Никшићи I2-PH908>FT14506>Y179535>Y52621>FT190799

[Владимир Бојановић]

Зато мислим да је исто можда вероватно да би и неко ко слави Лучиндан могао да поцепа низ између Y52621  и FT190799 (теоретски је могуће)

Веома тешко. Покушали смо недавно са Шујдовићем и Зачевићем са славама Лучиндан, добили смо минусе на FT190799 и Y52621, иако су нам блиски по хаплотиповима.

[Ивица Јовановић]

Није искључено да у време христијанизације када је FT190799 отприлике и настала

Нека нова истраживања, компаративне студије, преводи папских писама и проучавања раносредњовековних остатака цркава са простора које су, према западним и источним изворима, насељавали Срби, сведоче нам да су Срби покрштени најкасније у 9. веку. Наравно, не сви и не одједном. Остаје мистерија да ли су славе дошле истовремено са крштењем прве властеле или је то каснији феномен. Свакако је слава код Срба забележена у време када је црква још увек, бар на папиру, била јединствена.

[ДушанВучко]

Нека нова истраживања, компаративне студије, преводи папских писама и проучавања раносредњовековних остатака цркава са простора које су, према западним и источним изворима, насељавали Срби, сведоче нам да су Срби покрштени најкасније у 9. веку. Наравно, не сви и не одједном. Остаје мистерија да ли су славе дошле истовремено са крштењем прве властеле или је то каснији феномен. Свакако је слава код Срба забележена у време када је црква још увек, бар на папиру, била јединствена.

Управо то, дао бих простора за потенцијална још бар два до три века уназад у односу на TMRCA за. FT190799, што се тиче славе (тј. од преласка на Хришћанство)

[Александар Новитовић]

Рођаци, сјајни сте !

Не бих Вас мењао за Васојевиће, Озриниће и Дробњаке... Евентуално за Паштровиће, и то само зато што су ближи мору.  Шалим се, наравно.  Ивице, хвала на доброј намери и на добром објашњењу, али погрешне премисе доводе до погрешних закључака. Предање да су Новитовићи пореклом из Жупе никшићке не постоји, бар не међу Новитовићима из Добрача. Толико о књигама данас, а и онима од пре 100 и 200  година. Одлични су путокази, али треба их изанализирати и потврдити из више извора, ако је то могуће. У недостатку тога стварамо теорије, где се трудимо да извагамо шта је вероватније. За ову другу анализу око Славе сам Вам веома захвалан.

Владо, рођо, ти си најбоље упознат са мојом генеалогијом и чак многе ствари знаш више од мене, али не бих се сложио са тобом да немамо везе са Новитовићима из Белосаваца и Вујетинаца. То нећемо сазнати док не урадимо тестирање неких Миловановића, Лазовића, Симовића, Шаровића, Алексића и Новитовића из Белосаваца и Вујетинаца. Чак и та тестирања нису 100% сигурна. Најбитније је доћи до доброг кандидата за тестирање. У истраживању порекла моје фамилије, нашао сам да има много Новитовића који нису по крви Новитовићи. Неко се призетио у Новитовиће, па су деца узела презиме по мајци. Нека удовица је довела своје дете када се удала за неког Новитовића, дете је касније узело очухово презиме и таквих примера има много. Они су свакако Новитовићи, али тестирање таквих кандидата може да нас одведе у погрешан смер. Мислим да си скоро имао ситуацију са Ђиласима, где прво нису испали Никшићи, па сада имаш и Ђиласе који јесу Никшићи. Животне ситуације је немогуће дефинисати. Временом ћемо доћи до истине и радујем се што ћу до истине доћи са таквим човеком, као што си ти !

Душане соколе, теби бих предложио да се активираш у истраживању старих народних песама за певање уз гусле, међу Никшићима. Зашто ову тему не бисмо направили занимљивијом. Постаје понекад сувопарно, стално понављање разних ФТ190799, Y250780,Y52621... Верујем да си прави човек за то, а ја ћу ти помоћи колико моје слабо знање дозволи.  Ипак, зна се да су међу никшићима најбољи гуслари и писци гусларских песама.

Драго ми је што сте увек ту да помогнете !

[M_Glavonjic]

Поштовани,

У наредних неколико објава изложићемо Вам наставак истраживања о роду Срезојевића.

У последњa четири месеца дошли смо у посед неколико важних турских дефтера, веома важних за истраживања миграција дела Срезојевића, који у комбинацији са резултатима генетских тестова и уланчавањем предања и народних песама, све више разоткривају породичну историју. Тренутно су нам у фокусу истраживања пописи за област Ровца и Старог Влаха, а задатак којим сам се лично бавио у последње време је упаривање података из дефтера са већ успостављеним хипотезама. Нови резултати истраживања неке хипотезе појачавају, док се неке хипотезе мењају а неке одбацују.

Пре него што изложим резултате истраживања, дужан сам да Вам дам одређена појашњења у вези неколико појмова везаних за пописе становништва (дефтере). Током истраживања сам долазио у додир са разним врстама дефтера, попут: дефтера десетине (Aşar Defterleri), дефтера чибука (попаше - Çiftlik Defterleri), катастарских дефтера (Tapu Defterleri), дефтера главарине (џизије, филурије - Cizye Defterleri) – у народу познатих као арачких дефтера, дефтера спахијског прихода (Tımar Defterleri), војних дефтера (Yoklama Defterleri) и  дефтера  мукате (Mukataa Defterleri. Не бих улазио у детаље у оквиру теме везане за род Никшића о сваком од дефтера, али бих само напоменуо да су у истраживању родослова и породичне историје најкориснији арачки дефтери, док су сумарни дефтери готово бескорисни. Дефтери десетине и дефтери чибука могу бити корисни, а мало мање и дефтери спахијског прихода и катастарски дефтери. Али ови дефтери не садрже количину података које садрже арачки дефтери. Оно што је мени у истраживању било новина, јесу дефтери мукате.

Прво бих разграничио разлику између административних појмова кадилука и мукате, односно у чему је разлика у арачком попису кадилука и пописа мукате. Ове дефиниције су обрађене у књизи професора Ахмеда Аличића „Уређење Босанског ејалета 1789-1878“. 
Каза или често називан кадилук је не само подручје које је спадало у јурисдикцију једног кадије него и чисто управно подручје. Кадилук је био судски и административни округ, којим је управљао кадија, који је био судија у исламском правосудном систему. Ово нарочито вреди за XIX век, када у кадилуцима, поред кадије као судских органа, постоје посебни цивилни органи Управе: муселими, забити, мудири или кајмеками. Кад је на основу Хати-шерифа од Giilhane проведена нова управна организација Царства оно се и даље делило на ејалете, ејалети на санџаке (ливе), санџаци на казе (кадилуке), а ови нахије као и раније, само што су тада на чело цивилне управе каза (кадилука) дошли мудири, а надлежност кадије ограничена је само на судство.

Муката је била фискална област у Османском царству, односно приход са те области који је издаван у закуп на одређен временски период или су приходи са одређене мукате коришћене у различите сврхе, као што је било издржавање посада, а муката Стари Влах била је у саставу оџаклука царских бостанџија. У оквиру муката спадали су приходи од рудника, влашких филурија и слично. Територија мукате није се поклапала са кадилуцима и нахијама већ је једна муката, као што је случај са Старовлашком, могла да се простире и ван граница истоименог кадилука и у случајевима када је вршен попис одређене мукате, пописивани су само они делови одређене области који су улазили у састав те мукате.

Укратко, муката се односила на економски и фискални аспект управљања земљом, док је кадилук имао правосудну и административну функцију.

По питању пописа постоји разлика између пописа мукате и арачког пописа кадилука. Попис мукате, је попис који је обухвата све чивчије на земљишним поседима у селу која су део мукате, док они земљишни поседи, који нису део мукате они нису ни пописани, нити су пописане чивчије које користе те земљишне поседе. Са друге стране у склопу пописа села које се врши у склопу арачког пописа кадилука, пописани су сви земљишни поседи и чивчије у селу, корисници тих земљишних поседа.

Пописни дефтери становништва данас представљају извор првог реда података о демографском стању и структури становништва и најрелевантнија су писана документа за истраживање историје породица.

Из књиге „Уређење Босанског ејалета 1789-1878“ од професора Ахмеда Аличића може се утврдити да су пописи пре 1831. године су били једноставни, мање детаљни и садржали су податке о власнику баштине, кмету/чивчији и његовом оцу. Информације из старијих пописа, који су вођени пре 1831. године су били таман онолики колико је у том тренутку Турцима било довољно да  утврде порески приход. У нашем истраживању ови подаци су од значаја и могу да помогну у проучавању историје рода, међутим, мањак детаља у овим пописима, почевши од годишта и имена деце, чланова породице, поприлично отежава посао. Да би ови пописи били употребљиви потребно је имати добро предзнање о гранањима породице, кроз познате родослове и старе записе и предања.

Од реформи султана Махмуда II који је 1826. године распустио јаничаре и укинуо тимарски систем (реф: професор Ахмеда Аличића „Уређење Босанског ејалета 1789-1878), успостављен је нови систем регрутовања војске (нарочито кад је 1844. године основан резервни састав војске) и утврђивања пореских прихода. Први модeрни попис домаћинстава и становништва у Османском царству спроведен је 1831. године. У пописе је уврштено само мушко становништво, а држава је, осим броја муслиманског становништва способног за војну службу, пописивала и прецизан број немуслиманског становништва ради убирања главарине и осталих пореза.

[M_Glavonjic]

(Други део)

Новим реформама су и нови пописи постали садржајнији, јер су садржали много више података. Између осталог, пописивана су и деца опорезованог, уз уредно пописивање године рођења и навршених година сваког мушког члана домаћинства. Поред сваког пописаног стајало је и занимање (ковач, чивчија, колар, трговац, кројач, пекар, кујунџија, мејханџија, мутапчија, месар, пекар, итд….), као и одређене физичке особине (високог раста/средњег раста/ниског раста, има бркове/браду/голобрад). Нови пописи су много употребљивији од старијих за нас истраживаче и права је штета што и пописи пре 1831. нису били такви. Проблем је и то што није више дефтера сачувано и откривено.

Да се вратимо на до сада откривене турске дефтере. Нажалост, нове дефтере/пописе везане за Ровца, још увек нисмо пронашли (за сад смо у поседу пописа из 1477. године и 1548. године), али се надамо да ће се ускоро и то променити. Али смо зато по питању истраживања Старо-влашке историје породице дошли смо до изузетно значајних открића захваљујући новим дефтерима.

Током истраживања дошли смо у посед пописа села Рутоши из кадилука или мукате Стари Влах из 1700. године и пописе села Рутоши. Челице, Љепојевићи, Буковик, Масково, Сеништа из пописа кадилука или мукате Стари Влах из 1708. године, као и пописа села Рутоши и касабе Нова Варош из пописа Босанског санџака 1851./1852. године. Једино што је за сада остало непознато код дефтера из 1700. и 1708. године, јесте одговор на питање да ли су у питању пописи мукате или пописи целог кадилука. За случај да су у питању пописи мукате, могуће је да нису сва домаћинства пописана. Тако да постоји ризик да у овим пописима неке породице, које су се налазиле у овим селима нису ни пописане.

Пре него што Вам изложим податке откривене у дефтерима Старог Влаха, подсетио бих Вас на пар информација из претходних објава. Кренимо редом. По предању Главоњића и Млађеновића, предводник обе породице у досељавању у нововарошку Бистрицу, односно у Палачке Гобате (данас део села Бистрица на Лиму, који се налази непосредно уз суседно село Челице, а у првој половини XVIII века део села Челице) био је Млађен, од кога воде порекло Млађеновићи. Породице не памте ни тачно време (зна се само да је XVIII век) ни одакле су се наши преци доселили, међутим, након мог и WGS резултата Млађеновића, откривена је наша припадност роду ровачких Срезојевића, уз "мануелну" процену да нам је заједнички предак, код кога је настао SNP маркер А37326, био рођен око 1570.-1580. године, на основу броја наших заједничких SNP маркера испод Срезојевог А32852, као и на основу приватних новела. Упарили смо ове податке са предањима Срезојевића и донели смо закључак да се миграција из Роваца у Стари Влах највроватније догодила након судбоносних догађаја у Ровцима, након сукоба Срезојевића и Васојевића (ову независну миграцију је требало некако уклопити и са драматичним догађајима са краја 17. века и сеобама српског становништва из Потарја, Полимља и Старог Влаха). Изнео сам у претходним објавама на овој теми хипотезу о овим догађајима, из периода између 1653 и 1660. године а такође су изнете и оне везане за потомке Војводе Иваниша Срезојевића, њиховим миграцијама и/или евентуалном останку дела његове породице у Ровцима. Успостављена је и хипотеза о Млађену Срезојевићу односно Павлици из песме „Шта освета учини“, коју је записао Вук Стефановић Караџић, страдању породице на његовом крштењу, усвајању од стране претка/предака Главоњића и њиховој заједничкој миграцији у Стари Влах. О свему овоме можете се подсетити овде (у анализи од 8 делова):
 
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg196380#msg196380
 
и овде (у анализи од 10 делова):

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg197744#msg197744

Дакле, потребно је било ове хипотезе на неки начин верификовати. План је био да се пронађу пописи за Стари Влах у периоду након Прве велике сеобе Срба, конкретно пописе становништва села Бистрице и суседних села, у циљу проналажења групације досељеника у овај крај и њихове идентификације са исељеним Срезојевићима, прецима Млађеновића и Главоњића. Захваљујемо се овом приликом господину Велибору Лазићу из Родословског Друштва Порекло,који нам је обезбедио контакт експерта из Босне и Херцеговине, господина Кемала Нуркића, Магистра историјских наука - османисте, који је урадио изванредан посао и захваљујући коме смо успели да дођемо до дефтера за Стари Влах из 1700. и 1708. и 1851. године и феноменалног открића.
 
Дефтери из 1700. и 1708. године

Село Рутоши је 1700. године било део кадилука Стари Влах и део мукате Стари Влах. У селу Рутоши су тада пописане само 2. куће, док становништво села Бистрица (село Пећине из дефтера 1604.) и села Челице (село Ипчелице из дефтера 1604.) 1700. године није ни пописано, јер га највероватније није ни било. У књизи Дика Пејатовића, Бистрица кроз време, пише да се целокупно становништво села Бистрице иселило 1690. године, пратећи Патријарха Арсенија III Чарнојевића и да су те исте године цркву у Бистрици Турци спалили. Уколико је овај податак тачан и уколико је попис из 1700. године био попис целог кадилука, а не попис мукате Стари Влах, закључујемо да 1700. године у овим селима нико није живео, осим две породице које су пописане у селу Рутоши.

[M_Glavonjic]

(Трећи део)

Поређења ради са ранијим пописом из 1604. године, поменућемо пар података за села Пећине (Бистрица), Ипчелице (Челице) и Пивић (Рутоши), који могу да се пронађу у књизи Опширни попис Босанског санџака из 1604. Амина Купусовић. Село Пећине (данашње село Бистрица) џемат кнеза Гојка, припада Нахији Барче, имала је 16 баштина, од тога 15 у рукама хришћанских породица и 1. баштина у рукама муслиманске породице. Село Миљковић, другим именом Ипчелице (данашње село Челице), припада Нахији Барче и имала је 8 баштина, све у рукама хришћанских породица. Село Пивић (данашње село Рутоши), џемат кнеза Матијаша, које је припадало нахији Барче имала је 15 баштина, 13 у рукама хришћанских породица и 2. муслиманских породица.

Попис из 1700. - село Рутоши  (извор mr. sc.  Кемал Нуркић):
●   Милован син Вука
●   Драгутин син Станка

Следећи попис који је предмет анализе је попис из 1708. године. Поприлично је оштећен, али њега је господин Кемал Нукрић уз доста труда успео да преведе и да нам обезбеди употребљиве податке. Оно што је интересантно јесте да попис становништва села Бистрице није пронађен ни у овом дефтеру. Постоји могућност да је овај дефтер заправо био попис мукате Стари Влах, којој игром случаја није припадало ниједно домаћинство из села Бистрице, па можда је то разлог његовог изостављања. Међутим, узимајући у обзир попис из 1700. и специфичност времена након Бечког рата и Прве велике сеобе Срба, као и запис о исељавању старијег слоја становништва Бистрице који је пренео Дико Пејатовић, врло вероватно да у селу Бистрица нико није имао ни да се попише, нити је село Бистрица постојало под тим називом ни 1708. године, као ни 1700. године.

За разлику од Бистрице, село Рутоши налазимо и у дефтеру 1708. године, али овај пут налазимо и село Челице, као Ипчелице, а у њему групацију исељених Срезојевића, под вођством Павлице!

Попис из 1708. – села Челице и Рутоши (извор: mr. sc.  Кемал Нуркић)

Село Ипчелице (Челице)
Баштина Дурака, још у његовим рукама;
Баштина Дурака; још у његовим рукама;
Баштина Дурака; још у његовим рукама;
Баштина Дурака; још у његовим рукама;
Баштина Дурака; припада становницима споменутог села:
●   Павлица, син Марка; Херцеговац
●   Вук, син Ћетка; Херцеговац
●   Арсеније, син Радивоја; Херцеговац
●   Симо, син Тодора; Херцеговац
●   Милутин, син Тодора; Херцеговац
●   Степан, Херцеговац
●   Ранко, Херцеговац
●   Никола, Херцеговац
●   Илија, Херцеговац

Село Рутоши
Баштина Раде, сина Радимира;
Баштина Милана?, сина Павла;
Баштина Ракомана, сина ...;
Баштина ..., сина Мартина;
Баштина Арсенија, сина Вукоје;
Баштина Арсенија, сина Николе;

Баштина Дурака; још у његовим рукама;
Баштина Милована, сина Милутина;
Баштина Лазе, сина Филипа;
Баштина Ракомана, син Филипа;
Баштина Тодора, сина Раке?
Баштина Николе, син Раке?; брат његов

Баштина Ђорђе, син Ђуре;
Баштина Вука, син ...;
Баштина Дурака;
Баштина Дурака;
Чифлик нечитко; 5 парцела:
●   Лавин, син Томе;
●   Живан, син Лавина;
●   Радо, син Лавина;
●   Радојица, син Степана
●   Милић, син Стојана;
●   Панто, син Савина;
●   Живан, син Савина;
●   Вук, син Тодора

Баштина ... Алија; још у његовим рукама:
●   ..., Мирашин, Херцеговац
●   ..., Радојица, Хегрцеговац
●   ..., Петар, Херцеговац

[M_Glavonjic]

(Четврти део)

Анализа пописа из 1708. године

Да се још једном и у најкраћој форми подсетимо свих анализа и хипотеза везаних за род Срезојевића. У претходним објавама на форуму, анализирали смо догађаје у Ровцима и сукоб Срезојевића и Васојевића, који је кулминирао серијом стравичних злочина спроведених у виду крвних освета. Последице тог процеса биле су исељавања једног дела Срезојевића, у другој половини или крајем 17. века. Генетичким анализама откривено је, за сада, да су сеобе текле из Роваца у три правца: према Никшићкој Жупи (село Дучице), Старом Влаху (Палачке Гобате, тада село Челице) и централној Србији (село Срезојевци, старији назив села Царевићи). На другој страни, у Ровцима се догодио процес прибраћивања преосталих Срезојевића међу Шћепановиће и мењање презимена, осим неколико породица које су вековима неговале традицију о пореклу од Срезојевића (Илинчићи и Јовановићи у Међуријечју). Дубинским WGS и SNP тестовима откривено је да све ове породице карактерише заједнички SNP маркер А32852, који је настао код Гојаковог сина Срезоја, родоначелника ровачких Срезојевића. Анализама предања бистричких Млађеновића и Главоњића и анализама песама Васојевића као и песме „Шта освета чини“ Вука Стефановића Караџића, формирали смо хипотезу да су Павлица Срезојевић и Млађен заправо једна особа, и био је беба, чију породицу су побили ујаци Васојевићи на његовом крштењу у цркви у Међуријечју, а коју су на стратишту пронашли Војвода Иваниш Срезојевић (деда или прадеда од Павлице) и његова породица. Малог Павлицу је усвојио његов стриц или деда-стриц, преци Главоњића. Пренето је и предање бистричких Главоњића и Млађеновића о њиховом досељавању у место Палачке Гобате код Челица под вођством Млађена, родоначелника Млађеновића, којег су преци Главоњића пронашли на стратишту као бебу "у земљи Васојевића".

Вратимо се на попис Челица из 1708. године. Дакле, дошли смо до фантастичног открића, пописани Павлица, син Марка, је нико други до Млађен Срезојевић, праунук или унук Војводе Иваниша! Са великом вероватноћом можемо закључити да су сви горе пописани у Челицама 1708. године исељени Срезојевићи. И пописани Вук, Арсеније, Симо, Милутин, Степан, Ранко, Никола и Илија су највероватније директни потомци Војводе Иваниша Срезојевића, синови Ћетка, Радивоја и Тодора. Наравно, постоји могућност да је овде пописан и неко ко је потомак брата војводе Иваниша или можда његовог стрица, или неко из осталих грана Срезојевића, али у то без неких нових открића, генетичких анализа и дефтера из Роваца и Старог Влаха, не можемо бити сигурни. Могуће је да је неко од ове тројице (Ћетко, Радивоје или Тодор) син војводе Иваниша или пак најстарији унук, имајући у виду бројност Иванишеве породице (9 синова, према песмама Васојевића). Могуће је да је један од његових синова био и Тодор, као и то да су Тодорови синови били Степан, Ранко, Никола и Илија и да је неко од њих директан предак Главоњића, међутим, не треба се у овом тренутку бавити новим хипотезама, јер се отежава праћење изложене теме, а до конкретнијих података се може доћи тек открићем нових дефтера. Оно што сад можемо да тврдимо јесте да смо пронашли Павлицу, досељеног унука или праунука Војводе Иваниша Срезојевића у село Челице почетком XVIII века и да смо пронашли осам људи од којих је један предак сасвим сигурно предак Главоњића!

Уз све ово, значајни су и подаци за све пописане у Челицама који додатно указују да се ради о исељеним Срезојевићима, а то је белешка Херцеговац, која стоји уз сваког пописаног као ознака порекла. Иако Ровца и Морача никада нису били делови Старе Херцеговине, ипак су их Османлије у то време сматрале Херцеговином, па самим тим и Срезојевиће Херцеговцима. За пописано становништво околних села 1708. године не постоји ова ознака, осим за тројицу пописаних у Рутошима (Мирашина, Радојицу и Петра). Палачке Гобате у Челицама се северо-источно додирују и са Рутошима, па је могуће да су и ови пописани Херцеговци у Рутошима заправо Срезојевићи.

Две хипотезе изнете у претходним мојим објавама нису тачне и њих одбацујем. Прва, да је Павлица био син Павла (испоставило се ипак да се Павличин отац звао Марко) и друга, да је Павлица поново био крштен добивши име Млађен (испоставило се да је Млађен био надимак за Павлицу коришћен током сеобе, настао највероватније по усвојеној малој беби и/или по младом предводнику/вођи исељених Срезојевића у Стари Влах).

[M_Glavonjic]

(Пети део)

Упоредо са овим открићима, покушали смо преко генетичких анализа да оснажимо хипотезу да бистрички Млађеновићи и Главоњићи припадају генеалогији Војводе Иваниша Срезојевића. Уколико пођемо од сасвим разумљиве и логичне претпоставке, да Иванишеви потомци, па и потомци његовог рођеног брата или рођене браће (уколико их је имао) и најближих рођака од стричева или деде-стричева, након сукоба са Васојевићима и почињеног злочина над васојевићком децом, нису могли остати у Ровцима, ни као Срезојевићи, али ни са променом презимена као Шћепановићи, онда је потпуно за очекивати да наших даљих рођака данас у Ровцима нема. С обзиром да је већ утврђено да се Радојичићи од Предрага Т. Шћепановића (WGS, А32852*) и Илинчићи (WGS, А32852*) раздвајају од наше гране већ за Срезојевим првим потомцима, а како би ову логичну претпоставку о Иванишевој генеалогији додатно испитали и поткрепили, на предлог Владе Бојановића, поручио сам SNP тестове за двојицу откривених Срезојевића А32852+ у ровачком селу Међуријечју, под измењеним презименом Шћепановић (један из огранка Мандић и други из огранка Пуришић), на SNP FT413556 (подсећања ради, ради се о једном од два SNP маркера који дефинишу нашу грану А37326 (испод А32852), на други A37321 немамо могућност појединачног тестирања јер није прихваћен од стране лабораторије YSEQ). Добили смо очекивано негативне резултате, чиме смо на најбољи могући начин одбранили хипотезу! Поручен је затим FT413556 и за Костића из села Дучице код Никшића, и такође смо добили негативан резултат, што несумњиво значи потврду горе изнете хипотезе, да су се Иванишеви директни потомци и евентуално његови синовци, у исељењу држали заједно, и то у једном смеру, дакле - из Роваца  према Старом Влаху односно Палачким Гобатама.

Интересантно је да је у селу Љепојевићи 1708. године пописан и извесни Вукосав, син Јанка. Сасвим је могуће да се ради о претку и родоначелнику Вукосављевића (WGS, А32852*) из Јежевице код Чачка, пореклом управо из нововарошког села Љепојевићи. Проблем код ове хипотезе јесте тај што у попису поред Вукосава не стоји ознака Херцеговац, као што је то случај са Павлицом и осталим пописаним особама у Челицама и са тројцом пописаних у Рутошима, тако да због тога ипак не можемо тврдити да је она тачна. Друга хипотеза је такође врло могућа, да је предак Вукосављевића био неко извесно време у суживоту са Павлицом/Млађеном и прецима Главоњића након заједничког досељења у Челице, односно да је предак један од пописаних Срезојевића у селу Челице 1708. године, одакле се нешто касније током 18. века, његов потомак (син или унук Вукосав или Вукосављев отац) сели у оближње село Љепојевиће.  Ово би се такође могло разоткрити са новим дефтерима за поменута села, као и за село Рутоши.

Бег Дурак

Још једна ствар за изучавање миграција је битна, а то је податак о власништву над баштинама. За поређење је најбоље анализирати пописе села Челице и Рутоши.

Све баштине на територији села Челице, које су 1604. године биле у власништву хришћанских породица, 1700. године су биле напуштене, да би 1708. године прешле у власништво Бега Дурака. Све баштине на територији села Рутоши из 1604. године, које су биле у власништву хришћанских породица и једна која је била у власништву муслиманске породице, су 1700. године такође биле напуштене. Остале су у Рутошима само две баштине које су биле у власништву две хришћанске породице. Већ 1708. године године у селу Рутоши је било пописано 17 баштина, од којих су чак четрнаест баштина у власништву хришћанских породица, три баштине у власништву муслиманске породице Бега Дурака и једна у власништву друге муслиманске породице. И потребно је истаћи да је Дурак 1708. године имао и 2 баштине у Сеништу, селу које се налази источно од Рутоша, преко реке Увац.

[M_Glavonjic]

(Шести део)

Оно што је уочљиво, то је да су сви досељеници након 1700. године, у тадашње Ипчелице (Челице), 1708. године били чивчије, које су се настаниле на баштине села у власништву породице Бега Дурака. Уколико је предање о младом вођи/предводнику Млађену тачно (што доказује и попис 1708. односно то што је Павлица први на листи пописаних чивчија у Челицама) те с обзиром и на податак да је највероватније рођен око 1658. године, онда се њихова миграција из Роваца морала догодити до 1675-80. године. Морао је бар неко извесно време боравити у Ровцима, док физички и психички не стаса, али и због тога што су га и Васојевићи упамтили и опевали у песми "Шта освета учини".

Дакле, Павлица/Млађен Срезојевић и његови рођаци отишли су тада Потарјем и Полимљем на север и судећи по свему избор је пао на пријепољски крај, пре досељења у село Челице између 1700.-1708. године. У новој средини били су беземљаши (до дана данашњег се породица Главоњић шали да смо од цигана) и у потрази за власником баштина који ће их примити да му буду чивчије. Прихватио их је Бег Дурак, који је вероватно био и заштитник њихове породице. Имајући у виду да ни Бег Дурак није имао баштине у Челицама 1700. године, као ни у Рутошима и Сеништу, сматрамо да су се сви пописани у Челицама 1708. године првобитно (по исељавању из Роваца) населили на баштине породице Дурак, највероватније негде у близини Пријепоља, у некој од суседних нахија. Успостављамо хипотезу да је Дурак био Дивац који је променио веру и постао муслиман, који је живео у селу Дивци (село Озуми) у нахији Милешева, а ево и зашто.

Врло интересантни и корисни за ову хипотезу су и следећи подаци до којих сам дошао захваљујући Влади Бојановићу.

Породица Грбић из села Рутоши, са славом Никољдан и предањем о староседеоцима села, припала је хаплогрупи R1b-BY611-Z2705 а врло вероватно и низводној грани: BY198296: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=6850.msg177277#msg177277

Блиски су му тестирани Дивац из села Лучице код Пријепоља и поједини расељени родови у Старом Влаху и Шумадији, чија је заједничка карактеристика Никољдан. Свакако је свима њима матично подручје у нахији Милешева, где су Дивци документовани у једном турском дефтеру још 1477. године, у некадашњем селу Озуми. Данас ово село носи назив управо по овом разгранатом роду Дивци.

Иначе, тестирани Дивац се налази на нивоу гранања BY198296*: https://www.yfull.com/live/tree/R-BY198296/# и по информацији коју сам добио, очекује се резултат WGS теста Грбића из Рутоша, када ће формирати млађу грану са тестираним Дивцем.

Имајући у виду да у Рутошима више од половине породица слави Никољдан, затим предање Грбића и сродност по хаплотиповима Диваца и Грбића, као и чињеницу да у Рутошима и Бистрици има и дан-данас породица са презименом Дивац али и још породица са истом крсном славом, велика је вероватноћа да је већина предака данашњих породица досељена у Рутоше управо у периоду између 1700.-1708. године, могуће из села Озуми (данашње Дивци) или из неког од села нахије Милешева. Сматрамо да је кључну улогу у овом насељавању Диваца одиграо управо Бег Дурак. Врло вероватно да су баштине у Рутошима додељене не само Дураку, већ и његовим саплеменицима хришћанима, прецима Грбића и осталих Никољданаца. Када се погледа попис села Рутоши из 1708. види се да су баштине додељене и хришћанским породицама, што не би било могуће без Дурака, који је вероватно утицао да његови хришћански саплеменици добију ове баштине. Дакле, заједничко досељавање у Рутошима у периоду 1700-1708. година и додељивање баштина је доказ да су они јако добро знали за крвно сродство.

Да ли исељени Срезојевићи са чивчијским статусом и новопридошло становништво након 1700. године у селима које обрађујемо нису активно учествовали у Великом Бечком рату крајем 17. века и у Аустријско-Турском рату (1737-1739), када су се Срби масовно одазвали у борби против Турака, или се нису превише замерали Турцима или је Бег Дурак толико био утицајан да их је спасао од турске одмазде, не зна се. У сваком случају, исељени Срезојевићи на челу са Павлицом/Млађеном су успели да преживе и да се одрже у овим турбулентним временима, најпре у нахији Милешева а затим и у нахији Барче, тачније у селу Челице, одакле су се поједини огранци Главоњића и Млађеновића нешто касније селили у суседна села Бистрицу, Рутоше и Сеништа. Из свега овога закључујемо да је кључ за истраживање породичне историје Главоњића и Млађеновића у овом периоду и Бег Дурак, јер је њихова судбина пратила судбину његове породице у Старом Влаху, бар до половине 18. века, када су Хашимбеговићи из Пријепоља преузели баштине Дурак(овића), из непознатог разлога.
 
Ово би могло да се потврди уколико би се дошло у посед пописа села дефтера из 1700. године за нахију Милешева. Уколико није био у питању попис мукате Пријепоље, већ кадилука Пријепоље, у једном од села ове нахије би требали да нађемо и баштине Дурака и баштине Диваца (пописаних хришћана у Рутошима 1708. године), а требало би да нађемо и чивчије Павлицу и његове рођаке Вука, Арсенија, Сима, Милутина, Степана, Ранка, Николу и Илију.

[M_Glavonjic]

(Седми део)

Тест Зорана Радојичића – Вукићевића

Недавно је стигао резултат теста на 23 маркера Зорана Радојчића, од рода Вукићевића (у даљем тексту Вукићевића, старије презиме) са славом Лучиндан из Горњег Лајковца код Мионице, чији добијени хаплотип је указивао на припадност роду Никшића. Даље порекло је наведено у књизи  Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, из 1907. године: "Вукићевићи, уз Први устанак из Бабина у Полимљу, бегунци са породицама, славе Лучиндан." Захваљујући Влади Бојановићу добио сам информацију да STR 635 Вукићевића има високу вредност 24 коју управо дели са мном и Млађеновићем и да би вредело да га тестирамо на наш заједнички SNP маркер А37326. Осим тога, пошто су Вукићевићи родом из Бабина код Пријепоља, које нису далеко од Челица и Бистрице, постојала је реална могућност открића новог припадника А37326.

Убрзо смо организовали тестирање Вукићевића у YSEQ лабораторији на заједнички SNP маркер Главоњића и Млађеновића и недуго потом смо добили позитиван резултат! Пошто је Вукићевић испао позитиван на А37326, за који смо већ установили "мануелним" израчунавањем TMRCA да је настао код нашег заједничког претка рођеног око 1570-1580. године, и у складу са успостављеним реконструкцијама судбоносних догађаја који су се збили у Ровцима током 17. века, поткрепљени анализама бројних предања, песмама Васојевића као и са дефтером за Стари Влах из 1708. године, а у складу са раније успостављеном хипотезом о пореклу Главоњића и Млађеновића од Војводе Иваниша Срезојевића, закључујемо да Главоњићи, Млађеновићи и Вукићевићи представљају генеалогију исељених Срезојевића - Иванишевића А32852>А37326.

У песми "Освета Станоја Николића" опевано је да је Војвода Иваниш Срезојевић имао девет синова и то је податак који дефинитивно не сме да се тек тако одбаци. По том предању би требало да имамо више подграна од А37326, у зависности од тога у којој су се генерацији јавили нови SNP маркери и колики је био степен страдања Војводиног потомства. Да би били сигурни да су Вукићевићи потомци његовог трећег сина  или да припадају генеалогији Главоњића или Млађеновића, наручен је WGS тест за Вукићевића. Појава припадника А37326 у селу Бабине које се налази недалеко од села Челице и Бистрице, на левој страни Лима (Челице и Бистрица се налазе на десној), није нас изненадила јер смо у то време имали превод дефтера из 1708. године за село Челице. Ова појава указује на две могућности. Прва је да се предак Вукићевића и врло вероватно још неких породица за које тренутно не знамо где се налазе, населио у Бабине из неког села у околини Милешеве, раздвајајући се том приликом од својих блиских рођака који су се у периоду 1700.-1708. населили у Челицама (прецима Млађеновића и Главоњића), а друга могућност је да се његов предак касније одселио у Бабине из Челица, током 18. века. У том случају, Вукићевић би могао да буде потомак Вука сина Ћетка из Палачких Гобата пописаног у Челицама 1708. године, мада није искључено да је Вукић потомак од неког другог пописаног. Врло је могуће да је и у селу Бабине Бег Дурак имао баштине, али је то за сада непознато. Уколико их је имао, то би био још један доказ везе Бега Дурака и Срезојевића и потврда њиховог чивчијског статуса, који је по мом мишљењу несумњив и без ове потврде.

На другој страни Лима (десној страни), по предању Главоњића, „Коле“ Главоња у другој половини 18. века се жени са одивом од Мартиновића и спушта се у Црквени заселак села Бистрице, где је “Колету“ Главоњи додељено имање. Мартиновићи су живели у баштини Хашимбеговића, претходно баштини Бега Дурака и такође славе Никољдан и ту је за очекивати још једну потврду R1b-BY198296 - род Дивци (предање о пореклу од Мартиновића-Бајица изгледа није тачно јер је у питању различита слава, Мартиновићи-Бајице славе Јовањдан). У плану је тестирање неког од Мартиновића из Бистрице на R1b-BY198296 SNP маркер.

Треба напоменути да и Млађеновићи такође и даље живе у Палачким Гобатама односно Бистрици, а Млађеновићи и Коруповићи из Сеништа су наставили да живе у Сеништима. Нажалост, последњи Млађеновић у Сеништима је прошле године умро, а Коруповића у Сеништима више нема, што доста отежава истраживање те гране породице, али је потпуно логично објашњење да су и они пратили баштине породице Дурака, којих је 1708. било и у овом селу.

Наравно потребно је истражити да ли две гране данашњих Главоњића из Бистрице и треће гране из Рутоша потичу од човека рођеног 1740. године или је он рођен можда и раније. Ова ретроспектива је битна из следећег разлога. Да би доказали тачност горе изнетих хипотеза, морамо са једне стране пописима Челица, Бистрице и Сеништа од 1708 до 1852 познате родослове Млађеновића и Главоњића проширити на старије гране, што је изводљиво, јер су родослови Главоњића познати до генерације рођене 1801. године, а са пописом села Рутоши и села Тикве из 1852. године, добили смо још два имена из породице Главоњић рођених 1770. године. Родослов Млађеновића је захваљуђи преданом раду госпође Верославе Млађеновић познат до генерације рођених од 1820. до 1830. године, па би практично са новим дефтерима могли да спојимо родослове Главоњића и Млађеновића са Павлицом, Вуком, Арсенијем или можда неким другим Срезојевићима пописаним 1708. године у селу Челице.

[M_Glavonjic]

(Осми део)

Битно је навести још једну ствар. Предање Главоњића, каже да је један од чланова породице Главоња, по предању „Коле“ Главоња, вратио у Бистрицу 1770. године.

Предање Главоњића о години и повратку једног претка је новијег датума (1982. године) и оно је настало у периоду, када нису били познати генетички тестови и породица није могла другачије да објасни одакле Главоњићи у Бистрици, Драгачеву (село Вича) и у Рудом. Морам да признам да сам и ја до прошле године чврсто веровао у то предање. Ову тврдњу је само један представник моје породице оповргао, а то је покојни Душан Главоњић рођен 1909. године, које је 1982. године рекао да Главоњићи Лучинданци из Бистрице, Главоњићи Никољданци из Драгачева и Главоњићи Јовањштаци из Руда нису род јер им је различита слава.

Људима једноставно није било јасно, како род Бистричких Главоњића није разгранатији попут рода Драгачевских Главоњића, јер је наш род скоро подједнако стар и већ је дуго времена био настањен у Бистрици. Страдање породице је било логично објашњење. По логици ствари без историјских доказа је у Турцима нађен кривац, а повратак једног из „Драгачева“ објашњена је мања бројност породице у односу на ону у Драгачеву. Али захваљујући Влади Бојановићу, који је у старту тврдио да ове породице нису у крвном сродству, али који је са друге стране схватио да морам сам да дођем до те спознаје и закључка да је предање погрешно, како би се у даљем истраживању усредсредио на род Срезојевића, спроведено је генетичко тестирање Главоњића из Виче и Главоњића из Руда. На крају је потврђено са два тестирана представника рода Главоњића из Драгачева да је њихов SNP маркер BY190177 и да припадају I2 dinaric Nord хапло групи, а тестом Главоњића Рудо је доказано да су они маркер FT182494 и да припадају хаплогрупи N P189.2. Taко је цела прича о повратку „Кола“ Главоње из Драгачева у Бистрицу и сродности ових породица Главоњић пала у воду, а мој покојни рођак Душан Главоњић је 1982. године је једини био у праву.

Ово је врло интересантан и користан податак, јер вам показује једну јако битну ствар, а то је да не треба слепо веровати предањима, посебно не оним за које постоје одређене индиције да су настале у новијем периоду.

У једној од претходних објава сам написао да предања и записи, могу, а и не морају бити тачна. Оно што ми откријемо у процесу истраживања, може да потврди предање, допуни га, али може и да га измени или га чак и побије. Али за то и служе предања, не да нас ограничавају, већ да нас усмеравају. Публикације и резултати истраживачког рада свих нас Никшића, нису догма од које се не одступа. Истраживања породичне историје је наука, а суштина науке је сумња. Само сумња нас тера да преиспитамо нешто што се узима здраво за готово, а без тога нема нових открића и нових сазнања. Времена се мењају, технологије које су нам данас доступне омогућавају нам открића која су раније била незамислива.

О демистификацијама и разбијањима предања, предрасуда али и новотарија и класификација везаних за бројне Бијелопољске, Мојковачке и Колашинске фамилије са крсним славама Лучиндан и оних које вуку порекло из ових области, бавили су се успешно Влада Бојановић, Предраг Шћепановић и од скора Горан Влаховић, уз анимирање таквих фамилија за дубинска SNP и WGS тестирања и коришћење систематичних метода испитивања, а њима смо се придружили и ми Главоњићи и Млађеновићи, јер се управо у случају наших фамилија, између осталих, огледао спој мистификације и погрешна повезивања породица Главоњић и Млађеновић са фамилијом Бошковић у Потарју, о чему је Влада Бојановић писао у претходним анализама на форуму: https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=736.msg190871#msg190871

Открића до којих смо дошли су резултат сјајне методологије и стратегија, које максимално и безрезервно подржавамо, помоћу којих смо и успели да дођемо до феноменалних открића. Нека од њих су заиста револуционарна, не само за племе Никшићи, за једно од најстаријих и свакако највећих и најутицајнијих српских племена у прошлости у Старој Рашкој области, већ и за многе друге српске родове који су вековима егзистирали, на ширем простору од Полимља до Источне Херцеговине.

Постојање више хипотеза у истраживачком раду по питању истраживања једног рода је неопходно, јер је немогуће доћи до коначног открића без успоставе више хипотеза. Наравно неке хипотезе су мање вероватније од других, али се ни оне никако не одбацују, све док се не побију генетичким анализама или историјским доказима првог реда. Слично се поступа у индустрији у развоју производа, где поједини произвођачи праве више прототипова, који се развијају у паралели (parallel prototyping). Тимови истовремено развијају и тестирају више различитих прототипова да би дошли до најбољих решења и иновација. Овај приступ, који је контролисан и подстицан од менаџмента прозивођача омогућава упоређивање различитих концепата, брже учење из грешака и одабир најуспешнијих идеја за даљи развој производа. Исто је и у истраживању историјског развоја племена, развој различитих праваца није нужно зло, нити прст у око, већ може довести до феноменалних резултата.

[M_Glavonjic]

(Девети део)

На свом примеру могу да вам покажем да је то најбољи начин. Да није било хипотезе да Главоњићи Бистрица- Главоњићи Вича/Горачић- Главоњићи Рудо нису род, којој сам давао најмању вероватноћу, никад не бих спровео тестирање којим је опворгнута хипотеза да јесу род (за коју сам због предања сматрао да је 99% тачна). Прошле године сам уз доста труда и рада, развијајући „тада вероватнију“ хипотезу, направио родослов Главоњића из Виче и Горачића (на основу 10 турских дефтера из Архива Србије и 4 турска дефтера из Изворника бр. 31. и бр. 32 - Међуопштински историјски архив Чачак), од генерације 1760. годиме до генерације рођене 1870, покушавајући да упоредим њихове пасове и гранања са нашим. Али и поред уверености у прву хипотезу, нисам одустајао ни од друге хипотезе, а резултат генетских тестова ме је много потресао, јер се ипак испоставило да нисмо род са Главоњићима из Виче и Горачића, али ми је и помогао да окренем истраживање у другом правцу и отуд Срезојевићи, Млађеновићи и све остало што смо Вам изнели до сада.

До коначне имплементације наше методологије требаће нам још доста времена, нових тестирања и дефтера, свака помоћ нам је добродошла. Влада Вас је већ обавестио у којим правцима и према којим све фамилијама смо усмерили будућа истраживања, у циљу генетичких профилизација и класификација главних огранака рода Никшића (Лимских Никшића, Тарских Никшића, Жупљана, Ровчана и Требјешана), а ја сам дужан да Вас обавестим овом приликом и према којим фамилијама смо усмерили истраживања, очекујући одвијање даље генетичке профилизације рода Срезојевића и подрода Иванишевића.

Следећа тестирања су у току:
●   З. Вукићевић, Горњи Лајковац, Мионица, А37326+, поручен WGS тест.
●   Ј. Главоњић, Бистрица, Нова Варош, А37326+, поручен WGS тест.
●   В. Главоњић, Рутоши, Нова Варош, А37326+, поручен WGS тест.

Охрабрени резултатом Зорана Вукићевића, поручени су тестови на SNP маркер Срезојевића А32852, за следеће фамилије:
●   З. Маринковић, Горњи Дубац, Лучани, FT190799+ (Y250780?), порекло из Љепојевића, позитиван је на А32852. Поручен је тест на FT413556.
●   З. Бајовић, Прилике, Ивањица, Y250780+, без предања о пореклу, негативан је на А32852.
●   М. Живановић, Вигоште, Ариље, FT190799+ (Y250780?), без предања о пореклу, негативан је на А32852.
●   Д. Барлов, Вучковица, Кнић, Y250780+, Барлови су досељени из ивањичког краја али без предања о даљем пореклу, негативан је на А32852.
●   М. Вучетић, Лајковац, прво тестирање, поручен тест на А32852.

У литературама смо пронашли следеће фамилије са славом Лучиндан, са забележеним предањима о пореклу из Бистрице, због чега су велике шансе да неке од њих у будућности припадну роду исељених Срезојевића-Иванишевића:
- Радојичићи, Лучиндан, из ужичког села Стапари, порекло Бистрица (дошли кад и преци Перишића, Гачића и Синђића са славом Никољдан, који у предању помињу село Дивци, порекло од Куча је највероватније нетачно као што се потврдило за велику већину пријепољских родова са истим предањем, њихова припадност R1b-BY198296 роду Диваца и заједничка миграција са претком Радојичића у село Стапаре скоро је извесна);
- Смиљанићи, Лучиндан, из Крчагова код Ужица, порекло Бистрица (у истом засеоку Врелима живе и Трипковићи Никољданци, пореклом из Рутоша, очигледно још једни R1b-BY198296 и још једна заједничка миграција са Бистричким Лучинданцима)
- Миловановићи, Лучиндан, из Пожешког села Глумач, пореклом из Бистрице код Нове Вароши (за Тешиће и Ђокиће Никољданце се наводи да су пореклом из Диваца, свакако још једни R1b-BY198296)
- Милијићи и Петрићи (Тубе), Лучиндан, из субјелског села Тубићи код Косјерића, порекло Бистрица;
- Терзићи, Лучиндан, из Злакусе код Ужица, порекло Бистрица
- Јанковићи, Лучиндан, из Севојна код Ужица, дошли из Бистрице - Полимље
- Мандићи, Лучиндан, из села Душковци, Пожега, пореклом из Бистрице у Полимљу
- Пауновићи, Мирковићи и Милинковићи, сви Лучиндан, из села Лозница код Ваљева, пореклом из Бистрице у Полимљу;

Још бих Вас обавестио да ће се у наредном периоду истраживање усмерити и ка истраживању рода исељеног у село Крчмар испод Маљена, где се у књизи „Насеља српских земаља“ од групе аутора из 1908. године, помиње неколико породица досељених из села Рутоши. Постоји такође велика могућност да су и они потомци људи пописаних у Челицама и Рутошима 1708. године:
-Тодорчевићи (Мрдићи): За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевић или боље рећи Мрдићи, јер је ово старије презиме. Теодорац је ускочио одмах преко границе у Србији уз села Рутоша и с тога се цела ова породица зове и ускочка („Ускочани“). Мрдићи су се расељавали и по овој области, славе Аранђеловдан.
-Симовићи: Мало после Тодорца доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићкој Жупи и населио их поред себе, на црквеном земљишту, славе Лучиндан (Симовићи би врло лако могли бити Сима, сина Тодоровог, пописаног 1708. године за село Челице).

У даљем раду настављамо са генетским тестовима и тражимо нове дефтере како за Стари Влах, тако и за Ровца.

[M_Glavonjic]

(Десети део)

Попис села Рутоши и касабе Нова Варош из 1852. године

По успостављању Кнежевине Србије, пописивање становништва је прешло у надлежност административне управе Кнежевине Србије, која је сачувала документацију из ових пописа и која нам је и данас доступна. Међутим, покривеност пописаног становништва је допирала само докле су допирале граница Кнежевине Србије, а потом и Краљевине Србије. Подручје Старог Влаха са леве обале Увца је остало непокривено са расположивом документацијом у власништву Републике Србије. Документација која покрива област Старог Влаха на левој обали Увца се налази у архивској грађи Републике Турске и налази се у Архиву у Истанбулу и Архиву у Анкари.

Проблем са доступности дефтера је до скоро ускраћивало нас истраживаче Старог Влаха, а нарочито истраживаче Нововарошког региона.

Међутим, последњих пар година дигитализована је архивска грађа у Архивима у Истанбулу и Анкари, а део је чак и пренесен микрофилмовано у Београд, а омогућен је и приступ нашим истраживачима Архиву у Истанбулу и Архиву у Анкари. Тако да су у последњих десетак година постали доступни и дефтери везани за Стари Влах и Нововарошки крај и то не само дефтер из 1708. године, већ и дефтери из периода када је постојала Кнежевина Србија.

Свеопширан попис у Босанском пашалуку, коме је припадала касаба Нова Варош и село Рутоши, је одлаган све до после слома устанка босанских бегова 1850. године (реф: професор Ахмеда Аличића „Уређење Босанског ејалета 1789-1878). У првим годинама попис се одвијао веома тешко због честих манипулација и давања погрешних података о рођењу, смрти и миграцијама. Декларацијом Танзимата из 1840. године усвојена су нова административна правила, која су, између осталога, спречавала грешке и потенцијалне манипулације при пописима.

Приликом истраживања уз свесрдну стручну помоћ господина Кемала Нуркића, са којим је успостављена сарадња и у вези превода пописа за села Рутоши и касабу Нова Варош у склопу пописа Новопазарског Санџака, дела Босанског пашалука, из 1851./1852. године. Ту су пописана два „по предању сина“, а увидом у дефтер испоставиће се ипак унука „Кола Главоње“. Та два човека су Милош из Рутоша и Милосав из Тикве. „Коле“ Главоња је по погрешном предању Главоњића имао 5 синова Милоша, Аксентија, Петра, Мила и Милосава (рођени у периоду 1800-1810. година).
Додатно се зна да је Мило Главоња 1876. године са својом породицом избегао у Чајетину и од њега воде порекло Миловићи Лучинданци, које покушавам да пронађем. Милосав Главоња је избегао у Љубиш и његову породицу такође покушавам да пронађем. Од Аксентија воде порекло Главоњићи из Црквеног засеока из Бистрице, од којих су моји, а од Петра воде порекло Главоњићи са Стијене и Бијеле Ливаде из Бистрице. Од Милоша воде порекло Главоњићи из Рутоша, укључујући и тестираног Главоњића из Дражевића.

Попис села Рутоши (извор mr. sc Кемал Нуркић):
Кућа 12.
Милош, син Радоње; чифчија, средњег раста и смеђих бркова; рођен 1801. године; има 50 година;
1.   Његов син, Милосав, син Милоша; рођен 1826. године; има 25 година;
2.   Његов син, Вукосав, син Милоша; младић, рођен 1831. године; има 20 година;
3.   Његов син, Гаврило, син Милоша; рођен 1846. године; има 5 година;
4.   Његов син, Ристо, син Милоша; рођен 1848. године; има 3 године;
5.   Његов пасторак, Антун, син Гаврила (дете које је Милошева супруга унела у други брак); малодобан, рођен 1835. године; има 16 година;

Попис Нова Варош – Тикве (извор mr. sc Кемал Нуркић):
Кућа 120.
1.   Милосав, син Младена; пекар, средњег раста и смеђих бркова; рођен 1806. године; има 45 година;
2.   Његов син, Гаврило, син Милосава; средњег раста и свијетлих бркова; рођен 1835. године; има 16 година;
3.   Његов син, Арсеније, син Милосава; малодобан; рођен 1838. године; има 13 година;
4.   Његов син, Алекса, син Милосава; малодобан, рођен 1839. године; има 12 година;
5.   Његов син, Никола, син Милосава; рођен 1846. године; има 5 година;
6.   Његов син, Тодор, син Милосава; рођен 1848. године; има 3 године;

[M_Glavonjic]

(Једанаести део)

Из ова два пописа је интересантно да се Милошев отац звао Радоња, а Милосављев Младен, а не Коста или Никола (Коле). Што значи да „Коле“ није отац Милошу и Милосаву већ им је деда. На основу овога закључујемо да је он деда Милошу и Милосаву, Аксентију, Петру и Милу и да се родио негде између 1730 и 1740. године у Челицама (Палачким Гобатама).

Још пар чињеница бих навео у вези пописа. Подсетио бих да се Радоња звао отац Војводе Иваниша Срезојевића, а вероватно и Иванишев прадеда (ако се узме у обзир попис из 1548. године), а по теорији пасова врло могуће и неко од његових синова. С обзиром да се од пописаног Милоша Главоње из Рутоша отац звао Радоња, могуће је да се тако звао и „Колетов“ отац, Милошев прадеда, или пак „Колетов“ стриц. Имена Радоња, Никола и ко зна још која, вртела су се по пасовима Срезојевића и у Ровцима и у Старом Влаху. Очигледно је да се име Радоња, проистекло из ровачких генерација, пренело на вероватно прве 3 до 4 генерације рођене у Палачким Гобатама, Бистрици и Сеништима. Име Иван изведено од имена Иваниш, је заступљено код тројице Главоњића и тројице Млађеновића из Бистрице и Рутоша. Док име Никола је заступљено код четворице Главоњића.

Један од Милошевих синова, се зове Милосав, као и његов брат од стрица Милосав Главоња из Тикве. Отац Милосава Главоње из Тикве се зове Младен или Млађен (рођен између 1760 и 1770. године), као што је био надимак и Павлици Срезојевићу (рођен стотињак година пре). Иначе и код Млађеновића је било деце која се зову Млађен у генерацијама рођеним у првој половини 19. века.

Милошу Главоњи и Милосаву Главоњи се један син зове Гаврило. Милосав Главоња је забележен да се 1876. иселио са 3 одрасла мушка детета у Љубиш, што значи да двојица синова нису преживела или су умрла или су страдала током Бабинске буне и устанка у Херцеговини, после чега се Милосав и одселио преко Увца у Кнежевину Србију.

Милосав из Тикве је интересантан и због тога што је уз сина Гаврила и сина Алексу имао још три сина, који се зову Арсеније, Никола и Тодор, попут тројице од девет пописаних у Челицама 1708. године. Врло је могуће да су се Милосаву звали деда, прадеда и стричеви Тодор, Арсеније или Никола, што још више оснажава хипотезу да је предак Главоњићи један од пописаних из Челица. Практично то може да буде било ко, осим Павлице, родоначелника Млађеновића.

Напоменуо бих још једну битну ствар. Поред истраживања дефтера, спроводе се и генетски тестови. Потомак Петра Главоње из Бистрице и потомак Mилоша Главоње из Рутоша су послали своје узорке у лабораторије и ради се WGS тест њих двојице. Њихови резултати и моји резултати ће се упарити и надамо се добићемо нова гранања на Yfull стаблу у подграни Главоњића. Проблем је формула за прорачунавање TMRCA коју користи YFULL, о чему је већ било речи на форуму. Али то се да решити, јер на основу заједничког претка тројице Главоњића, који је рођен пре 1770. године, а можда чак и пре 1740. године, добићемо заједнички SNP маркер, на основу кога ћемо моћи бар за нас истраживаче Никшића да „мануелно“ одредимо TMRCA маркера А37326, а самим тим и А32852, који су нетачни на Yfull стаблу.

Пробаћемо да дођемо и до непотпуног пописа Херцеговачког санџака из 1852. године. У попису кадилука Пријепоље, пописано је и село Бистрица, која је из непознатих разлога издвојена из казе којој припадају касаба Нова Варош и село Рутоши и припојено кази Пријепоље. Пошто је Пријепоље било у саставу Херцеговачког санџака, а Нова Варош, Рутоши и Челице у склопу Босанског санџака. Граница између два санџака је ишла баш кроз тромеђу три села Бистрица, Рутоши и Челице, тако да су села Челице и Рутоши са једне стране и село Бистрица са друге нису завршила у истим санџацима и истим пописним књигама.

[Exiled]

Свака вам част,драго ми је да сте успјели да уђете у пописе,радите одличан посао упркос погрешној методологији.😉 

[Александар Новитовић]

Браво рођаче ! Свака ти част !

Овај текст заслужује све похвале. Много времена треба да се прочита, верујем да је много времена требало да га напишеш, а колико година је требало да се истражи све ово, могу само  да замислим. Посебан квалитет теми даје твој научни приступ. Веома јасно пишеш и лепо си објаснио разлике између дефтера, које свима нама који се бавимо истраживањем порекла и долазимо у додир са таквим документима, може бити од велике помоћи. Поред тога, немаш проблем да напишеш где си грешио у претходним хипотезама и да са новим сазнањима постављаш нове, и да целу причу гураш напред. Свиђа ми се и твој мултидисциплиран приступ где у истраживању порекла користиш историјске чињенице, доказе, генетику, народне песме, али и управљање процесима производње...  Морам мало да се нашалим на твој рачун, надам се да ми нећеш узети за зло. Мени је то твоје излагање било занимљиво и слатко си ме насмејао. Драго ми је да увек могу да научим нешто ново и мислим да са таквим компарацијама чиниш тему занимљивијом за читање. У процесу истраживања породичног порекла кроз које си ти прошао и које си нам овде изложио, сви можемо да видимо колико постоји замки и да понекад и у књигама и предањима може да дође до грешака које могу да нас одведу на погрешан пут. Лепо си ти то објаснио у 8 делу свог текста. Нажалост, често имамо само мрвице на столу када почнемо да истражујемо порекло, зато је добро да овде имамо пример на које све замке истраживач може да наиђе у процесу истог. Драго ми је да смо на овој теми добили још једног квалитетног истраживача ! Желим ти срећу у даљем раду и једва чекам следеће твоје текстове...

[Exiled]

Једна мала дигресија, уколико се данашњи Дураковићи из Пријепоља сматрају потомцима бега Дурака онда би требало да припадају,колико се сећам,роду Новљана П109. Питање је да ли припадају роду Вранеша или Вранешевића или су нека братска грана. Тако да је та веза са Дивцима по мом суду дискутабилна.

[M_Glavonjic]

Поштовани Exiled,

Хвала Вам на одличној примедби везане за Дураковиће. Информација о ДНК тестовима Дураковићима, коју сте ми пренели је управо она коју сам покушавао да пронађем последњих два месеца. Много ће ми значити у даљем току истраживања.

Једна мала дигресија, уколико се данашњи Дураковићи из Пријепоља сматрају потомцима бега Дурака онда би требало да припадају,колико се сећам,роду Новљана П109. Питање је да ли припадају роду Вранеша или Вранешевића или су нека братска грана. Тако да је та веза са Дивцима по мом суду дискутабилна.

Моје излагање на форуму и има за циљ да се чују и критике и сугестије, јер само тако могу доћи до нових података и додатно усмеравати истраживање.

Дозволите ми да појасним своје хипотезе.

Имајући у виду да ни Бег Дурак није имао баштине у Челицама 1700. године, нити су његови преци били власници баштина 1604. године, сматрамо да су се сви пописани у Челицама 1708. године првобитно (по исељавању из Роваца) населили на претходне баштине Бега Дурака или његовог претка. Додељивањем нових баштина Бегу Дураку у Челицама, Рутошима и Сеништима и чињеница да је сваки стоти становник Старог Влаха остао у Старом Влаху, принудило је Бега Дурака да поведе све своје чивчије из села у којем је претходно живео у нове баштине које су му дате у власништво, јер у супротном не би имао ко да их у дужем временском периоду насели. И то врло вероватно није био усамљени случај, јер су и остали власници баштина морали да воде чивчије са собом или да чекају да се досели ново становништво из Херцеговине и Црне Горе.

Хипотеза да је Бег Дурак род Грбићима и Дивцима је била заснована на чињеници да су се доселили у приближно исто време у Рутоше и да су баштине додељиване не само Бегу Дураку већ и хришћанским породицама, међу којима највероватније и Грбићима и Дивцима, што не би могло да се уради без неког утицајног турског властелина, као што је био Бег Дурак. Сродност са Дураком је била логичка претпоставка за ту врсту одлуке о додели баштина. Наравно ово није било једино правило по којем су додељиване баштина, али је било реално. Оно што очекујем је да ће се у наредном периоду са новим дефтерима открити, јесте које су све породице биле власници баштина у Рутошима. Наравно потврда те хипотезе је могућа само DNK тестовима потомака Бега Дурака и проналаском спрега са овим породицама.

Уколико су Дураковићи из Пријепоља потомци Бега Дурака, што заиста постоји реална могућност, уз податак да су род Новљанима P.109 (уз могућност како сте навели да припадају роду Вранеша или Вранешевића или су нека братска грана), то усмерава истраживање у другом смеру, можда у смеру Мојковца и Вранешке долине, а не Пријепоља и села Дивци. Самим тим и дефтере које планирам да набавим не треба да тражим за пријепољска села већ највероватније за села из Вранешке долине. Наравно, како сте навели у том случају генетска веза са Дивцима пада у воду и хипотеза Дурак-Дивци треба да се одбаци.

Питао сам професора Салиха Селимовића о породицама које би потенцијално могле да буду потомци Бега Дурака и преносим Вам текст који ми је професор послао:

„Дурак може да буде и име и надимак. Од имена Дурак је настало презиме Дураковић. Дураковића има православних, муслимана и католика. На простору Старе Рашке Дураковићи су пореклом из села у Бихору: Лахоло, Ичелице, Трпези, општине Беране, Петњица и Бијело Поље. Има их у градовима Новом Пазару, Бијелом Пољу, Беранама. Углавном су муслимани. Они своје порекло везу за племе Братоножиће из црногорских Брда. Сматрају да су у роду са муслиманима Ћеманима (Милисав Лутовац, Бихор и Корита, Београд 1967). Дураковића има на подручју Косовске Каменице где су дошли из Бихоре, село Трпези (Атанасије Урошевић, Новобрдска Крива Река, Београд 1950). У селу Обилићу код Бојника има Дураковића који су Срби. На подручју Босанске Крајине има Дураковића који су муслимани. Као официри помињу се Срби Дураковићи у Личкој регименти (бригади) 1746-1861.натпоручник Дмитар Дураковић и поручник Јован Дураковић (Лист „Личка слога” за 1935.годину). Постоји и презиме Дуракбеговић у Хрватској. Почетком XIX века у селу Грнчареву код Пријепоља се помиње Омер Дуракбеговић као градитељ џамије у том селу. Могуће је да је овај Дуракбеговић потoмак тог велепоседника Дурака у Ичелици (Челицама).“

У међувремену сам добио податак да Мaртиновић из Бистрице који славе Никољдан, су позитивни на маркер P.109, па имамо потенцијалну генетску везу са Дураковићима и највероватније са Бегом Дураком. Контактирао сам једног од Мартиновића  и договорио се за тестирање.

Веома је битно открити где је Бег Дурак имао баштине, пре него што се доселио у село Челице и Рутоше између 1700. и 1708. године. Зато је битно открити генетску везу породице Дурак са неком од досељених породица, јер ћемо лакше открити место одакле су дошли у Челице и Рутоше, а онда је лакше и одредити где су се населили Срезојевићи након исељавања из Роваца, а пре досељавања у село Челице.

Срдачан поздрав,
Мирослав Главоњић

[M_Glavonjic]

Поштовани Александре,

Браво рођаче ! Свака ти част !

Овај текст заслужује све похвале. Много времена треба да се прочита, верујем да је много времена требало да га напишеш, а колико година је требало да се истражи све ово, могу само  да замислим. Посебан квалитет теми даје твој научни приступ. Веома јасно пишеш и лепо си објаснио разлике између дефтера, које свима нама који се бавимо истраживањем порекла и долазимо у додир са таквим документима, може бити од велике помоћи. Поред тога, немаш проблем да напишеш где си грешио у претходним хипотезама и да са новим сазнањима постављаш нове, и да целу причу гураш напред. Свиђа ми се и твој мултидисциплиран приступ где у истраживању порекла користиш историјске чињенице, доказе, генетику, народне песме, али и управљање процесима производње...  Морам мало да се нашалим на твој рачун, надам се да ми нећеш узети за зло. Мени је то твоје излагање било занимљиво и слатко си ме насмејао. Драго ми је да увек могу да научим нешто ново и мислим да са таквим компарацијама чиниш тему занимљивијом за читање. У процесу истраживања породичног порекла кроз које си ти прошао и које си нам овде изложио, сви можемо да видимо колико постоји замки и да понекад и у књигама и предањима може да дође до грешака које могу да нас одведу на погрешан пут. Лепо си ти то објаснио у 8 делу свог текста. Нажалост, често имамо само мрвице на столу када почнемо да истражујемо порекло, зато је добро да овде имамо пример на које све замке истраживач може да наиђе у процесу истог. Драго ми је да смо на овој теми добили још једног квалитетног истраживача ! Желим ти срећу у даљем раду и једва чекам следеће твоје текстове...

Хвала Вам на похвалама.

Заиста је велики труд уложен и то не само мој него и људи са којима сарађујем, а нарочито Владе Бојановића, а није тешко кад радите нешто што волите.

Велики поздрав за рођака,
Мирослав