Неки наводи о нарави Црногораца уопште (мисли се превасходно на људе које је сретао на Цетињу):
„Код Брђана, Васојевића, Дробњака, Пипера, Граховљана и осталих наћи ћете људе озбиљне, расудљивије и патриотичније, којим се на реч више ослонити може. Код ових (мисли на Катуњане, нап. Н.) на против, који су у правом смислу завојиватељи, главна карактеристична је црта лаж, суровост према странцу, који се у његовој кући нађе, а подлост и пузање на страни. Поред осталих (рђавих) својстава, ови су најлакши за убиства, пљачке и издајства, и у колико се то данас може рећи, најоданији владајућој фамилији на Цетињу.
Систем генералног шпионирања ова несрећна својства јако подривају. Двор цетињски њих се највише и држи“.
„Народ храбар на бојишту, који излаже главу да мртвоме Турчину одсече нос, подлеже најдивљој тиранији. Ово се може изјаснити не подлошћу, него оскудицом чувства солидарности у државним пословима, а и тиме што су главари племена претњи и злочином поступању владаоца подлегли нешто из страха, а више из интереса“.
О лењости, немару и пороцима:
„У Црној се Гори спава као у Паризу. Око 11 сати ретко је Књаз устао из постеље; око 12 руча. Пролећно доба изазива га по кад-кад раније устати. Остали Црногорци устају око 9 сати ујутру (говорим за Цетиње и за званични свет) кад у судницу иду. Цело после подне проводи се у трчкарању без цељи, час овде час онде, и у лежању по ливади на сунцу, кад је лепо време“.
(ово је прилог рубрици "Добро јутро, радни народе Црне Горе, подне је!")
„Ово је било сигурно у цељи да нас добро расположи да би дејствовали да му се пошаље четири велика топа. Овде не треба заборавити да се са онима што су већ добили од нас (топовима које је Црна Гора добила од Србије, нап. Н.),
зими укисељени купус притискује. И остали ратни материјал боље се не чува; на самарима нема каиша, прељки, све то Црногорци односе“.
„Трговине, за коју кажу да је некад била у бољем стању, сада скоро нема никакве. Трговачко место Ријека, престоница Црнојевића, пошто су их Турци из Жабљака потисли, сада се находи у највећем опадању. Томе је, говори се, узрок поквареност Цеклињана који су све на карте проиграли“.
„Иако је тешко веровати, цела је истина да се по некад даду приметити начини играња, који Књажевом дворцу ни мало не приличе. Мирко, кад му рђаво иде, не може да се уздржи да помало лукави. Маша пак Врбица обично свагда краде. Сам их је Књаз више пута на уредно играње опомињао. Често се догађало да се игра са картама тако прљавим од дугог играња да их све познају. Књаз ми, једном рече да троши годишње 300 форинти за карте, и да ће наредити да сви заједнички тај трошак сносимо“.