Бранко Јокић, Велика и Величани, историјско-етнографска хроника, Подгорица, 2015. стр. 28.
''Занимљиво је да и ти аутор најприје подсјећају како би требало поштовати документа и историографију (при томе помињући Јовићевића, Вешовића, и друге) а не ''бабске приче'' или ''рекла-казала''. Али, поступају баш тако, па експлицитно тврде да је Чера био Кадић и Србин. Као ''готову ствар'', дописују и ''неприкосновено'' закључују да се предак величких Шаљана, у ствари, није звао Чера, него Ђуро, Илија и слично. Онда ''описују'' како је, након разних перипетија, да би избјегао крвну освету, или због нечега другог, са браћом отишао у Млетке, бојовао на страни Венецијанаца и за њима (ваљда када се рат завршио) отишао у Истру, обрео се код Скадра, и на крају, у Велици (неки све то ''романисирају'', па ''подсјећају'' како је најприје дошао у неку шуму...)
С овом причом у везу се доводи чак и прогонство братства Кадића, од стране књаза Николе, иако се то збило вијек и по касније него што је Чера дошао у Велику (!?)''
стр. 31.
''При тврдњама да је Чера ''био Илија'', аутори ''новије историје'' као најважнији ''аргумент'' постављају и загонетку: ''Ако Чера није био Србин (Кадић), како је знао српски и зашто је дао синовима српска имена?'' Одмах се намеће (контра) питање: да ли је Чера уопште знао српски (који се, узгред, тада није тако звао)? Јер, становништво овдашњих насеља, а то значи и Величани, у вријеме када су били под Турцима, не само што су се облачили на исти начин као и њихови сусједи са сјевера Албаније, Ругове и Плаве, имали скоро истовјетну кухињу, свадбе и друге обичаје, него им је и лексика била слична.
Поставља се и питање: зар су српска имена Јока (са краткосилазним акцентом на првом слогу) и Крто? Или: зар су та имена само српска? Шта, на примјер значи име Крто и какво етимолошко и коријенско поријекло има та (лична) именица? Ако се изузме њено значење у албанском или турском језику, у величком говору она би значила нешто ''крто'' (лако ломљиво, па би се његови потомци могли звати Кртићи, или Кртовићи)... Могуће да је у томе разлог зашто савремени ''историчари'' и овдје преправљају Јовићевића па тврде да се овај Черин син, у ствари, звао Крсто, што би за коријен именице имало ''крст'', односно што би наводило и на закључак да име потиче од тога хришћанскога (српског) симбола. Али, није... Као што и име другога Черинога потомка Ивезе (Ивана) у албанском језику значи: мали, ситан (Величани би рекли ''привеза(к).''
Дакле, у поменутој књизи Јокић ни једним словом није поменуо Ананиће, а он би морао то да зна,