Dh se na srpskom jeziku ne izgovara kao z. Ni danas, a ni na starom slovenskom. Imamo toponime u Albaniji koji se završavaju na "Madh", pa ih niko, pa ni Albanci, ne izgovaraju "maz", već - "mad". Moramo ovo da prepravimo da bi dijalog vodio napretku. Pretpostavke su naglašavane u delima iz kojih su uzete informacije, ali se mora naglašavati da je "madh" na srpskom "maz" - samo pretpostavka nekih istraživača koja nema utemeljenje već je proizvod mašte autora.
Као и Синобад пре неког времена, изгледа да и ви имате потешкоћа са разумевањем концепта гласова који постоје у другим језицима, а у српском не постоје, па се зато приликом транскрипције тих гласова у српски користи глас или гласови који су најприближнији том гласу из страног језика. Некад се за замену користи само један глас, а некада више њих, поготово ако се дати глас по свом изговору налази негде између два или више познатих гласова из српског језика. Управо то је случај са албанским dh, који је у лингвистици дефинисан као
звучни зубни (дентални) фрикатив (voiced dental fricative). Овај глас, осим у албанском, постоји и у другим језицима, нпр. у енглеском, грчком (грчка "делта" је управо овај глас), итд. На следећем линку можете чути изговор тог гласа:
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/6a/Voiced_dental_fricative.oggДакле српском уху ово звучи као неки глас између "д" и "з", који ипак више претеже ка "з", иако он није ни једно ни друго. Такође бих у том контексту дао цитате:
"
Говорници језика или дијалеката где је овај глас одсутан врло често имају проблема са изговором овог гласа или са разликовањем од њему блиских гласова (поготово ако изговор овог гласа није усвојен у детињству), те га замењују гласовима као што су /z/, /d/ или /v/.Што се тиче европског континента, већина језика унутар Европе не познаје ову фонему. Ова фонема или алофон углавном постоји у језицима који се налазе на периферији Старог континента, као што су гасконски, енглески, велшки, дански, исландски, маријски, севернолапонски, грчки, албански, сардинијски, поједини дијалекти баскијског језика, као и романски језици Пиринејског полуострва."
"
The fricative and its unvoiced counterpart are rare phonemes. Almost all languages of Europe and Asia, such as German, lack the sound.
Native speakers of languages without the sound often have difficulty enunciating or distinguishing it, and they replace it with a voiced alveolar sibilant [z], a voiced dental stop or voiced alveolar stop [d], or a voiced labiodental fricative [v]; known respectively as th-alveolarization, th-stopping, and th-fronting. As for Europe, there seems to be a great arc where the sound (and/or its unvoiced variant) is present. Most of Mainland Europe lacks the sound. However, some "periphery" languages such as Greek have the sound in their consonant inventories, as phonemes or allophones."
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8_%D0%B7%D1%83%D0%B1%D0%BD%D0%B8_%D1%84%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2https://en.wikipedia.org/wiki/Voiced_dental_fricativeTakođe, treba razumeti još nešto. Sve i da su pretpostavke tih autora (autora koji su za svako poštovanje... Pa i oni sami "Madh" - "Maz" naglašavaju kao pretpostavku jer su ozbiljni u svom radu)... Sve i da je bilo tako, da su Albanci "dali ime" srpskom rodu Burmazi (hercegovački npr.), to jest da je to ime albanskog porekla i da označava velikog čoveka ili velike ljude ili kako već... Kako to da jedan narod, albanski, koji u to vreme živi prilično izolovano, etnički nerazvijen - daje ime još jednom rodu, ponovo Burmazi (centralna i zapadna Srbija), koji nisu srodni sa onim prethodnim Burmazima...? To znamo danas na osnovu dosadašnjih gen. ispitivanja. Da li su Albanci u, recimo 11. ili 12. veku, kao prilično izolovan narod, bili toliko važni na Balkanu, da srpski rodovi uzimaju njihova imena, pored svih ostalih sa kojima su bili u kontaktu? Govorim o 11. ili 12. veku jer verujem da ime Burmaz nije nastalo onog trenutka kada je prvi put pomenuto u Dubrovačkom arhivu, već bar par vekova ranije (ako Dubrovački arhiv uopšte spominje Burmaze, jer to je samo pretpostvaka da se radi o njima). Sve ovo saznao sam na "Albanološkom institutu" u Prištini, 1991. godine, gde sam, igrom prilika proveo tri meseca, istražujući uz pomoć dobrih ljudi poreklo prezimena Burmaz, koje je za njih u institutu bilo nealbanskog korena.
Када је настало то име, да ли је то било у 11. и 12. веку или касније, или можда раније, се без јачих доказа не може дефинитивно тврдити. Врло занимљиво да за ауторе за које сте у првом пасусу написали да превише маштају и да њихове тврдње немају утемељење у чињеницама сада хвалите да су "за свако поштовање".

Како је дошло до позајмице имена такође може бити само предмет претпоставки, што је и учињено у претходним објавама на овој теми. Оно што је несумњиво је да је име посведочено у арбанашком контексту у Дечанској хрисовуљи, као присутно са другим арбанашким именима у катуну Арбанаса (Кушево), на простору данашње северозападне Албаније. Име се јасно изводи из албанског језика а то што данас није присутно међу Арбанасима буквално није никакав аргумент, јер и у српском, као и у многим другим језицима, постоје имена која су давно забележена а која више нису у употреби (нпр. што се тиче српског, Дабижив, Родоп, Цреп, Вал, Уњемир, итд.).