Светски ДНК месец 2026

[Лука]

Изворно презиме Репака из села Пауковац је управо Репац (Repacz у архивској грађи). Присуство Репаца потврђено је у селу Горичка током друге половине XVIII вијека (Пауковац је у то вријеме био само заселак Горичке) и у то вријеме имали су најмање 1 породичну задругу у селу.

Што се тиче приче око Васиљевића, њихов резултат се одлично уклапа у банијски род са крсном славом Крстовдан, коме припадају раније тестирани Вуксановићи из Добретина и Мркаљи из Сјеничака.

Рекао бих да је Репак ипак исти род са Репцем и Мајсторовићем, а да је мутација на 576 његова приватна. Мале су шансе да Репак не припада њиховом роду, односно превелика би случајност била у питању.

[Небојша]

90. Вучковић, Мратиндан, Саница Горња, Кључ, I2-Y3120>PH908


О Вучковићима из Санице опшрино је писао Милан Карановић у свом раду "Саничка Жупа у Босанској Крајини".

Порекло православног становништва — Врло су избледела предања о пореклу православног становништва у Саничкој Жупи и она упућују на њихову далеку старину. За Млађене у Српским Биљанима и за Дашиће, Кајише, Кордиће и Вучковиће у Српској Саници рекну, да су „старовници и својаци од постања“.

За начин насељавања православног становништва карактеристично је предање о пореклу рода Вучковића, који су насељени у Тарбуцима, засеоку Српске Санице, управо испод помињаног друма. По том предању три брата заробе Турци у некакву боју. Да истакну давнину тога заробљења, једни веле да је то било чак у боју косовском. Сва три су брата били у служби код сарајевског паше, који је имао тимаре у Крајини. Једнога од њих пошаље паша за гладних година у Крајину по жито са свога тимара. Том приликом кад је пролазио кроз Саничку Жупу, допане му се врло положај у Тарбуцима: горе планина, а доље равнина и све згоде за насеље живљење. Замоли пашу, да му даде да се ту насели. Паша му даде у баштину од реке Санице до Челића Косе; на те земље добије и тапије. Тај се брат насели ту у Caничкој Жупи, а остала двојица остану у околини Сарајева – Вредно je упоредити ово предање о пореклу рода Вучковића у Српској Саници са заробљењем у Корјеници (кoје наводи Др Алекса Ивић'): то је био кнез одведен за једне побуне у Сарајево. Два велика и разграната рода у Корјеници, Калембери и Дракулићи, славе Св. Стевана Дечанскога, којег славе и Вучковићи у Српској Саници. Према овоме је могућно, да је тај заробљени кнез у Корјеници био предак Вучковића.

Оно што је сигурно, може се искључити генетичка веза са Калемберима, Дракулићима и осталим родовима из околине Коренице у Лици. Они припадајау хаплогрупи: R1a-Z280>YP237>YP951.

Вучковићу су међутим потенцијално блиске неке породице из Босанске Крајине са славом Стевањдан, тако да није искључено да су они управо старинци у овој области. Или нешто сатарији досељеници. Аутори су радо све ове слављенике Мратиндана из Крајине сврставали у исти род, али временом се показало да постоји више несродних групација Мратинштака на простору Крајине (Шаше-Шашићи E-V13, Дракулићи R1a, Раце I1-Z63 и др).

Савет: дубински тест BIG Y-700.

[Небојша]

93. Савић, Ђурђевдан, Миљевци, Сански Мост, J2b-M205>Y22059


Ови крајеви око Санског Моста нису обрађени у етнографској литератури. Становништво је углавном пореклом из околних крајишких области. Савићев хаплотип поседује неколико специфичних вредности: 385=14-19, 570=19 и 635=22. Због вредности 458=15 и 635=22 постоји могућност да припада подграни: J2b-M205>Y22059>Y155357, која је типична за Затарје и Западну Србију. Хаплотипом је Савићу најближи Радовић (Ђурђевдан) из Кунова код Фоче, а у тој је групи вероватно и Давидовић (Ђурђевдан), село Лисице, Лучани. Због нешто специфинијег хаплотипа, било би пожељно одрадити дубински тест, или појединачни тест на J-Y155375 (YSEQ).

Тестирани наводи да су, према предању, у Миљевце доселили крајем 18. века из околине Босанског Грахова.

[drajver]

105. Петровић, Аранђеловдан, Двориште/Шабац

Припада хаплогрупи I2-PH908. Посједује двије карактеристчније вриједности маркера: DYS385ab=15-15, DYS456=16. По овим карактеристичним маркерима и блискости хаплотипа чини се да би Петровићу најближи могао бити Стојићевић из Г.Врањске/Шабац (4/23). Иако славе различите славе, географски су близу и основано се може претпоставити ближа генетичка повезаност.  Поклапања у горе наведеним карактеристичним маркерима, али и укупној блискости постоји и са родом који слави св. Јелисеја,а који је поријеклом са подручја Старог Влаха. Товом роду припадају: Антонијевић из Сибнице/Краљево (2/25), Поповић из Јаворске Равне Горе/Ивањица (2/23) и необјављени из Азање/Смедеревска Паланка (1/17). Одређена укупна блискост постоји и са Милошевићем из Челопека/Зворник који слави Јовањдан (3/23). Сва ова поклапања би требало провјерити SNP тестовима. Препоручује се неки од дубинских тестова.

Тестирани Петровић није оставио детаљнија предања о поријеклу. У етнографској литератури може да се прочита сљедеће:
"Петровићи (5 к., Аранђеловдан). У Горњој мали. Доселили, непознато порекло. Миливојев прадеда Аксентије, за чукундеду не знају „Овде је други народ седио. Све је ово насељено.” Само су чули за Петра Поздера са 300 оваца, у Дојној мали."

[Иван Вукићевић]

88. Бајчета, Јовањдан, Какмужи, Пљевља, E-V13>Z1057

Припада роду Комарица и поседује модални хаплотип овог рода.

Има потпуно поклапање хаплотипова са следећом двојицом тестираних:
- Ивановић, Јовањдан, Роге, Пожега
- Ковачевић, Јовањдан, Роге, Пожега

Матица Комарица је у Матаругама код Пљеваља, одакле се род раширио на околину Прибоја.
Род Комарица је детаљно обрађен у књизи Генетичко порекло Срба Старе Херцеговине.

Бајчета из Какмужа није генетички сродан претходно тестираном Бајчетићу из оближње Боровице, који по предању припада истом братству Бајчета/Бајчетића:

93. Бајчетић, Боровица/Пљевља, Јовањдан, I2-Y3120

Према предању, Бајчетићи из Пљеваљског краја припадају роду Бајчета. У нашој књизи о Херцеговцима Иван Вукићевић је о роду Бајчета написао следеће:

Бајчете су разгранат род из Пљеваљског краја, чија је матица у Какмужима. Од Бајчета су се одвојили Чоловићи с Лончарима (и Лончаревићима), Џогази, Коруге, Гачевићи и Раилићи. Крсна слава рода је Јовањдан.

Према једном предању, у Какмуже се доселио неки Мартиновић, које је био рањен током битке на Вртијељци 1685. године. Том приликом погинуо је Бајо Пивљанин, а како је Мартиновић стално причао о свом саборцу Бају, добио је надимак Бајчета, а његови потомци презимена Бајчета и Бајчетић. Памте претке од Сава, који је рођен око 1760. године. Из Какмужа су се раселили широм Пљеваљског краја. Памти се да су у Брвеницу дошли 1870. године, у Црљенице, Љуће и Боровицу дошли су 1875. године, док су у Његовуђу у Шаранцима дошли 1875. године.

У Шљиванском су присутни најкасније од 1860. године. У Пљевљима има Бајчетића, који су познати под надимком Гркић, а доселили су се око 1878. године.

Занимљиво је да Бајчетићи из Мириловића у Билећким Рудинама такође славе Јовањдан, а према предању потичу од Мартиновића из Његуша, одакле су се доселили преко Бањана.

Упркос веома сличном предању, за Бајчетиће из Мириловића утврђено је да припадају генетичком роду Бањана (N2-FT182494). Постоји и предање према коме Бајчете, Лаловићи и Тошићи из Какмужа потичу од  Миљанића из истоименог села у Бањанима, одакле су се доселили око 1660. године, међутим, судећи по резултату Лончаревића (I1-A11380), Бајчете нису генетички сродни ни Миљанићима (I1-Z63). Лаловићи и Тошићи из Пљеваљског краја још нису генетички тестирани, тако да није утврђено да ли су генетички сродни Бајчетама.

На основу предања и резултата Лончаревића из Црљеница (Пљевља) погрешно смо претпоставили да род Бајчета припада грани I1-A11380 и то је прва озбиљна грешка коју смо направили у књизи о Херцеговцима. Око Бајчета/Бајчетића се ситуација заиста закомпликовала. Не само да Бајчетићи из Мириловића и пљеваљског краја нису један род како се сматрало пре спроведених генетичких тестова,  већ ни једни од њих нису ни огранак Миљанића како је сугерисало друго предање, нити су Лончаревићи огранака пљеваљских Бајчета, што смо мислили да је неупитно. Сада су упитна и предања свих других братстава која се сматрају огранцима Бајчета: Чоловића, Џогаза/Џогазовића, Коруга/Коружића, Гачевића и Раилића.

Што се тиче резултата тестираног Бајчетића, он се од модалног хаплотипа северног карпатско-динарског огранка гране I2a разликује на већем броју маркера, а поседује две карактеристичне вредности, DYS449=30 и  DYS549=12, као и нешто ређе вредности DYS19=15, DYS576=19 и DYS635=22. Од тестираних са славом Јовањдан најближи му је хаплотип Самопјана (Мишљен, Љубиње), са четири маркера разлике и поклапањем на маркерима и  DYS19=15, DYS549=12, DYS576=19 и DYS635=22. Предање Самопјана ипак наводи да су они раније славили Ђурђевдан, па је повезивање на основу славе упитно. А ако се остави слава по страни, резултату тестираног Бајчетића најближи је модални хаплотип једног рода пореклом из Старе Ц рне Горе, означеног у бази СДНКП као „I2-Y3120, род А11“. Овај род слави Никољдан и тренутно му припадају Милутиновић из Бошковића код Зворника и још један тестирани из Бистрице код Нове Вароши, чији је презиме за сада необјављено. Од хаплотипа тог другог тестираног резултат Бајчетића се разликује на два од 23 упоредива маркера, а поклапање са модалним хаплотипом рода постоји на свим упоредивим карактеристичним и ређим маркерима, као и на још неким мање значајним.

Препорука за даље тестирање: BigY или WGS тест ради утврђивања млађе гране, пошто ниједан припадник овог рода до сада није урадио дубљи тест.