужем смислу) је шкотски инвеститор Френсис Макензи, који је купио један велики комад земље изнад наведене баре и ловишта, а затим га парцелисао и продавао. Та земља се, пре Макензијеве инвестиције, звала Симићев мајур (по власнику Ђоки Симићу). Први је Макензи себи ту саградио кућу, па је по њему цео касније заснован кварт добио име Енглезовац (јесте мало небулозно да се по Шкоту крај прозове Енглезовац, али не знам који назив би се могао извести од етнонима Шкот, можда Шкотовац, а и шта зна наш човек - Шкот, Енглез, све је то исто). Енглезовац је потес између Славије и Светосавског платоа. 1894. године, на захтев Врачараца београдским властима, јер је срамота да цео један кварт у Београду носи назив - Енглезовац, кварт је званично преименован у Савинац, а све у склопу тада већ припреманог подухвата подизања великог храма посвећеног Светом Сави, а на 300-годишњицу спаљивања његових моштију. Касније је на врху Савинца подигнута и мала црква Светог Саве. 
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #172 послато: децембар 24, 2018, 03:30:29 поподне »
Даље, иза брега на којем је данас Светосавски плато, на једној падини Врачарског брда, између светских ратова засновано је насеље Котеж Неимар. Ово је, као и Енглезовац, плански грађено насеље, настало на основу пројекта двојице аустријских архитеката (Емил Хопе и Ото Шентал) из 1921. године, а на земљишту које је Грађевинско-техничко предузеће „Неимар“ наменски купило од претходног власника. Иако се током изградње у наредном периоду доста одступило од пројекта по којем је ово требало да буде „котеж“ - мирно насеље породичних кућа у зеленилу и цветним баштама, ипак је основни план уличне мреже и распореда објеката углавном испоштован.

По идеји пројектаната о котежу и предузећу које је обезбедило земљиште, остао је назив Котеж Неимар, премда данас већина Београђана овај крај зове само - Неимар. То је кварт (угрубо, јер се називи Неимар и Чубура у неким деловима мешају) између Светосавског платоа, улице Максима Горког и Јужног булевара.


Перспективни приказ из пројекта за Котеж Неимар (из рада „План Емила Хопеа и Ота Шентала за Котеж Неимар“, Злата Вуксановић Мацура)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #173 послато: децембар 24, 2018, 03:38:25 поподне »
Даље, на североисток од Неимара је Чубура. Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“ каже: „Чубура је крај Београда који почиње онде где се завршава улица Макензијева, ... па се простире до Котеж–Неимара између улица Максима Горког и Браничевске. Сама реч „Чубура“ дошла нам је преко Турака и означава широк и плитак бунар где вода из земље извире. Такав један бунар налазио се до регулације улица тога краја, на имању Стевана Миљковића, саветника, на југоисточном делу сквера пред кафаном „Чубура“, на почетку Приштинске, ... Стари Београђани сеђају се тога бунара под великим дудом. По том бунару „чубури“, добио је назив цео тај крај, који је пре сто година био ненасељен, обрастао шеваром, кукурузом и дивљим биљкама, и где су стари Београђани долазили у лов на патке. По Милану Ђ. Милићевићу „...Од те Чубуре цео онај крај кућа, дућана и механа зове се Чубура“. 

Чуо сам још једно тумачење речи чубура, да се ради о бурету без дна које се укопа у земљу тамо где вода извире, па се на тај начин скупља вода. Та направа се србски зове стублина, а турски - чубура. Вода из тога извора отицала је према југозападу и формирала Чубурски поток који се уливао у Мокролушки поток на простору данашње Аутокоманде. У ствари, тече и данас, додуше кроз подземни колектор.
Насеље на Чубури је засновано у исто време када и Енглезовац, али градња није била планска како је било у случају Енглезовца и, касније, Неимара.

На исток од Чубуре је крај који се назива Црвени Крст. Крај се тако назива по крсту који се налази у углу на саставу улица Милешевске и Војводе Шупљикца. Први, дрвени крст на том месту поставио је србски књижар и издавач Глигорије Возаровић 1847. године, уверен да је пронашао место на којем су спаљене мошти Светог Саве, те је постављање крста требало да означи почетак градње храма посвећеног Светом Сави. Према неким забелешкама, Возаровић је закључак да је то место где су спаљене мошти Светог Саве донео због старог пропалог дрвеног крста који је ту одраније стајао. По њему, крст је прозван - Возаров крст. Два пута је обнављан, а 1933. године, друштво „Свети Сава“ подигло је наместо дрвеног, камени крст офарбан у црвено. Од тада се крст и цео крај око њега називају - Црвени Крст.

На југ од Црвеног Крста, постоји удолина кроз коју је некада текао поток који се нешто ниже уливао у Чубурски, а данас је то - Јужни булевар. Са друге стране те удолине терен се опет пење у један гребен Врачарског брда познат као - Пашино Брдо. Назив је добило по београдском Сулејман-паши, који се управо на овом брду састао са Карађорђем 1807. године ради преговора о повлачењу турског гарнизона из Београдске тврђаве. Карађорђе је дао гаранције за безбедно повлачење турске војске, међутим, на подручју Великог Врачара, један одред устаничке војске (предвођен смедеревским војводом Вулем Илићемо Коларцем) је на своју руку напао Турке, којом приликом је погинуо и паша и свих 180 војника из пратње. То се десило недалеко од једне чесме, коју је народ прозвао Пашина чесма, а раније је звана - Шарена чесма. Чесма и данас постоји у улици Живка Давидовића (Општина Звездара).

1920-их година, на подручју Пашиног Брда засновано је насеље, грађено неплански. Званично, насеље је требало да носи назив по Војводи Степи, али тај назив никада није заживео у народу.

После Другог светског рата, комунисти су крај прозвали Лекино Брдо, јер је уочи и почетком рата у том крају илегално живео Лека Ранковић. Данас је поново враћен назив - Пашино Брдо.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #174 послато: децембар 27, 2018, 10:10:19 поподне »
Коњарник је насеље на јужним обронцима Великог Врачара, који се спуштају према долини Мокролушког потока. Делом се налази на Општини Вождовац, а делом на Општини Звездара.

Између светских ратова ово је била ретко насељена далека периферија Београда.

Најбројнији житељи били су Калмици, народ жуте расе и будистичке вероисповести. Они су даљом старином из Џунгарије (северозападна Кина), а у 17. веку су, услед номадског сточарења, доспели на подручје Русије, северно од Каспијског мора. Током Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, као лојални царски поданици, велика већина Калмика стала је на страну Беле гарде. Када је Врангелова војска у јесен 1920. године са Крима бродовима избегла за Цариград, у тој војсци нашло се и око 2200 Калмика. Тек по неки од њих су успели да поведу своје породице, док су већином то били војници без породица. Већина Калмика је остала у Цариграду, али је око 400 њих бродом дошло до Боке, а затим возом до Београда (у Београд је дошло њих 300-350).

Будући већином сиромашни и неписмени, ови избеглице су морали да раде најтеже послове без квалификације. На источној периферији Београда тада су радиле многе циглане, па су се и Калмици населили у атару Малог Мокрог Луга, где су били близу тих циглана у којима се већина њих запослила. Један мањи број Калмика тада се, истим послом, настанио на Карабурми. Када би стекли неку уштеђевину, будући традиционално вешти коњаници и гајећи нарочиту љубав према коњима, Калмици би куповали пар коња и онда би се бавили превозом робе (на таљигама) и фијакерисањем (они који су могли да купе фијакер). Тих међуратних година Калмици су били чувени београдски фијакеристи. Како се број калмичких коња умножио, народ је ову калмичку колонију прозвао - Коњарник, по бројним коњима који су туда пасли.

Неки Калмици су се бавили занатством, а неки су приступили југословенској војсци. Калмици су 1923. године засновали себи будистички храм, најпре у закупљеном простору у улици Војислава Илића, а 1929. године, од своје уштеђевине и прилога и помоћи у новцу и грађевинском материјалу који су пристизали са свих страна, изградили су себи „Калмички дом“, који је највећим делом био будистички храм. Плац нешто већи од 5 ари поклонио им је власник циглане у којој је радило доста Калмика - Милош Јаћимовић. По храму, улица је названа - Будистичка (данашња Будванска улица у Учитељском насељу). Остао је занимљив опис тог храма из оног времена. Поред бронзане статуе Буде, значајно место заузимала је слика - Џингис-кана. 


Калмички будистички храм на Коњарнику
(са: http://hronograf.net/2017/09/01/marija-todorovic-ne-budisticki-hram-u-cortanovcima-nije-prvi-u-srbiji/ )
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #175 послато: децембар 27, 2018, 10:12:24 поподне »
Калмици у Београду су имали чак и свој спортски клуб под називом „Џанугар“.

Након окупације Југославије 1941. године, београдски Калмици су се ставили у службу немачких окупационих власти. Можда звучи чудно, с обзиром на гостопримство које им је пружено у Београду. Међутим, разлози немају везе са Србима. Наиме, као противници комунистичког режима у Русији, они су се надали у Хитлерову победу над совјетском војском, што би им пружило могућност да се врате у своју постојбину. Млађи мушкарци су се прикључили трупама руског генерала Власова који је ратовао на страни нациста, а старији мушкарци су вршили „шуцкорску“ службу по Србији (чување објеката, саобраћајница и сл). Када су се Црвена армија и партизанска војска приближили Београду, Калмици нису смели да их чекају, већ су се повукли са немачком војском. Најпре су отишли у Немачку, а одатле сви организовано у САД (Њу Џерси и Филаделфија) где и данас живе њихови потомци.

Будистички храм је после рата претворен у дом културе, а касније је срушен.

Иако су били веома затворена заједница, занимљиво је да је између Калмика, с обзиром да је у њиховој београдској колонији било несразмерно већи број мушкараца од броја жена, и југословенских девојака закључено чак 10 бракова (за које се зна). У раду „Калмици у Београду од 1921-1941. године“ (1995) Томе Миленковића (из којег је већина овде изнетих података о београдским Калмицима), аутор износи и податак одакле су биле удаваче: три Словенке, две Међумурке, две Банаћанке и по једна Бачванка, Сремица и Мачванка. Опште мишљење о Калмицима било је да су „вернији својој жени и оданији породици од наших људи“  :)


(са: http://www.members.tripod.com/budisti/mixovi.html )
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #176 послато: јануар 09, 2019, 02:13:08 поподне »
Крајем 1960-их на месту где су некад биле циглане, Калмици и њихови коњи, изграђено је модерно насеље. Иначе, топоним Коњарник је веома заступљен широм србског етничког простора.

Поједини београдски квартови се сматрају делом Коњарника у ширем смислу. То су Шумице, Учитељско насеље, Денкова Башта и Рудо, модерна насеља вишеспратница.

Шумице су назив добиле по истоименом парку-шуми и спортском центру.

Учитељско насеље је добило назив по Учитељској улици.

Денкова Башта је добила назив по неком Денку који је овде имао своје имање. 1990-их овде су изграђене модерне стамбено-пословне вишеспратнице.

Рудо или „Источна капија Београда“ су три висока солитера саграђена средином 1970-их. Назив је насеље понело у част варошице у Источној Босни, где је 21. децембра 1941. године формирана Прва пролетерска ударна бригада партизанске војске. Предлог да се ово насеље назове „Рудо“ дао је архитекта Драгољуб Мићовић, који је учествовао у изградњу ових објеката, а иначе је родом из Рудог.

Зелено брдо је некада било узвишење у атару Малог Мокрог Луга, између Коњарника, Миријева и Малог Мокрог Луга. И данас ту постоји брдо са шумарком, али је његов највећи део претворен у савремено насеље.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #177 послато: јануар 09, 2019, 02:14:54 поподне »
Иначе, говорећи о Црвеном Крсту, једна занимљивост:

У овом крају се налази једна од неколико римокатоличких црква у Београду. Посвећена је Светом Антонију (Антуну) Падованском (португалски францисканац, велики верски проповедник 12/13. века, један од најпоштованијих западних светитеља). При црквеној жупи овде постоји и францискански (фрањевачки) самостан.

Црква је грађена 1929-1932. године. Оно што је чини посебно занимљивом је њен високи (52 метра висок и 9 метара широк) кружни звоник који доминира околином. Мало људи зна да је овај звоник својеврсни криви торањ, београдски пандан оном у Пизи. Звоник је изграђен накнадно у етапама (довршен 1962) и практично је само „прилепљен“ уз цркву, и временом је почео да се нагиње услед слегања тла. Данас је његов нагиб 45 центиметара одступања од осе тла и вероватно ће наставити да се нагиње.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #178 послато: јануар 09, 2019, 02:18:27 поподне »
Палилула је део Београда и градска општина у подунавском делу града. Данашње општинско подручје је географски далеко шире од оног дела града који је називан Палилула, - подручје у средишњем делу Врачарског брда, на север и исток од Ташмајдана.

Постоји неколико верзија одакле овај назив.

Према једној, у првој половини 19. века ту су се налазиле циглане из чији димњака у облику луле се стално димило, па их је народ звао - палилуле.

Према другој, у тада пуст простор код Ташмајдана, по наредби књаза Милоша, из града су измештене све занатске радње које би могле изазвати опасност по становништво, попут пушкара, производње барута и сл. Како у том новом занатском простору није смело да се пуши, због опасности од пожара и експлозије, постојало је једно тачно одређено место ван занатског круга где је било дозвољено да се запали дуван, и оно је било означено таблом са нацртаном лулом. По том месту назив Палилула.

Према трећој верзији, опет у Милошевој режији, донета је одлука о забрани паљења лула и чибука у београдској вароши, због честих пожара. Тако да је смело да се пуши само ван насељеног дела, због чега су људи излазили ван вароши преко Ташмајдана и тамо „палили луле“.

Према четвртој, први Палилулци су били углавном сиромашни, имали су мале куће и на њима мале димњаке које су Београђани подругљиво звали - луле. Па је по њима дошао и назив.

Према петој, Палилули су назив дали досељеници из сврљишког краја, већином из села Палилула, који су се ту први настанили после 1830. године. Досељенике из сврљишке Палилуле наводи и Пауновић у књизи „Београд вечити град“.

Лингвиста Велимир Михајловић има другачије мишљење: он сматра да је овај топоним словенског порекла и да је повезан са словенским обредом лила или олалија (код Бугара пълелия, код Румуна pặlie), када се пале лиле (осушена брезова или трешњева кора) и носе око торова и бацају преко њих, а обред би требало да заштити домаће животиње и донесе им плодност. Понегде је паљена и слама, а у прехришћанско време су жртвоване и животиње. Овакви обреди постоје у сличном облику и код других европских народа. („Ороними Србије“, Звездана Павловић)

У том смислу, можда је Палилула означавала место где су вршени ови обреди. Могуће је да је због незгодног распореда слогова, временом уместо Палилила, дошло до промене у Палилула, а овај други део речи идентификован као турцизам - лула, справа за пушење дувана.

Михајловић наводи већи број топонима Палилула код нас: село Палилула код Сврљига, крајеви у већим насељима - Београд, Ниш, Крагујевац, засеоци и локалитети у селима - Миријево код Београда, Лаћарак у Срему, Ратаје код Параћина, Брестовац код Црне Траве. Павловићева додаје и Палилулско брдо на Великом Јастребцу. Ја додајем и још седам Палилула - засеоке села Ратари у Јасеници, Црвени Брег код Беле Паланке, Нишевац код Сврљига, Шарбановац и Милушинац код Сокобање, као и делове вароши Алексинац и Сокобања.

Некако, мени се као најверодостојнија чини верзија по којој су назив београдској Палилули дали досељеници из сврљишке Палилуле, а село је, опет, назив добило по древном обичају паљења лила.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7731
  • I2a S17250 A1328
Одг: Топонимија Београда
« Одговор #179 послато: јануар 09, 2019, 02:24:47 поподне »
Иначе, шире подручје Палилуле је, након Пожаревачког мира 1718. године, насељено немачким паорима, а ово насеље је прозвано Karlstadt, по хабсбуршком цару Карлу VI. 1739. ови колонисти су пресељени у Банат, а крај је остао ненасељен до Милошевог времена, када се ту настањују дошљаци из разних крајева. Тако је формиран градски кварт под називом Палилула.

Где су биле границе те старе Палилуле, најбољи опис даје Живорад Јовановић у књизи „Из старог Београда“:

„Стара Палилула простирала се од Гробљанске (данас Рузвелтове улице) до Видин–капије, која се налазила на месту где је данас зграда Прве беотрадске гимназије у Душановој улици. Навише, граница је ишла шанцем од Видин-капије па Душановом до Скадарлије, па десном страном Скадарлије оздо до Cимине, одатле косом линијом, преко парка пред Домом Југословенске армије до Стамбол–капије, односно до данашње зграде Народног позоришта на Тргу Републике. Затим је граница ишла од Позоришта улицом Koларчевом, Дечанском (данас Улица Моше Пијаде) и левом страном Александрове улице (данас Булевар Револуције) до Гробљанске улице (данас Рузвелтова улица). Око 1835. године сматрало се да и Теразије спада у Палилулу. На крају Палилуле где је данас Вуков споменик били су обори. Досељеницима из Србије дато је земљиште бесплатно, c тим да га ограде и обрађују. Они су углавном населили улице: Таковску, Битољску, Ратарску (данас Улица 27. марта), Кнез–Данилову и Далматинску“.

Само да додам да је Дечанска данас опет Дечанска, а Александрова - Булевар Краља Александра.

Пратећи Јовановићев опис, то би на мапи изгледало отприлике овако:



(љубичаста линија; у средини је затамњено подручје које се данас сматра Палилулом)
"Наша мука ваља за причешћа"