151. Манојловић, Јовањдан, Батковић/Бијељина
Припада хаплогрупи N2, врло вјероватно подграни Y510986, роду Пивљана.
Тестирани има хаплотип са четири немодлане вриједности – повишене вриједности на DYS389I=15, DYS389II=30 и DYS481=25, као и смањену на DYS449=29. Упркос релативно високом броју немодалних вриједности, тестирани има неколико блиских поклапања, од којих свакако треба издвојити тестиране Димитрића и Бобића из истог мјеста. С обзиром на то да претходно поменути славе Лазаревдан, односно Лучиндан, сасвим је извјесно, након резултата Манојловића, да је изворна слава ове двије породице такође Јовањдан.
Манојловићи су једна од бројних породица из Батковића за које је у монографији „Семберија“, аутора Радмиле Кајмаковићм наведено да су непознатог поријекла. Кроз писане изворе континуитет породице можемо пратити од Раде Поповића, сина Манојла, рођеног почетком 19. вијека, пописаног 1850/51. године, самог у домаћинству, док су у другом домаћинству пописани његов син Манојло, са синовима Максимом и Миланом. Управо Максима и Милана, као прве носиоце презимена Манојловић, налазимо и у катастарском попису из 1873/75. године, као посједнике имовине значајне вриједности, а даљи континуитет се релативно лако прати кроз домовне протоколе СПЦ.
Заселак Марићи у Батковићу показао се као веома интересантно „огледно поље“, када је у питању анализа поријкла породица у једној микро-средини. Управо у контексту тога треба посматрати и вјероватне давне промјене славе код Бобића и Димитрића. Наиме, Марићи су физички одвојени од остатка Батковића и након поновне успоставе турске власти 1739. године припали су беговској породици Бегзадић, касније у Бијељини по родоначелнику Салих-бегу Бегзадићу названој Салихбеговић, што је и данашње презиме те породице. За претпоставити је да је управо у периоду одмах по окончању рата дошло до поновног насељавања Марића уз активно ангажовање земљопосједника. Катастарски попис из 1873/75. године показује да су, када се гледа у оквиру Батковића, најврједније некретнине Срба у Марићима и Липовици, што вјероватно указује на мањи дисконтинуитет у насељености у односу на друге дијелове села. Управо тако можемо реконструисати и насеељавање Марића у 18. вијеку, пратећи минималне трагове. Предање о називу заселка, које преноси и Радмила Кајмаковић, каже да је куга уморила све стаовнике заселка, а да је преживјела само извјесна Мара са дјецом, те да по њој заселак носи назив. С обзиром на то да је назив очуван, али да ни једна породицва не носи то презиме, рекао бих да је врло могуће да је куга која се помиње, заправо велика епидемија која је 1783-1785. године однијела животе многих Сембераца и Мајевичана, те да је након тих година услиједио наредни талас насељавања Марића. Имајући у виду да Бобићи славе Лучиндан, а да ту славу не слави нико други у Батковићу, није претјеривање уколико се претпостави да су они преузели славу некога кога су већ затекли у Марићима 1780их, или 1790их, када су се ту доселили. Преловци су и по сопственом предању дошли у Батковић „из Бирча“, или „са Мајевице“. С обзиром на то да су до данас задржали изворну славу Шаренаца – Лазаревда, те да су и Бегзадићи, односно Салихбеговићи у Бијељину дошли из Скочића, сасвим је извјесно да су они међу првим насељенима у том другом таласу. Након Преловаца вјероватно долазе Никићи/Николићи, од којих су Крстићи, одсељени у Велику Обарску (N2), Димитрићи и Милинковићи у Марићима и преузимају крсну славу затечених Преловаца. Судећи по броју чланова домаћинства и њиховој старости, преци данашњих Манојловића вјероватно долазе након напријед поменутих, задржавајући славу, а томе извјесно доприноси и чињеница да је, по презимену судећи, неко од предака, ако не и Манојло, отац Раде, рођеног 1801. године, био свештеник.
С обзиром на то да је Димитрић већ урадио директна тестирања која су у овој ситуацији имала смисла, Манојловићу преостаје да евентуално уради неки од дубинских тестова.
Ову, нешто ширу него што је уобичајено, објаву, посветићу прерано преминулом Душану Манојловићу, који је својевремено чинио огромне напоре да прикупи материјал за писање монографије Батковића, што и даље стоји као недовршен задатак нама који смо још ту.
