Најкарактеристичнија група старинаца у Будимљи су тзв. Лушчани. Име су добили по насељу Лужац код данашњих Берана. Славе Ђурђиц. Отворено је питање да ли се ради о родовској групи или о више различитих родова који су у прошлости настањивали село Лужац.
Можда се у односу Васојевића према Лушчанима најбоље одсликава генерално однос Брђана према Србљацима. О том односу остала су забиљежене сљедећа предања:
"Није много прошло, вели предање, а и Васојевићи се крену из Лијеве Ријеке и населе лимски слив до Равног Aca. У то време, како прича предање, устану са свих страна Клименте ради плена, пређу Горња Села и ударе и уз нахију. Лушчани брже боље пошљу за помоћ у Васојевића. Ну Клименте, пре но што они стигну, ударе и оплене Ашане. У том пристигну и Васојевићи и побију се са њима на врх Ржаннце, због чега се то место прозове Побјеник. Клименте нагну бежати, али их Васојевићи с Ашанима потерају и стигну на Крчеву, где их све до једног исеку, тако да је пролаз био закрчен лешинама, због чега се то место и прозове Крчево. Ово се догодило на Св. Александра Невског, због чега је притврђен прислужак који су Васојевићи били узели да славе због једне победе у Лијевој Ријеци. Ашани не узму исту славу, како би и једни и други имали гостију, или, како неки веле, што Васојевићи нису допустили да Србљаци имају исту славу са њима, што је врло вероватно."
Евидентно је дакле да су Лушчани искористили помоћ Васојевића да би се одбранили од Климената, али су им се касније сами Васојевићи наметнули као доминантни. Можда се то најбоље види у чињеници да је монаштво манастира Ђурђевих ступова које је дотад било углавном лушчанско, у међувремену постало васојевићко.
"У селу има око 50 кућа. Сељаци су већином Лушчани, који су старином од Ђурашковића са Цеклина, одакле су због крви побегли, па су и славу променили, да би се боље сакрили, и узели да слане Ђурћев-дан, као славу манастира Ђурђевих Ступова, а стара им је слава Св. Никола. Свештеници и њихова братства узму манастир у своје руке. A када доцније дођу Васојевићи њихови калућери узму манастир, а Лушчани, не могући толики број гостију дочекивати у пролеће, када свега понестаје, промене и по други пут славу и узму Св. Ђурћиц, који и данас славе. Данас их у Лушцу имају три племена: Поповићи, Томашевићи и Пајковићи."
Ово предање о поријеклу Лушчана од Ђурашковића из Цеклина није потврђено кроз генетичке тестове, а вјероватно није ни тачно, јер се за Лушчане помињу још нека предања:
"други, пак желећи да их потцене, кажу да су из Подлужја у Бјелопавлићима и да се стога и зову тако. Докле они веле да су из Цеклина и да се овако зову по селу Лушцу, у које су се населили."
Најприје ће бити да су Лушчани старије (средњовјековно?) становништво жупе Будимље, односно њеног насеља Лужац, можда и разнородно, које је у измијењеним околностима доминације јаких племена, настојало да се такође племенски организује и "смисли" одговарајућа предања.
