Нови тестирани на Српском ДНК Пројекту

[Nebo]

Требало би да су Миљићи из Добриловине. Нисам ни знао да су их Шибалић и Караџић уврстили у Дробњаке. Добриловина није у Дробњаку, чак не припада ни суседним Шаранцима, са којима је чинила исту капетанију. Једино ако се нису скоро преселили у Дробњак.

Не у Дробњаке, већ у усељенике у Дробњак. Рекох да су пореклом Кучи (Вељовићи). Добриловина јесте у Тари. Вероватно су их уврстили међу усељенике у Дробњак због чињенице да су живели у Новаковићима на Језерима, а касније предигли у Добриловину.

[Дробњак]

Не у Дробњаке, већ у усељенике у Дробњак. Рекох да су пореклом Кучи (Вељовићи). Добриловина јесте у Тари. Вероватно су их уврстили међу усељенике у Дробњак због чињенице да су живели у Новаковићима на Језерима, а касније предигли у Добриловину.

Да, ево погледах сада. Помињу да их има и на Жабљаку али то је вероватно сеоба после Другог светског рата. Један број породица је 1960-их дошао на Жабљак да ради на експлоатацији шуме, у туризму и у угоститељству. Углавном су из суседних крајева: Пиве, Мојковца и околине, Пљеваља, Фоче. Данас они и њихови потомци чине знатан број становника Жабљака. Заједно са Шаранцима их можда има више него Дробњака. Поготово што су "староседеоци" стремили ка Србији, Пљевљима, Сарајеву и Никшићу.

[vojinenad]

Монтенегрини.

Иначе, на овој страници се може наћи добрих ствари, али само ако је ван домена народности становништва Црне Горе.

Зато и није нека грешка што си прво написао Ментенегрини.

[Ивковић]

Сличан "масакр" налазимо и у грчкој транскрипцији назива словенских племена, попут: Вајунити / Војинићи, Берзити / Брсјаци

Тако је. Грци и Римљани су најприје игнорисали аутониме, или их нису знали, па биљежили називе погрешно, онако како појединци и народи нису себе називали, а и тамо гдје су покушали да забиљеже аутоним, у 90% посто случајева су га искасапили до непрепознатљивости, јер ем немају довољно гласова у свом језику, ем им се гласови које имају често не поклапају са словенским.
Даље, они се нису трудили да разликују лично име од звања, и то не само код релативних анонимаца, него ни мање ни више код готског владара Теодориха, рецимо. Теодорих растурио пола Европе, педесет хроничара писало о њему, и нико не зна како се звао, јер Теодорих значи буквално ''краљ Гота.'' Човјек имао присног додира са Грцима и Римљанима, и нико се није потрудио да сазна како се зове.
Сјећам се оног словенског поглавице из Дације о којем пише Менандер, чини ми се, и назива га Musokios. Наши направе изузетак и то ''преведу'' Мужок, што је сигурно тачније од Musokios, како се словенски поглавица не може звати. Или онај Ardagast постао Радогост, што и ако није најтачније, бар је тачније од Ardagast. Није ми јасно зашто се преводило само понегдје и зашто приступ никад није био критички и систематичан. Замисли, Словени, а зову се Берзити или Ободрити или Драгувити. Зашто? Па, Грци не знају да кажу Ћ и немају ознаку за њега. Сваки лаик би то лако ''превео'' а наши историчари деценијама некритички преписују и одбијају да то ускладе.
Ја бих итекако уважио овај елемент у истраживању поријекла. Латински и грчки извори су касапили и називе који су нама добро познати у оригиналу, па зашто би прихватили касапљене називе за чији оригинал нисмо баш сигурни?

[НиколаВук]

Сличан "масакр" налазимо и у грчкој транскрипцији назива словенских племена, попут: Вајунити / Војинићи, Берзити / Брсјаци

Тако је. Грци и Римљани су најприје игнорисали аутониме, или их нису знали, па биљежили називе погрешно, онако како појединци и народи нису себе називали, а и тамо гдје су покушали да забиљеже аутоним, у 90% посто случајева су га искасапили до непрепознатљивости, јер ем немају довољно гласова у свом језику, ем им се гласови које имају често не поклапају са словенским.
Даље, они се нису трудили да разликују лично име од звања, и то не само код релативних анонимаца, него ни мање ни више код готског владара Теодориха, рецимо. Теодорих растурио пола Европе, педесет хроничара писало о њему, и нико не зна како се звао, јер Теодорих значи буквално ''краљ Гота.'' Човјек имао присног додира са Грцима и Римљанима, и нико се није потрудио да сазна како се зове.
Сјећам се оног словенског поглавице из Дације о којем пише Менандер, чини ми се, и назива га Musokios. Наши направе изузетак и то ''преведу'' Мужок, што је сигурно тачније од Musokios, како се словенски поглавица не може звати. Или онај Ardagast постао Радогост, што и ако није најтачније, бар је тачније од Ardagast. Није ми јасно зашто се преводило само понегдје и зашто приступ никад није био критички и систематичан. Замисли, Словени, а зову се Берзити или Ободрити или Драгувити. Зашто? Па, Грци не знају да кажу Ћ и немају ознаку за њега. Сваки лаик би то лако ''превео'' а наши историчари деценијама некритички преписују и одбијају да то ускладе.
Ја бих итекако уважио овај елемент у истраживању поријекла. Латински и грчки извори су касапили и називе који су нама добро познати у оригиналу, па зашто би прихватили касапљене називе за чији оригинал нисмо баш сигурни?

Већином се слажем са горе написаним, само што се Ардагаст највероватније баш овако звао (или Ардагост, Ардогост), због словенске метатезе ликвида, која је наступила у периоду од 7. до 9. века (када су префикси -ар постајали -ра); у 6. веку, када је забележен овај Ардагаст, метатезе још увек није било, те су Грци, барем што се тиче префикса, овај словенски антропоним "погодили". Метатеза ликвида се најбоље види по предсловенским топонимима на Балкану који су ову промену претрпели "у словенским устима", што би рекао професор Лома. Неки од њих су: Арса->Рас, Арбанон->Рабно, Арба->Раб и слично.

[Ивковић]

Већином се слажем са горе написаним, само што се Ардагаст највероватније баш овако звао (или Ардагост, Ардогост), због словенске метатезе ликвида, која је наступила у периоду од 7. до 9. века (када су префикси -ар постајали -ра); у 6. веку, када је забележен овај Ардагаст, метатезе још увек није било, те су Грци, барем што се тиче префикса, овај словенски антропоним "погодили". Метатеза ликвида се најбоље види по предсловенским топонимима на Балкану који су ову промену претрпели "у словенским устима", што би рекао професор Лома. Неки од њих су: Арса->Рас, Арбанон->Рабно, Арба->Раб и слично.

Интересантно. Нисам ово знао.
Који документи потврђују да су Словени прије 7. вијека користили ар- на мјесту ра-? Мислим, изоловано од промјене предсловенских топонима. Могли су одувијек да користе ра-, али да се то само примијети тек по њиховом првом сусретању са топонимима који почињу са ар-.

[Nebo]

Латински и грчки извори су касапили и називе који су нама добро познати у оригиналу, па зашто би прихватили касапљене називе за чији оригинал нисмо баш сигурни?

Добро кажеш. Ми, словенског говора, одлично разумемо те племенске називе и њихов изворни облик. Али, проблем је што су германски научници из грчких и латинских извора преписали назив нпр. "Ободрити", и то је преузела и наша наука, која је била и до данас остала под германском шапом. И за њих су и данас то словенско племе назива - Ободрити. Узалуд је што у руској и србској литератури данас налазимо разумно тумачење да је то искривљена грчка транскрипција назива словенског племена Бодрића. Једноставно, тим нашим научењацима није уграђен чип за овакве ствари, јер се то коси с оним што су их учили и за шта су их припремали. За њих ће Ободрити остати до краја Ободрити, јер су тако прочитали у некој германској литератури. Ако одступе, постоји опасна бојазан да изгубе своје САНУ фотеље. Зато, свакога ко у Ободритима препозна Бодриће пљују и исмејавају (и за то су научени) и чврсто се држе наложеног.

Банализовао сам причу, али је суштина таква.

Срећом, овај наш форум је слободна зона - отворен да се без бојазни напише своје мишљење, које је, барем по овим питањима, и уколико је засновано на озбиљним чињеницама, најчешће релевантно најмање колико и ставови званичне науке затроване туђинским ставовима.

[НиколаВук]

Интересантно. Нисам ово знао.
Који документи потврђују да су Словени прије 7. вијека користили ар- на мјесту ра-? Мислим, изоловано од промјене предсловенских топонима. Могли су одувијек да користе ра-, али да се то само примијети тек по њиховом првом сусретању са топонимима који почињу са ар-.

Поред Ардагаста, постоји и спомен Даргамира (после метатезе - Драгомира), посланика бугарског кана Крума. Овај Даргамир се помиње 812. године, дакле почетком 9. века, што говори да је тада још увек трајао процес метатезе ликвида, који је дефинитивно завршен до краја 9. века. Наравно, све ово није засновано само на два византијска извора већ има своју историјско-лингвистичку позадину; о метатези ликвида је писао Мате Каповић, хрватски лингвиста, у својој књизи "Увод у индоеуропску лингвистику", кога ћу цитирати:

"Metateza likvida – u slavenskim je jezicima vladao tzv. zakon otvorenih slogova (v. dolje) tj. težnja da ne bude zatvorenih slogova (stsl. je doista bio takov, nije uopće imao zatvorenih slogova). Tomu su zakonu među ostalim smetale i skupine *e i *a (koje će poslije dati o u slav.) s likvidama *l i *r (skupine sastavljene od *e i *a s nazalima *m i *n daju slav. nosne samoglase ę i ǫ, v. gore). Stoga su te skupine *eRC i *aRC (R stoji za *r/l) morale biti nekako uklonjene u slavenskom, a tȃ se promjena različito odigrala u pojedinim slavenskim jezicima. Tu promjenu, koja se je dogodilo negdje u 8. st., nazivamo metatezom likvida. Slavenske su riječi bez metateze likvida zabilježene u inojezičnim izvorima – tako Grk Teofan bilježi slavenska imena ̓Αρδάγαστος i Δαργαμηρός (u stsl. bi ta imena glasila Radogostъ i Dragoměrъ). Metatezu likvida vidimo i u brojnim toponimima, lat. Arba > hrv. Rȁb, lat. Albōna > hrv. Lȁbīn, lat. Scardōna > hrv. Skràdīn itd.
U južnoslavenskom samoglas i likvida mijenjaju mjesta, a samoglas se pritom dulji (*e > *ē > ě, a *a > *ā > a): *al > la, *ar > ra, *el > lě, *er > rě. Usp. psl. *gardu > stsl. gradъ (hrv. grȃd), psl. *walti > hrv. vlȃt, psl. *wermēn > stsl. vrěmę (hrv. vrijéme), psl. *melko > stsl. mlěko (hrv. mlijéko). Usp. i lit. gar̃das, váltis, stind. vártman «put», eng. milk gdje se vidi VRC u drugim jezicima prema premetnutom RVC u južnoslavenskom.
Na početku se riječi metateza s duljenjem događa sàmo u južnim i središnjim slovačkim dijalektima uvijek (dakle jednako Jslav.), a u ostalim Z i Islav. jezicima sàmo pod akutom odn. uzlaznim slavenskim naglaskom, usp. psl. *ar̋dla > hrv. rȁlo, češ. rádlo. Ako slog nije bio akutiran, metateza se u Z i Islav. događala bez duljenja pa *a ostaje kratko i daje o, usp. psl. *ȃlkuti > hrv. lȃkat, ali češ. loket.

U sredini se riječi pak događa sljedeće: u lehitskim se jezicima (polj., gluž. i dluž.) provodi metateza bez duljenja, usp. polj. brzeg, mleko, groch, młot prema hrv. brijȇg, mlijéko, grȁh, mlȃt. U SZ lehitskom (kašupskom, slovjinskom, pomoranskom i polapskom) *CarC ostaje nepromijenjeno (bez metateze), *CalC i *CelC daju CloC, a *CerC > CreC (bez duljenja). Usp. polapski porsą prema hrv. prȃse i pomoranski gard (često u toponimima, npr. Białogard i sl.) prema hrv. grȃd. U češ. se i slč. metateza u sredini riječi odvija uz duljenje, kao u Jslav., usp. češ. mlat, hrách s a prema polj. młot, groch s o. U Islav. se jezicima događa tzv. punoglasje – ondje *CarC > CoroC, *CerC > CereC, a *CalC/CelC > ColoC, usp. rus. го́род, бе́рег, мо́лот, молоко́. Ondje se zatvoren slog rješava ubacivanjem još jednoga samoglasa iza likvide. U SZ je lehitskom i Islav. odraz *CelC izjednačen s odrazom *CalC.

Smatramo li metatezu potpunom sàmo ako se odvijaše uz istodobno duljenje samoglasa, òna se je kao takova dakle odvila sàmo u Jslav. i dijelu slovačkoga te u nepočetnom položaju u cijeloj češko-slovačkoj skupini. Potpuna je metateza provedena u svim jezicima na početku riječi pod akutskom intonacijom. Pod neakutskom intonacijom na početku riječi nije bilo duljenja samoglasa osim u Jslav. i dijelu slovačkoga. U sredini je riječi potpuna metateza, osim u Jslav. provedena, kako rekosmo, i u češ.-slč. skupini; u lehitskim je jezicima metateza provedena bez duljenja, a u SZ lehitskom metateze uopće nije ni bilo kod slogova tipa *CarC (inače je provedena nepotpuna metateza – bez duljenja). U Islav. je tu provedeno punoglasje *CVRC > CVRVC. Odraz je kod *l u SZ lehitskom i Islav. uvijek «tvrd»." (Кapović 2008, 259-261)

[Ивковић]

Slavenske su riječi bez metateze likvida zabilježene u inojezičnim izvorima – tako Grk Teofan bilježi slavenska imena ̓Αρδάγαστος i Δαργαμηρός (u stsl. bi ta imena glasila Radogostъ i Dragoměrъ). Metatezu likvida vidimo i u brojnim toponimima, lat. Arba > hrv. Rȁb, lat. Albōna > hrv. Lȁbīn, lat. Scardōna > hrv. Skràdīn itd.

Не бих да се ово претвори у лингвистичку расправу, али бих само хтио да укажем на то да словенске писмености прије краја 9. вијека није било, бар по званичној историји и бар у облику нама данас разумљивом. Дакле, о томе како су Словени изговарали ријечи прије него што су знали да пишу на свом језику нема доказа или сам ја нешто пропустио. Како је могуће да се теза о метатези ликвида ослања на писања Грка који по правилу биљеже словенска, и не само словенска, имена погрешно. Који докази постоје да Словени нису одувијек говорили Радогост и Драгомир, а Грк само погрешно записао? Који докази постоје да су Словени икад изговарали Арба и да нису само латински изговор прилагодили свом кад су се први пут сусрели са острвом Арба? Рецимо, баш је Арба добар примјер: Јужни Словени су, по званичној историји, дошли са Аварима у Далмацију крајем 6. вијека. Да ли су тада говорили Арба или Раб и како се то може утврдити без записа на словенском језику из тог раздобља?

[НиколаВук]

Не бих да се ово претвори у лингвистичку расправу, али бих само хтио да укажем на то да словенске писмености прије краја 9. вијека није било, бар по званичној историји и бар у облику нама данас разумљивом. Дакле, о томе како су Словени изговарали ријечи прије него што су знали да пишу на свом језику нема доказа или сам ја нешто пропустио. Како је могуће да се теза о метатези ликвида ослања на писања Грка који по правилу биљеже словенска, и не само словенска, имена погрешно. Који докази постоје да Словени нису одувијек говорили Радогост и Драгомир, а Грк само погрешно записао? Који докази постоје да су Словени икад изговарали Арба и да нису само латински изговор прилагодили свом кад су се први пут сусрели са острвом Арба? Рецимо, баш је Арба добар примјер: Јужни Словени су, по званичној историји, дошли са Аварима у Далмацију крајем 6. вијека. Да ли су тада говорили Арба или Раб и како се то може утврдити без записа на словенском језику из тог раздобља?

Нисте довољно пажљиво прочитали пасус који сам горе ископирао. Дакле:
Metateza likvida – u slavenskim je jezicima vladao tzv. zakon otvorenih slogova (v. dolje) tj. težnja da ne bude zatvorenih slogova (stsl. je doista bio takov, nije uopće imao zatvorenih slogova). Tomu su zakonu među ostalim smetale i skupine *e i *a (koje će poslije dati o u slav.) s likvidama *l i *r (skupine sastavljene od *e i *a s nazalima *m i *n daju slav. nosne samoglase ę i ǫ, v. gore). Stoga su te skupine *eRC i *aRC (R stoji za *r/l) morale biti nekako uklonjene u slavenskom, a tȃ se promjena različito odigrala u pojedinim slavenskim jezicima. Tu promjenu, koja se je dogodilo negdje u 8. st., nazivamo metatezom likvida.

U južnoslavenskom samoglas i likvida mijenjaju mjesta, a samoglas se pritom dulji (*e > *ē > ě, a *a > *ā > a): *al > la, *ar > ra, *el > lě, *er > rě. Usp. psl. *gardu > stsl. gradъ (hrv. grȃd), psl. *walti > hrv. vlȃt, psl. *wermēn > stsl. vrěmę (hrv. vrijéme), psl. *melko > stsl. mlěko (hrv. mlijéko). Usp. i lit. gar̃das, váltis, stind. vártman «put», eng. milk gdje se vidi VRC u drugim jezicima prema premetnutom RVC u južnoslavenskom.
Na početku se riječi metateza s duljenjem događa sàmo u južnim i središnjim slovačkim dijalektima uvijek (dakle jednako Jslav.), a u ostalim Z i Islav. jezicima sàmo pod akutom odn. uzlaznim slavenskim naglaskom, usp. psl. *ar̋dla > hrv. rȁlo, češ. rádlo. Ako slog nije bio akutiran, metateza se u Z i Islav. događala bez duljenja pa *a ostaje kratko i daje o, usp. psl. *ȃlkuti > hrv. lȃkat, ali češ. loket.

Ово су све утврдили лингвисти, којима је то професија, дакле не лаици, аматери и радозналци. Постоји посебна грана лингвистике која се бави старим језицима и реконструкцијом старих језика, историјска лингвистика. Да ње није било, ми не бисмо знали нпр. да су сви индоевропски језици управо то, тј. да су потекли од једног заједничког претка, протоиндоевропског. Историјски лингвисти реконструишу речи тих старих, никад забележених језика на основу њихових потомака. Протоиндоевропски има велики број потомачких језика (који су се и сами доста гранали), па је његова реконструкција била унеколико лакша од реконструкције неких других протојезика. Реконструисана реч се увек бележи са * испред речи. Не постоји могућност да се експериментално потврди како се реч из неког протојезика стварно изговарала (док не измисле времеплов  ), али је та реконструкција нешто најближе "правој ствари", а добијена је лингвистичком анализом модерних наследника тог протојезика, као и анализом старијих облика неког језика, што је још вредније, јер што је неки језик ближи том времену када је настао неки протојезик, то он задржава више његових оригиналних карактеристика, које су се у модерним језицима у великој мери изгубиле (осим код конзервативних језика, што би у случају протоиндоевропског били балтички језици). Што се тиче словенских језика, ми имамо среће да је старословенски писани језик, забележен у другој половини 9. века по говору Словена из околине Солуна, који је врло близак прасловенском, како се назива заједнички језик свих Словена пре њиховог раздвајања. Да закључим, нико о тим стварима, као што је метатеза ликвида, не говори напамет и зато што му се "тако учинило", већ је то наука као и свака друга.

[Небо_Сав]

Што се тиче словенских језика, ми имамо среће да је старословенски писани језик, забележен у другој половини 9. века по говору Словена из околине Солуна, који је врло близак прасловенском, како се назива заједнички језик свих Словена пре њиховог раздвајања. Да закључим, нико о тим стварима, као што је метатеза ликвида, не говори напамет и зато што му се "тако учинило", већ је то наука као и свака друга.
[/quote]

Лингвистика јесте наука (као и свака друга  кад је у питању методологија али треба признати да у данашњој лингвистици има више хипотеза него доказаних одговора.   

Иначе, интересантна  је и забавна   ова  лингвистичка метода реконструкције језика-претка помоћу  налажења "регуларних  звучних поклапања"  у разним језицима:
- у немачком и енглеском, регуларна понављања могу се приметити у звуцима "ц"  и "т" (two -zwei, ten -zehn)
-у руском "г" и украјинском  "х" ...

Из оваквих "регуларних звучних поклапања" лингвисти траже  претке ових речи у пра-германском односно у прасловенском и даље, у индоевропском језику и тако постепено реконструишу језике-претке.

Што се тиче прасловенског језика,  пра-словенски језик је данас прилично добро реконструисан од стране сарадника РАН-а и у погледу речника и у погледу граматике, и по речима руског лингвисте С. Старостина, данас би се без проблема  могле и писати књиге на овом језику. Прасловенски  језик  се датира у  2-3 век нове ере, пре почетка "велике сеоба народа", а индоевропски језик  у 4 миленијум пре нове ере. Траг пра-језика се може пратити  негде до  10-12 миленијума пре нове ере, а  што се тиче даље историје, постоје, по аналогији са  генетиком, две хипотезе: а) да су сви -језици настали од једног  пра-језика и б) да су сви језици постали из  неколико пра-језика.

[Црна Гуја]

Кнежевић, Јовањдан, Цуце, старо презиме Перовић

Припада хаплогрупи J2a. Кнежевићи су се до пре стотинак година презивали Перовић, а по предању потичу од Бајка Орловића. Може се рећи да је ово и генетички потврђено, јер се Кнежевић са Перовићем из Цуца разликује на 2 од 23 маркера, док са Перовићем из Стубице има потпуно поклапање на 19 маркера. Блиски су му и сви остали из овог рода, поптпуно поклапање има и са једним Перуновићем на 19, и са Бацковићем на 18 маркера, док се са Поповићем и Ивовићем разликује на само 1 од 23 маркера.

[Nebo]

Кнежевић, Јовањдан, Цуце, старо презиме Перовић

Припада хаплогрупи J2a. Кнежевићи су се до пре стотинак година презивали Перовић, а по предању потичу од Бајка Орловића. Може се рећи да је ово и генетички потврђено, јер се Кнежевић са Перовићем из Цуца разликује на 2 од 23 маркера, док са Перовићем из Стубице има потпуно поклапање на 19 маркера. Блиски су му и сви остали из овог рода, поптпуно поклапање има и са једним Перуновићем на 19, и са Бацковићем на 18 маркера, док се са Поповићем и Ивовићем разликује на само 1 од 23 маркера.

Дакле:
1. Веље Цуце су мешавина Е1б Орловића и Ј2а Потолића?
2. Орловићи су, у ствари, Ј2а, а пјешивачки родови из братства Потолића њихов огранак?
3. Орловићи су у старту мешавина Е1б и Ј2а?
4. Ј2а родови су староседелачки Матаруге / Шпањи који су се прибратили уз досељене Е1б Орловиће?
5. Ј2а у овој области су дошљаци из Груда (Доње Зете) који су се раширили из Пјешиваца даље, према Цуцама и Боки, и прибили уз Орловиће?

[Милош]

Дакле:
1. Веље Цуце су мешавина Е1б Орловића и Ј2а Потолића?
2. Орловићи су, у ствари, Ј2а, а пјешивачки родови из братства Потолића њихов огранак?
3. Орловићи су у старту мешавина Е1б и Ј2а?
4. Ј2а родови су староседелачки Матаруге / Шпањи који су се прибратили уз досељене Е1б Орловиће?
5. Ј2а у овој области су дошљаци из Груда (Доње Зете) који су се раширили из Пјешиваца даље, према Цуцама и Боки, и прибили уз Орловиће?

Где ту упадају Бјелице?

[Nebo]

Где ту упадају Бјелице?

Требало би у Е1б Орловиће (?). Мислим на ове касније досељенике у Бјелице (Милиће, Андриће, Абрамовиће,..)

[Милош]

Требало би у Е1б Орловиће (?). Мислим на ове касније досељенике у Бјелице (Милиће, Андриће, Абрамовиће,..)

Управо сам за Милиће и хтео да питам. Они су из села Дуб. Још негде си споменуо да носу Бјелице, већ да су досељеници. Коме би требали они да припадају и којој хаплогрупи?

[Nebo]

Па, кажем - Орловићи. Е, сад, која је хаплогрупа Орловића, то се и сам запитах горе. Јесу ли Е1б, или можда Ј2а, или обе, што ће рећи да су хетерогеног састава. А можда је до збраћивања дошло касније, од 16. века надаље, док је изворна родовска хаплогрупа једна од ове две. Ја сам мишљења да Орловићи јесу Е1б, а да су ови Ј2а уз Орловиће прибраћени староседеоци пјешивачке или неке шире области.

Орловићи нису изворни Бјелице. Они су у Бјелице досељени и временом, с обзиром на њихову бројност и снагу, назив Бјелице је постао синоним управо за те највеће тамошње родове Орловића.

Имаш детаљније на:
http://www.poreklo.rs/2016/10/05/pleme-bjelice/

[Милош]

Па, кажем - Орловићи. Е, сад, која је хаплогрупа Орловића, то се и сам запитах горе. Јесу ли Е1б, или можда Ј2а, или обе, што ће рећи да су хетерогеног састава. А можда је до збраћивања дошло касније, од 16. века надаље, док је изворна родовска хаплогрупа једна од ове две. Ја сам мишљења да Орловићи јесу Е1б, а да су ови Ј2а уз Орловиће прибраћени староседеоци пјешивачке или неке шире области.

Орловићи нису изворни Бјелице. Они су у Бјелице досељени и временом, с обзиром на њихову бројност и снагу, назив Бјелице је постао синоним управо за те највеће тамошње родове Орловића.

Имаш детаљније на:
http://www.poreklo.rs/2016/10/05/pleme-bjelice/

У разговору са једним Пекићем из села Бијељани код Билеће, који су по Шобајићу пореклом од Милића (Бјелице) из Дуба, сазнао сам да себе држе за Цуце, а да им је даље порекло од Куча (?), па ме је та математика тотално збунила....

[Иван Вукићевић]

1. Веље Цуце су мешавина Е1б Орловића и Ј2а Потолића?

Мислим да за сада нема Е1b тестираних из Вељих Цуца, сви су Ј2а.
Под претпоставком да је тестирани Драгутиновић пореклом из Бандића и да је тестирани Недовић са 23andme из Пријелога, онда тренутно имамо следеће стање код Орловића:
Ј2а - Веље Цуце, Самарџићи и највероватније Мартиновићи од којих су Самарџићи по предању
Е1b - Бандићи, Бјелице и Ђуричковићи

[Nebo]

У разговору са једним Пекићем из села Бијељани код Билеће, који су по Шобајићу пореклом од Милића (Бјелице) из Дуба, сазнао сам да себе држе за Цуце, а да им је даље порекло од Куча (?), па ме је та математика тотално збунила....

У Цуцама постоји група родова пореклом из Куча, које зову Малоцуце. Вељецуце су већином Орловићи. Погледај код Ердељановића у књизи "Стара Црна Гора".