Аутор Тема: О Србству Црногораца  (Прочитано 96395 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
О Србству Црногораца
« послато: децембар 09, 2015, 08:37:56 поподне »
Подстакнут неким писањима на теми “Новинарски текстови о генетици”, ево да напишем пар речи о Србству Црногораца. Сабирао сам нека своја размишљања и историјске податке неко време, па их саставих у једну целину. Овде ћу, ради целовитости онога што желим написати, поновити неке туђе и своје цитате које сам већ написао на неким темама.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #1 послато: децембар 09, 2015, 08:38:27 поподне »
Србство Црногораца је данас једна од најспорнијих тема међу Црногорцима. Док једни пренаглашавају своје Србство, други одричу не само припадност Србском народу, већ и словенству уопште, и своје корене траже у предсловенској Дукљи. И међу научним радовима могу се наћи овако екстремни ставови. А званична Црна Гора се труди на све начине да докаже да њени поданици нису Срби.

До краја Првог светског рата, Србство Црногораца било је conditio sine qua non. И, иако данас према резултатима днк испитивања видимо да преци једног доброг дела црногорске популације нису били Срби, већ Власи, Македо-Словени, Албанци, па чак и Готи и Нормани, те популације су се током векова стопиле у један народ, а национално србско опредељење до скора није довођено у питање.

Истина је негде на пола пута. Црногорци јесу Срби, исто колико су Срби и Србијанци, Херцеговци, Босанци или Крајишници. Али, свака ова популација има своје особености, услед којих се оне међусобно у неким особинама могу чинити веома мало сродним.

Земља Дукља, касније Зета, а најпосле Црна Гора, од својих почетака била је по много чему особена област, и другачија од свих осталих србских земаља на западном Балкану (Србије, Рашке, Босне, Херцеговине, Далмације). Зета се јесте у једном историјском раздобљу налазила у оквиру старе србске државе, али то не значи по себи да је она сасвим србска по свом етничком саставу. Зета никада није постала Србија или неодвојиви део Србије, већ је, у склопу историјских околности, постала Црна Гора. С друге стране, не може се оспорити и одрећи Србство Црногораца, имајући у виду да је током векова у њу пристизало много досељеника који су били јасно опредељени као припадници Србског народа, и њихови потомци чине данас неодвојиви супстрат црногорске популације, исто колико и они други, који потичу од дукљанских и зетских староседелаца.

"Црногорци су, без сумње, нарочита врста Срба... Пуних пет стотина година, историја и географија одвајале су Црну Гору од Србије, али... није било тренутка када црногорске вође себе нису сматрале Србима и када нису видели своју борбу за независност као део целокупне српске борбе" (Томас Флеминг).
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #2 послато: децембар 09, 2015, 08:39:08 поподне »
Заговорници става да Црногорци нису Срби, често наводе тезу да су родоначелници Србства међу Црногорцима били владари династије Петровић, и то тек у 19. веку (владике Петар I и Петар II, књаз Данило, краљ Никола), а и да то њихово "србовање" није било искрено, већ срачунато са прагматичним циљем да њихова држава, пропагирајући идеју Србства, обухвати што више територије отимане постепено од пропадајућег Турског царства, у својеврсном такмичењу са препорођеном Србијом. С друге стране, они истичу још један аргумент: да се нико од средњевековних зетских династија – Војисављевића, Балшића, Црнојевића, у својим повељама и другим документима није декларисао Србином, нити титулисао господарем какве србске земље.

Оба су тачна. Петровићи јесу "србовали", нарочито владика Петар I – Свети Петар Цетињски, а за њим и владика Петар II, чији "Горски вијенац" и остала дела величају Србство и србске јунаке. Тачка 92. Општег земаљског законика Црне Горе, кога је донио књаз Данило, каже изричито – "... у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске ...". Песме су писали и краљ Никола и његов отац велики војвода Мирко, из којих пршти од Србства. Родољубива србска песма је и ранија црногорска химна коју је написао сам Никола (мада има и других мишљења), "Онамо, 'намо" - сва је у духу Косовског боја и тежње за обновом силног србског царства.

А средњевековни владари Зете заиста нису истицали неко своје Србство, што није необично, с обзиром да национално опредељење у та времена још увек није било нити јасно дефинисано, а ни нарочито значајно. У својим документима, господари су у већини случајева истицали области којима управљају. Ни други србски господари онога времена најчешће нису у својим повељама изричито наводили своју народност, него којим народима (областима) владају. С обзиром да у време речених зетских династија постоји земља која се зове Србија, тешко је очекивати да се неко од зетских владара декларише господарем Србије или Срба уколико том земљом (односно целим корпусом србске популације) не управља.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #3 послато: децембар 09, 2015, 08:39:46 поподне »
Истовремено, постоје документа која јасно говоре да су се сами Зећани (потоњи Црногорци) сматрали Србима и много пре 19. века и речених Петровића, а да су их Србима сматрали и други. Навешћу један број упечатљивих изјава које сам извукао из разних извора:

-   1520. године, чувени подгорички штампар Божидар Вуковић, у свом "Синаксару", штампаном у Венецији, каже да је желео саставити "наша сербскаја божанска писанија";
-   1600. године, римски папа назива барског архибискупа "старјешином српске покрајине";
-   1648. године, збор племена Морачког пише римском папи писмо где кажу како су то писмо написали у "земљи Србији" (!);
-   1711. године, општецрногорски збор и збор главара племена Старе Црне Горе, пишу руском цару Петру Великом писмо у којем подсећају на стара времена "нашијех благочестивијех и светопочившијех царевах српскијех";
-   1742. године, црногорски и брдски главари пишу руској царици и појашњавају јој да се они налазе у "српској земљи – Скендерији, Црној Гори и Приморју";
-   1752. године, црногорски главари пишу старешини Мале Русије писмо где кажу да су они " у далеким странама српске земље у предјелу црногорском";
-   1756. године, црногорски главари у писму которском провидуру, за себе истичу да су "рода честна и света славеносрпскаго";
-   1789. године, губернатор Иван Радоњић, пишући испред црногорских главара у писму руској царици Катарини II, за себе и своје земљаке каже: "ми Срби Црногорци";
-   1792. године, црногорски главари у писму млетачком сенату, за себе кажу: "ми смо, хвалећи Бога, цвијет од вјере и од закона православнога грчаскога, језика и славнога јунаштва српскога",
-   1852. године, бјелопавлићки капетани у свом одговору на претеће писмо Омер-паше Латаса, између осталог кажу: "свијету је познато да је та царевина свакоме с ким је била зло учинила, а особито нама Србима које сте скоро већ и уништили", итд.

Писмо губернатора Ивана Радоњића руској царици Катарини II из 1789. године значајно је још због једне чињенице. У њему, губернатор Иван каже даље: "Ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бјелопавлића, Зете, Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Арбаније, Маћедоније, припадамо Вашем величанству", итд. Из овога се може закључити не само да су сви побројани крајеви србски, него и да Херцеговци, Брђани и остали које губернатор изричито наводи нису Црногорци, већ се ради о племенским и географским, а не националним одредницама. И иако данас многи Подгоричани, Никшићани, и људи из Приморја и са сјевера Црне Горе за себе кажу да су Црногорци, доскора није било тако. Под Црном Гором подразумевало се само подручје око Цетиња (четири нахије), а људи из Брда или Старе Херцеговине, када би пошли пут Цетиња, Вирпазара или Ријеке Црнојевића, говорили су – идем у Црну Гору. Тако је говорио и мој ђед, па то знам и из личног искуства. Јасно је да се доскора и географски под Црном Гором сматрала само Стара Црна Гора, а о некаквој црногорској националности није било ни говора. "Црногорска нација" је производ савременог доба, последњих 50-60 година, а нарочито од краја 20. вијека. У питању је политичка категорија, вештачки створена од одређених унутрашњих и спољних фактора којима је цепање Србског народа ишло (и иде и даље) у прилог. Постојање некакве црногорске нације нема упоришта ни у историјском нити у антрополошком и етничком карактеру црногорске популације.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #4 послато: децембар 09, 2015, 08:40:19 поподне »
Видимо из наведених примера да су се Црногорци у 16. веку и надаље (а сигурно и пре тога) осећали и сматрали Србима. Може ли се то приписати каквој "користољубивој" намери Петровића, или је у њихову свест било урезано нешто више од тренутних потреба властодржаца? Или можда савремени дукљански "научници" о етничкој припадности Црногораца 16, 17. и 18. века знају више од самих тих оновремених Црногораца?

Ако се Иван Црнојевић, како сматрају заговорници "дукљанске" идеје, није сматрао Србином (а, истине ради, нигде се није декларисао ни као етнички Зећанин или Црногорац, а понајмање Дукљанин), како један његов савременик из срца Зете (и не само савременик него и бивши службеник код истог тога Црнојевића) свега тридесетак година касније свој и језик свог завичаја којим жели написати "божанска писанија" назива србским? Или је двадесетак година (турске, а не немањићке, врховне власти) учинило толико да је Божидар Вуковић (иначе, веома добро образован човек) доживио невероватан преображај од Дукљанина до Србина? Или ове чињенице указују да се ни Иван Црнојевић није могао сматрати ничим другим него Србином, само што је он био (последњи) феудални господар у области Старе Црне Горе (Зете) који се није титулисао по етничкој или националној припадности, него по поседу којим је господарио. Док је Вуковић, захваљујући историјској чињеници да држава Зета више не постоји, почео испред свега другог истицати своју националну особеност по којој се он и његови сународници издвајају од других поданика турске власти.

Пре пар година, власти у Подгорици су уклониле плочу са натписом са бисте Вуковићеве у Подгорици, а натпис је гласио: „Првом Србину штампару и издавачу поводом 400. годишњице од његове смрти“. Стављен је други, „адекватнији“ натпис, где, наравно, нема речи „Србин“, већ се помиње „словенски југ“. Но, под великим притиском јавности, стари натпис је враћен. Не знам какво је сада стање (нисам свраћао тамо у последње време), шта је на крају остало на натпису...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #5 послато: децембар 09, 2015, 08:40:53 поподне »
Своје Србство никада нису доводили у питање ни други велики изданци Црне Горе: славни војводе и сeрдари – Марко Миљанов, Новица Церовић, Јоле Пилетић, Јанко Вукотић, Илија Пламенац, Радомир Вешовић, и други. Па и легендарни вођа Божићне побуне 1921/22, против уједињења са Србијом – бригадир Крсто Поповић, кога данас величају "дукљански" суверенисти као једног од својих историјских узора. И поред тога што је био велики петровићевац и противник династије Карађорђевић, увек свугде и доследно казивао се као Србин (тако пише и у његовом пасошу из 1929. године издатом у Белгији у време Крстова избеглиштва, у којем у рубрици националност пише "Serbe"). И краљ Никола, иако протеран из родне земље од свог незахвалног унука Александра Карађорђевића, није до смрти у изгнанству престао бити и казивати се Србином. Тако, на пример, у тексту поводом обнове Србске патриаршије 1920. године, објављеном у "Гласу Црногорца" у Француској (24. септембра 1920), иако писаном у духу озлојеђености, истиче се несумњиво Србство Црногораца, па тако, између осталог, пише и "Црна Гора као вјечно слободна српска држава"...

Француски историчар Пјер Кокел каже у свом раду "Историја Црне Горе и Босне": "Црногорци припадају великој српској раси... и они лично се сматрају најбољим Србима. Језик, употреба ћириличног писма, православна вера – исти су: физички тип не разликује се се осетно од оног становништва Србије".

Герхард Геземан, немачки слависта, пролазећи кроз Црну Гору са србијанском војском у Првом светском рату, биљежи: "У разговору с Црногорцима, и образованим и неуким, налазим зачудо мало црногорског државног осећаја и државне свести. Они су изванредно добри Срби, њихово српско национално осећање и национална свест несумњиви су... Једина разлика коју Црногорци између себе и других истичу јесте да су они бољи Срби, још бољи Срби него други..."
Ето, један Немац пре једног столећа налази да се наши ђедови и прађедови сматрају најбољим Србима од свих Срба. Па, како је за два-три паса од њих настао неки нови несрбски народ!?

У Доброти, на палати Ивановића, 1951. године дон Нико Луковић, католички свештеник, који је добро знао своје порекло па се изјашњавао као Србин, поставио је таблу са натписом где су у том дому браћа Ивановићи, од старог племенитог добротског, католичког али србског братства, указали гостопримство Његошу који им је, из захвалности, испевао пјесму "Србин Србима на части захваљује". Пре стоседамдесет година, племенити Доброћани су знали ко су и што су. Пре шездесет година је добротски католички свештеник истицао своје србско порекло. Али сада, савремени латини уклонише са табле други део, онај са песмом и Србима, те остаде владика Раде незахвални гост. Они га стимаваше, а он ни стиха...

У сваком случају, за све време постојања Црне Горе, нико није доводио у питање општепознату чињеницу да су Црногорци део Србског народа. Довољно је претрести Цетињски архив и погледати како су се, у различитим документима из периода пре настанка Краљевине СХС изјашњавали Цетињани. Нити једне друге народности осим србске ту није било. Потомци истих тих, ваљда сматрајући да су им прађедови били малоумни, данас одричу и сваку помисао на своје и Србство Црногораца уопште.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #6 послато: децембар 09, 2015, 08:41:35 поподне »
Истини за вољу, зачетак непријатељства Црногораца према Србијанцима потиче из периода после Првог светског рата, и за њега су у великој мери заслужни непромишљени поступци србијанске војске која је победнички ушла у Црну Гору. Подсетимо се: Црна Гора је жртвовала своју војску и своју слободу неколико година раније, након Мојковачке битке, и преживела тешке тренутке аустроугарске окупације, како би братска србијанска војска успела измаћи немачким и аустроугарским трупама које су је гониле. Као "захвалност", стигле су политичке и војне репресивне мере србијанске владе и војске током 1919. и 1920. и касније. Краљу Николи онемогућен је повратак, Црна Гора је практично анектирана од стране Србије, а србијанска војска се неретко према Црногорцима опходила као окупациона власт. Све ово, наравно, оставило је дубок траг на слободарску душу Црногораца. Али, опет, ни тада њихово Србство није довођено у питање. Јер, Србство није само држава Србија, нити краљ Александар Карађорђевић, а понајмање неколико одреда србијанске војске.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже I-P109

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 86
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #7 послато: децембар 09, 2015, 10:13:22 поподне »
Evo još skromnih priloga "srBstvu" Crnogoraca...

1. Ferman Mehmed paše Sokolovića iz 1566. - 1927. povjesničar Josip Matasović objavio je "Fojničku regestu", zbirku dokumenata iz Fojničkoga samostana, a potom opet kao spomenik Srpske kraljevske akademije u Beogradu 1930. U beogradskom izdanju iz 1930. na str. 111. piše da vezir izdaje ferman da »rimski fratri po Budimu, Temišvaru i Dubrovniku i uopće od naroda hrvatskoga ne pitaju milostinju, ako taj narod spada grčkoga patrijara«.

2. Turski povjesnicar Aali, rodom iz Galipolja, koji je 30 godina u Bosni na dvoru valija boravio, pise o Bosnjacima, u prvom redu bosanskim muslimanima slijedece:
»Sto se tice plemena Hrvata, koji se pripisuje rijeci Bosni, njihov se znacaj odrazuje u veseloj naravi; oni su po Bosni poznati i po tekucoj rijeci prozvati. Dusa im je cista, a lice svijetlo; vecinom su stasiti i prostodusni; njihovi likovi kao znacajevi naginju pravednosti. Golobradi mladici i lijepi momci poznati su (na daleko) po pokrajinama radi naocitosti i ponositosti, a daroviti spisatelji kao umni i misaoni ljudi. Uzrok je ovo, sto je Bog - koji se uzvisuje i uzdize - u osmanlijskoj drzavi podigao vrijednost tomu hvaljenom narodu dostojanstvom i cast njihove srece uzvisio kao visoki uzrast i poletnu dusu, jer se medju njima nasilnika malo nalazi. Vecina onih, koji su dosli do visokih polozaja (u drzavi) odlikuje se velikodusjem to jest cascu i ponosom; malo ih je, koji su tjesnogrudni, zavidni i pohlepni. Neustrasivi su u boju i na mejdanu, a u drustvu, gdje se uziva i pije, prostodusni. Obicno su prijazni, dobrocudni i ljubazni. Osobito se odlikuje ovo odlicno pleme vanrednom ljepotom i iznimnim uzrastom... Bez sumnje Bosnjaci, koji se pribrajaju hrvatskom narodu, odlikuju se kao prosti vojnici dobrotom i poboznosti, kao age i zapovjednici obrazovanoscu i vrlinom; ako dodu do casti velikih vezira u upravi su dobrocudni, ponosni i pravedni, da ih velikasi hvale i odlicni umnici slave« (Tarihi Aali, sv. IV., knj. I., str. 12; prijevod Dr. Safetbega Basagica u Gl. Zem. Muzeja 1912., 6-7.)."

3. Hodavendija, caus bosanskog pase Sofi Mehmeda, pise god. 1589. mletackom providuru u Zadar po dva pisma turskom jazijom i bosanskom cirilicom. On sam, musliman iz Bosne, veli na kraju: »Zato mi, receni Hodavendi caus, hotismo uciniti viru od toga posla i dvoje knjige pisati turske, a dvoje horvatske rukom.« (Starine X., 14-15).

4. Vladimir Ćorović (nije izvor, već se poziva na izvor; reč je o sredini 17. veka):
Posle napada na Kotor turski zapovednici su rešili da kazne Pivljane i Nikšiće, koji su pomagali Mlečanima. U ekspediciji, kojoj se pridružio i Čelebija, učestvovalo je 10.000 vojnika. Za ta naša plemena Evlija piše, po bog zna čijim obaveštenjima, da su "ovejani Hrvati". Oni, veli, s hercegovačkim pašama "govore jedino s vrhovima od andžara", pa zbog toga "upravnik te oblasti njima nikoga ne sme da pošalje".

5. Tako je upućenijima - više u obliku anegdotskog kazivanja - poznat detalj iz svjedočenja Vatroslava Jagića o evociranju uspomena Antuna Mažuranića na to putovanje. Današnjeg čitaoca može i zabaviti Jagićev opis iz kojega se naslućuje kako Vuk u Dalmaciji traži Srbe, a Antun potvrdu da tu žive Hrvati, te kako im je Dalmatinac u Orebiću na pitanje kojim jezikom govori najprije odgovorio da govori - "naški", pa na dalje insistiranje - "slovinski" i tek na kraju - "hrvatski"!
...
Kao čovjek koji s distance i s očito široko jugoslavenski zasnovanih pozicija promatra prošle događaje, Fran je s blagonaklonim, pomalo ironičnim smiješkom doveo svoga strica zajedno s Vukom u situaciju da se suoči sa stvarnošću: za neuka i priprosta dalmatinskog seljaka njegov jezik nije bio ni hrvatski ni srpski, nego - "naški" (kao i u Jagićevu evociranju toga događaja) i taj čovjek sam o sebi nije mislio ni kao o Srbinu, ni kao o Hrvatu, on je za sebe bio - Dalmatinac.

6. Putovanje Vuka Karadžića, Lj. Gaja i A. Mažuranića Crnom Gorom:
K. [=Karadžić], Gaj i Antun Mažuranić zajedno su putovali u lipnju 1841. po Dalmaciji; na povratku svratili su se kod A. Vakanovića u Karlovcu. U spisima V. Jagića (SKZ) nalazi se zapis Jagićev o pripovijedanju Mažuranićevu o tom putu. Zapis glasi: »Putujući g. 1841. Mž. i Vuk etc Gaj po Crnoj Gori čuli su svuda da jim se odgovaralo, da govore jezikom hrvatskim — kad je Vuk budući nezadovoljan rekao, da će se niže Cetinja Srbi naći, dodju brodom na Korčulu, i opet jim se odgovorilo, da se ondje hrvatski govori. [...] (Horvat—Ravlić 1956:240)
Na to putovanje Karadžića podsjeća B. Šulek u Nevenu 1856.: da narod svoj jezik hrvatskim imenom »i u Dalmaciji zove, o tom se je g. V. K. sám uvjerio, putujuć onuda prije njekoliko godinah s g. A. M.; a da ga u zapadnoj strani Bosne i Hercegovine također hrvatskim zovu, to su nam i ovih danah vjere dostojni svjedoci zasvjedočavali.« (Šulek 1856:198.).

7. Crnogorce, kojih je bilo podosta u 19. vijeku u Carigradu posjetio je jedan dopisnik Srbobrana kako bi o njima napisao izvještaj. On ih pozdravi - "Dobro veče braćo Srbi!" - Oni mu složno odgovoriše - "Nijesmo mi Srbi, prijatelju!" - "Nego?" - uzvrati začudeno dopisnik. - "Mi smo Crnogorci." - Dopisnik je pokušao drugačije kazati, pa reče - "A kojim jezikom govorite? Valjda srpskim?" - "Ne" - odgovore mu svi. - "Nego?" - "Mi govorimo hrvatskim jezikom, ali smo Crnogorci." - Opet upita dopisnik - "Kako se zove ovdje vaš poglavica" - Oni odgovore "Hrvat-baša" .

O tom događaju piše g. Štedimlija u Obzoru od 15.01.1937 pod naslovom: "Carigradski Hrvat-baša". Gornji izvod iz tog članka i uputu na izvor se nalazi u knjizi: Vego Marko, "Povijest Humske zemlje (Hercegovine)", I. dio, tiskara Dragutin Spuller, Samobor 1937.

Crnogorska historiografija uspjela je dokumentirati sljedeće Crnogorce kao Hrvat-baše u Carigradu:

Marko Martinović (Cetinje)
Mišalj Martinović (Cetinje)
Joko Jovićević (Ceklin)
Đoko Pejović, pop (Ceklin)
Marko Vukanović (Crmnica)
Dragiša Plamenac (Crmnica)
Vuko Pejović (Ceklin)
Marko Pejović (Ceklin)
Pero Pejović (Ceklin)
Mašan Martinović (Cetinje)

8. Ima veliki broj potvrda o zamjenjivanju, od druge polovine XIX vijeka, imena Crnogorci u Srbi, ali ćemo navesti samo jedan primjer. Josip Krmpotić, hrvatski pjesnik, bio je u odredu austrijskih vojnika, kojima je komandovao Filip Vukasović, u Crnoj Gori, od marta do septembra 1788. god. Inspirisan borbom crnogorskog naroda, napisao je poemu Pjesma Crnogorcem, koju je objavio u Beču, 1789.g. Međutim, sto sedam godina docnije, u doba nabujalog srpskog nacionalizma kod pravoslavnog življa u Austro-Ugarskoj, Krmpotićeva poema je preštampana u zagrebačkom listu Srbobran (20. X 1896), pod naslovom Srpska pjesma.

9. Nikita Honijat o osvajanju Duklje od strane Stefana Nemanje:
(Car Emanuel) bijaše dočuo, da je srpski satrap (imenom Nemanja Stefan), čovjek odviše smjela i nezasitna duha(...)u želji da zavlada okolnim zemljama(...)stao zauzimati neprijeporne zemlje Hrvatske i sebi prisvajati oblast Kotor...

10. Teodor Skutariota o osvajanju Duklje od strane Stefana Nemanje:
I čuo je, da je srpski vladar Nemanja Stjepan postao drzak više nego se pristoji, da se lukavo miješa u poslove u stvari okolnih zemalja, da istorasne narode [Slavene] tlači i oružjem napada te da nastoji Hrvate sebi podvrći i skučiti pod svoju vlast oblast Kotor.

11. Nikifor Brienije (1062-1137), unuk istoimenog bizantijskog vojskovođe, muž carice Ane Komnine, pominje Dukljane: "S druge, opet, strane Hrvati Dukljani, pobunivši se, cio Ilirik zlostavljahu". Dalje kaže da bizantijski vojskovođa "povede vojsku protiv Dukljana i Hrvata".

“Kad Hrvati i Dukljani pustošahu Ilirik”, Brijenijev otac skupi vojsku po naređenju cara Mihajla VII, te je povede “na Dukljane i Hrvate”.

12. A imamo i čuveni enigmatični, a možda i nehotično najbliži mogućoj istini vizantijski navod iz istog perioda (11. vek) o "narodu Srba koji se i Hrvatima zove".


13. Iz Vukovog i Mažuranićevog putovanja po Dalmaciji 1841. godine: Fran je, pak, s pomalo ironije citirao riječi nekoga starog Crnogorca: "Istina je... mi smo Hrvati, ali smo srpske vjere, pa nam je i jezik srpski."

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #8 послато: децембар 09, 2015, 10:17:15 поподне »
Ја реко' - човек се одјавио, коначно нашао себи право друштво на неком хрватском форуму, ал' узалуд...
"Наша мука ваља за причешћа"

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #9 послато: децембар 10, 2015, 03:57:27 поподне »
Мислим да се неки оквирни закључци за данашњу ситуацију са становништвом у Црној Гори могу извући на основу резултата посљедњег пописа, у три категорије: националној, вјерској и језичкој.

Говорећи само о православној популацији мислим да се могу издвојити три основне групе и њихови укупни проценти у православној популацији у Црној Гори:

Монтенегрини 40%- изјашњавају се као Црногорци, говоре црногорским језиком
Срби 40%- изјашњавају се као Срби, говоре српским језиком
Црногорци-Срби 20%- изјашњавају се као Црногорци, говоре српским језиком

Свакако је најинтересантнија, и рекао бих кључна , без обзира што је најмања, ова трећа група. То је сав онај народ код којег процес  монтенегринизације није извршен до краја. С обзиром да је то процес који траје, за очекивати је да се ова трећа група, у већ поларизованом друштву и даље смањује, било да се прелива на једну или другу страну. Уједно, ова трећа група је за сад једини кохезиони фактор читаве државе Црне Горе и рекао бих фактор стабилности.

Неки други би рекли да су то они који нити смрде нит миришу, али не бих ипак то тако посматрао, јер су алтернативе крајње песимистичне.

Занимљив је и територијални распоред ове три групе.

Монтенегрини су доминантни у Катунској нахији и Црмници.
Срби у Боки,Грбљу, Пиви, Васојевићима, Пљевљима, Кучима, Полимљу.
Црногорци-Срби испуњавају међупростор: Никшић, Дробњаке, Бањане, Паштровиће, Пипере, Бјелопавлиће, Братоножиће Колашин, Мојковац.

Наравно ово је само најгрубља подјела која показује основну слику.

Као што се види ситуација што се тиче православног народа у Црној Гори је подијељена у односу пола-пола. Са католичким и муслиманским становништвом Монтенегрини свакако имају превагу да доносе рјешења супротно вољи Срба у Црној Гори.

Такође, мислим да су Монтенегрини неповратно изгубљени за српски национални корпус.
« Последња измена: децембар 10, 2015, 04:00:01 поподне Синиша Јерковић »

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9258
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #10 послато: децембар 10, 2015, 04:31:43 поподне »
Етнички састав Црне Горе (попис из 2011. год.)



Резултати Монстат-а:




Ситуација се није пуно променила од 2003. године:


Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #11 послато: децембар 10, 2015, 04:48:49 поподне »
Најсмешнији су ми ови из Старе Херцеговине који се изјашњавају као Милогорци. Ниђе везе с Црном Гором.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже I-P109

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 86
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #12 послато: децембар 10, 2015, 05:12:45 поподне »
Tokom celog 20. veka, na popisima etničke pripadnosti u Crnoj Gori, Srba je najviše bilo 9.34%. U 21. veku naglo skače broj Srba u Crnoj Gori na 31.99%.

Pre doba popisa, useljenički popisi ljudi u SAD pokazuju iste razmere kao i svi popisi održani u toku 20. veka: preko 90% etničkih Crnogoraca i manje od 10% etničkih Srba.

U Crnoj Gori postoje etnički izjašnjeni Srbi kao manjina od kada je moguće pratiti i postoje druge grupe kao većina takođe od kada je moguće pratiti. Fabrikovanjem istorije koja ne postoji nećete nikoga ubediti ni u šta.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #13 послато: децембар 10, 2015, 05:16:53 поподне »
Tokom celog 20. veka, na popisima etničke pripadnosti u Crnoj Gori, Srba je najviše bilo 9.34%. U 21. veku naglo skače broj Srba u Crnoj Gori na 31.99%.

Pre doba popisa, useljenički popisi ljudi u SAD pokazuju iste razmere kao i svi popisi održani u toku 20. veka: preko 90% etničkih Crnogoraca i manje od 10% etničkih Srba.

U Crnoj Gori postoje etnički izjašnjeni Srbi kao manjina od kada je moguće pratiti i postoje druge grupe kao većina takođe od kada je moguće pratiti. Fabrikovanjem istorije koja ne postoji nećete nikoga ubediti ni u šta.

Баш целог, а?
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже I-P109

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 86
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #14 послато: децембар 10, 2015, 05:17:56 поподне »
Баш целог, а?

Da, baš celog. Kad god su ljudi pitani za etničku pripadnost, izjašnjenih Srba je bilo manje od 10%. Izjašnjenih Crnogoraca oko 90% i više.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #15 послато: децембар 10, 2015, 05:21:12 поподне »
Da, baš celog. Kad god su ljudi pitani za etničku pripadnost, izjašnjenih Srba je bilo manje od 10%. Izjašnjenih Crnogoraca oko 90% i više.

А мрмота који завијају чоколаду у фолију?
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже I-P109

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 86
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #16 послато: децембар 10, 2015, 05:22:14 поподне »
А мрмота који завијају чоколаду у фолију?

Postoje statistički podaci. Radi se o 20. veku. Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #17 послато: децембар 10, 2015, 05:28:01 поподне »
Postoje statistički podaci. Radi se o 20. veku. Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.

Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.

Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.

Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.

Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

На мрежи vojinenad

  • Етнолог
  • *********
  • Поруке: 2211
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #18 послато: децембар 10, 2015, 05:35:01 поподне »
Postoje statistički podaci. Radi se o 20. veku. Ozbiljni ljudi se služe podacima, a fabrikatori pseudo-istorije izmišljotinama.
Ало бре пријатељу, зар ти не рече да одлазиш?!! Стварно ми те је већ доста!!!! Путуј већ једном, али се не враћај више под другим надимком!

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: О Србству Црногораца
« Одговор #19 послато: децембар 10, 2015, 06:03:41 поподне »
Најсмешнији су ми ови из Старе Херцеговине који се изјашњавају као Милогорци. Ниђе везе с Црном Гором.

Или ови из Гусиња, Плава, Рожаја и Мркојевића који се изјашњавају као Бошњаци. Они са Босном везе имају таман колико и Срби са Португалом.

Али то су вјештачки идентитети засновани на негацији неког другог идентитета.

Ја сад нешто размишљам како здраворазумски човјек то уопште може прихватити. Једноставно неко дође и политичком одлуком ти додејели идентитет, историју, национално осјећање. Како уопште човјек може да живи са том лажи и још да истрајава на томе.

За већину тог народа по Тутину, Рожају, Гусињу, Плаву тачно  се зна из ког су братства племена, било малисорског, било српског и кад су прешли на ислам ( велика већина тек у другој половини 18. вијека) и онда им неко једноставно прода неки бошњачки идентитет као њихов. Није то нека давна историја па да се не зна, то је тек неколико кољена уназад.