Аутор Тема: Сеобе пре сеоба  (Прочитано 51847 пута)

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3550
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #240 послато: мај 22, 2017, 09:27:00 поподне »
Углавном, Будим је био насељен до 18 века Србима и Немцима, док су Мађари били већина у Пешти

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #241 послато: мај 22, 2017, 09:28:19 поподне »
Хтео сам да кажем да су у апсолутном броју тамо били најбројнији.

Стеван Герлах пише у свом пропутовању 1581. године да у Бачкој жупанији на сто људи 95 је Срба.

Ван мреже Rimidalv

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 382
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #242 послато: мај 22, 2017, 09:34:15 поподне »
Стеван Герлах пише у свом пропутовању 1581. године да у Бачкој жупанији на сто људи 95 је Срба.

То се може поклопити са бројем војника у војсци Јована Ненада.

Можда сам опет био нејасан, хтео сам да кажем да Срби под Чарнојевићем су у апсолутном броју ишли ка северу највише, да се нису толико задржали успут, нпр у Бачкој.

Ван мреже Бакс

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1507
  • E-V13>Z5017>Z19851
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #243 послато: мај 22, 2017, 09:41:03 поподне »
Стеван Герлах пише у свом пропутовању 1581. године да у Бачкој жупанији на сто људи 95 је Срба.

На територији читаве данашње Војводине (мање-више) Срби су били већина. То се променило политиком Марије Терезије, која је почела ту да насељава Немце, Мађаре, Словаке, итд.
Рецимо, већина Мађара у мојој општини је ту насељена у време Марије Терезије, нису "староседелачко" становништво.
"Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #244 послато: јул 09, 2017, 05:19:41 поподне »
Sigismundus rex Hungariae inhibet Georgium despotum Rasciae et dominum Albaniae, ne in suis possessionibus Bath, Tokaj, Bessermén, Debrechen, Zathmar, Wary, Zaaz et Munkacz vocatis audeat a civibus Bartfensibus tributum exigere

Препис документа којим краљ Жигмунд додељује поседе деспоту Ђурађу Бранковићу 1433. године:





Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Сеобе пре сеоба
« Одговор #245 послато: август 16, 2017, 06:14:29 пре подне »
IV
Пошто смо се упознали са садржајем ових саборских одлука и условима споразума о усељењу српског народа у Угарску, осврнућемо се укратко на мишљења неких наших и страних историчара о овоме Београдском сабору и његовим одлукама.
Димитрије Руварац, цитирајући писмо патријарха Арсенија цару Леополду из Београда, писано 18. јуна 1690., настоји да докаже, да није постојао никакав уговор између Арсенија и цара Леополда пре преласка Срба у Угарску, већ да је то писмо само једна понизна молба Арсенијева да цар обећа да се поштују сва већ ранија права која су Срби имали у своме црквеном животу. Према томе Срби нису дошли овамо под неким претходним уговором са царом Леополдом, већ само и једино, на основу своје молбе упуће не цару и царевих обећања датих у Привилегији од 21. августа 1690. и 4. марта 1659. Поменутом молбом наш народ је молио „да архиепископ-патријарх има неограничену власт над црквом тј. да може по својој вољи постављати и посвећивати епископе, свештенике и настојатеље манастирске и судити им, и да је цар Леополд ту народну молбу и испунио. Из њих изводити, да је нашем народу њима призната црквена народна аутономија, може само онај, који или их није читао ил' ако их је читао није разумео, ил' није хтео да их разуме".
Говорећи како је Арсеније одржао у Београду састанак — скуп свих народних првака, на коме је донета одлука да се сви ставе под власт Леополда I као свога врховног поглавара и да наставе борбу против Турака, др Рад. М. Грујић наводи, да је ова одлука сабора послата преко Исаије Ђаковића, епископа јенопољско-арадског цару у Беч, молећи посебно цара да „осигура црквено-народну самоуправу (аутономију) по тадашњем обичају, на челу са патријархом или архиепископом". Када је Исаија однео цару ове народне жеље, он je својом привилегијом од 21. августа 1690. својом руком подписаном потврдио све оно што су народни представници од њега тражили, те су Срби услед поновног надирања Турака (пад Ниша, Смедерева и надирање према Београду) прешли преко Саве и Дунава и наставили своју Сеобу, бегство испред Турака све до Будима и Сент Андреје носећи са собом светитељске мошти, црквене утвари и драгоцености. Патријарху су се придружили већ раније избегли Срби из Старе Србије, Црне Горе и других јужних крајева".
Веома опширно и образложно говори о Београдском сабору јуна 1690. српских првака, Јован Томић. Он каже: ,,Да изведу ту своју намеру (Сеобу) у Угарску они се 11. јуна те године окупише у Београду на збор и договор. На збору беху присутни: патријарх, неколико епископа, повише игумана и архимандрита, егзарси и ђакони, тисућници, капетани, подкапетани и судије. Сви ови духовни и световни представници православног народа српског под заштитом ћесаревом договорише се и одлучише: да се у Беч ћесару пошље јенопољски владика Исаија Ђаковић с молбом, у којој је Збор у шест тачака изнео своје захтеве. На основу те одлуке владика Исаија доби кредецијално писмо за ћесара, подписано и утврђено подписима и печатима патријарха Арсенија III петорице епископа, седморице игумана и четрнаесторице које капетана које судија народних. Уз то Исаија доби још два писма: у једном су били захтеви представника српског народа, а друго је било упућено ћесару од стране патријарха Арсенија." — Наводећи садржај ових писама и истичући њихову важност, Томић констатује, да су захтеви у тим писмима, када се упореде са царевим Манифестом од 6. априла и тамошњим обећањима, много мањи и скромнији: „ . . .

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Сеобе пре сеоба
« Одговор #246 послато: август 16, 2017, 06:15:35 пре подне »

V
Тако у овим тачкама и захтевима ни помена нема о слободном избору војводе што им га беше обећао ћесар, као што нема речи ни о повластицама обећаним за случај, када се стресе јарам турски и ћесар заузме земљиште са кога су се бегунци склонили у Србију под заштиту ћесареву". Томић сматра, да су српски прваци овим својим поступком, врло паметно поступили: ,. . . . Такав корак је био врло оправдан. Јер када се зна, да ни народ ни прваци му, избегавши испред турске власти и нашавши склоништа на земљишту у привременој власти ћесаревој, нису ни могли помислити да се врате к Турцима, те да су зато, хтели или нехтели, морали остати у ћесаревини, али нису били у могућности да уцењују ћесара тражећи све повластице обећане у Манифесту, јер се било бојати да тада неће добити ни најпотребније — то корак којим се ишло к добијању најглавније, а са којом ће бити у вези и друге, сматрамо да је врло уместан." Истичући, како је епископ Исаија на челу једне депутације био два пута примљен код цара Леополда I у аудијенцију, Томић наводи, да је Исаија у првој аудијенцији упознао усмено цара са захтевима српског народа који се већ изчупао из турског ропства, те је добио царево обећање за испуњење ових захтева, а у другој аудијенцији је поднео писмени захтев цару, подсећајући га на његов Манифест од 6. априла 1690. упућен хришћанима под турском влашћу, у Грчкој, Бугарској, Далмацији, Босни и Херцеговини, у коме је овима обећао заштиту ако се буду борили против Турака, да и сада и оним Србима који су још остали под турском влашћу, обећа такође, када ови буду ослобођени, слободу исповедања православне вероисповести и свега што стоји у вези са овим, а што су њихови архиепископи и епископи имали већ под Турцима, т.ј. да се сва ова права протегну не само на Србе у Угарској и Хрватској, већ и на Србе у Србији и Рашкој, што је цар такође обећао.
Др Јован Радонић каже: „ . . . Патријарх је, не познајући састав и уређење Хабсбуршке Монархије мислио да је главно споразумети се с царем, док је угарско-хрватско племство, клир и локалне власти сасвим испуштао из вида. Тако је онда на Збору епископа, нижега клира и народних главара, с једне и друге стране Саве и Дунава, одржаном 18. јуна 1690. у Београду, израђено било упутство за јенопољског епископа Исаију Ђаковића, који је полазио цару у Беч. У инструкцији, као одговору на царски проглас од 6. априла наређује се епископу Исаији да затражи од цара признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције у оном обиму, како је то било под Турцима . . . Стога је цар Леополд примивши веровно писмо од епископа Исаије и саслушавши жеље српскога клира и народних старешина, већ у првој аудијенцији обећао епископу Исаији да ће прихватити те жеље". Др Радонић ту напомиње, да се Исаија у Бечу консултовао са грофом Бранковићем, одличним зналцем латинског језика и добрим дипломатом, те су они формулисали српске захтеве цару, па је овај после савета са својим сарадницима издао чувену Привилегију од 21. Августа 1690. год.
Др Рајко Веселиновић истиче мисао, да је на Београдском сабору 18. јуна 1690. донет одговор на царев позив од 6. априла, да су постављени одређени захтеви цару, који су условили доношење познате цареве Привилегије од 21. августа 1690. године.
Др Алекса Ивић говори о Београдском сабору, о изасланству и овлашћењу Исаије Ђаковића да однесе и преда цару у Беч српске захтеве, наводећи и нека имена народних првака са овога овлашћења.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Сеобе пре сеоба
« Одговор #247 послато: август 16, 2017, 06:16:32 пре подне »
VI
Д. Поповић, говорећи о Збору народних првака у Београду наводи, да је патријарх Арсеније крајем марта 1690. из Београда послао једно писмо Коморанским Србима, по племићу — „спахији" Николи Зомборлији, кога су Срби из Коморана послали да поздрави патријарха Арсенија у Београду и да му изјави њихову оданост, и у коме их моли да му, пошто су близу Беча јављају „всаку вољу и мисал господску". Поповић тврди да је Арсеније сазвао Сабор у Београд 18. јуна 1690., да би сазнао праву вољу свога народа. Он наводи имена народних првака који су на Сабору учествовали и износи садржај саборских докумената, подвлачећи и истичући, са посебним акцентом, оне речи, из тих саборских докумената, у којима се изражава верност царској круни, моли заштита и обећава спремност на верност до последње капи крви. Мислим, да је врло тешко усвојити мишљење Поповићево, да је Арсеније Сабор сазвао да би сазнао вољу народну, јер он је врло добро вољу народну знао и добро су му биле познате све патње и муке његове и претешки положај, у коме се налазио и који га је натерао да напусти своја попаљена домаћа огњишта и да крене у неизвесну туђину, јер другога пута и решења тада није било. Патријарх Арсеније је сазвао Збор народних првака, а можда су и сами ови народни прваци тај Збор сазвали, па на исти патријарха позвали, да истим руководи, као народни и црквени вођа, а сврха је била сасвим друга: да се са Сабора, као највишег народног претставништва упути цару Леополду I писмена изјава, изразе жеље и захтеви, пре но што се пређе на његову територију, па да онда тај прелазак и та Сеоба добију једну званичну форму преселења угроженог Српског народа испред турског геноцида, под заштиту једне хришћанске Државе, која ће се обавезати, да ће респектовати најелементарнија национална и верска права тога народа који се усељава и који ће бити цару благодаран и веран и заједно са његовом војском наставити борбу против Турака, да би се могли вратити поново у своју стару Отаџбину, коју су морали напустити. То је био главни циљ и сврха сазива овога Сабора, чије су. одлуке, како ћемо касније видети, наишле на очекивано разумевање царево, те је овај истима удовољио, издавањем своје Привилегије од 20. августа 1690. године. Колико је за Србе, улогорене код Београда, био важан царев одговор и његове писмене гаранције, најбоље се види из чињенице, да се они не усељавају у Угарску одмах после Београдског сабора, већ ту чекају пуна два месеца, да би добили у руке цареве писмене гаранције и писмена царева обећања, да ће се сви њихови захтеви усвојити. Па када су ово добили, још не крећу, још нешто чекају. Вероватно су се надали и очекивали, да се ратна срећа врати Аустријској војсци, да Турци буду протерани, те да се могу повратити на згаришта својих попаљених домова и на гробља својих најмилијих, посечених од побеснелих Турака, јер им је било милије да живе у највећој беди, али на својој Земљи, него да пођу у туђу непознату земљу, која им истина обећава да ће пружити све што они траже, али туђина је туђина!

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Сеобе пре сеоба
« Одговор #248 послато: август 16, 2017, 06:17:38 пре подне »
VII
Они остају на обали Саве и Дунава све до последњег момента тј. до пада Београда у турске руке у октобру 1690. године. Можда је ту било и неко предосећање, нека прикривена сумња, да им неће бити добро тамо, камо одлазе и можда је то све нашло свога одјека у срцима и души тога измученог народа, па су зато тешко напуштали своју паћеничку Земљу, коју су тако силно волели! Каже се, да мајчино срце предосети несрећу своје деце, а ја бих рекао, да и народна душа интуитивно увек осети, шта се народу спрема и шта га чека! Јер како би се другојачије могла схватити и разумети ова народна неодлучност? Он види да мора кренути у туђину, да се мора растати са својом мученичком Земљом да нема другог излаза и да је то једини пут којим се може и мора кренути. Али он жели да се ипак некако осигура, па тражи од цара и моли га, да му писмено загарантује за оно, што је најмилије и најдраже и без чега не може бити. Цар му то даје. Он то држи у рукама, али ипак не креће, јер црне слутње га спутавају и не дају му да крене, иако му ту већ горе под ногама, иако се ту више не може остати! Туђина је хладна, неизвесност је страшна, а слутње су тешке барикаде преко којих се не може! Да, у праву си, нажалост, несретни народе са вечно немирног Балкана, што не можеш да кренеш, што се спотичеш, што се сузним очима окрећеш да бациш још један поглед на твоју прадедовску херојску Земљу, јер је више никада нећеш видети! Када пређеш преко Саве и Дунава, врата ће се затворити и дуго ће остати затворена, а тебе у туђини, где ти се много обећава, а мало даје, чекају велике муке, невоље и искушења; још ће твоји синови тамо морати да страдају и проливају своју крв, као оруђе туђих себичних интереса; тамо ће их сматрати обичним бескућницима и бегунцима, бесправним сиротанима, иако ће на папиру поседовати најразноврснија обећања, која се никада неће у потпуности испунити! Али, зна тај народ да трпи, да страда, да пати, али зна и да чува и свој понос и свој образ, своју част и достојанство, те ће се тамо ухватити у коштац са новим силама мрака, са новим тлачитељима у новом руху и са новим „европским" и хришћанској езуитским методама и однеће победу и изборити своја крвљу стечена права, оснажити се и наоружати невиђеном храброшћу и хероизмом, те ће дочекати сунце коначне слободе своје и остварење најузвишенијих идеала својих! Зато, пређи сада смело ове две реке, које се уливају једна у другу, под зидинама твога Београда и са добијеним царским гаранцијама и обећањима у рукама, а захвални твоји потомци, испуњени дивљењем и поносом, пратиће овај твој ход и сва збивања и догађаје који те тамо чекају, записујући и бележећи сваки детаљ тих збивања, па се све то нађе „за далеко неко поколење"!
Мислим, да је од ових свих напред цитираних историчара, који су писали о значају Београдског сабора, најтемељније, најреалније и најубедљивије образложио своје мишљење о истоме, Ј. Томић, те ја у потпуности делим то његово мишљење и његов изложени став. Заиста, у оној мучној ситуацији на обалама Саве и Дунава, код Београда, за избегли напаћени српски народ, који је још био под снажним утиском свега преживљеног и стално пред очима видео исукане крваве турске сабље, згаришта својих попаљених домова и мртва и унакажена, несахрањена тела својих најмилијих, било је најважније да му се осигура и гарантује оно, што је за њега, у оно време, било најсветије: да има слободу вероисповедања по закону источно-православне цркве; да има свој стари календар, јер се одлази у католичку Земљу; да има слободу бирања из свога самовласног племена, народног архиепископа, кога ће бирати црквено народни Сабор, а овај да има неограничено право да подиже и освећује нове цркве и посвећује и поставља по варошима и селима свештенике, а игумане по манастирима, као што је то био раније обичај и право, у свим земљама и пределима, где су живели и живе Срби, како они раније, тако и ови који ће сада се тамо уселити; да архиепископ, епископи, манастири, калуђери и мирски свештеници и остали духовни људи, као и црквене куће и имања, буду ослобођени плаћања десетка; да се светске власти (осим цара) не смеју мешати и пресуђивати спорове црквеним људима; да нико не може некога затворити, а ако неко учини неки преступ, да му суди архиепископ или епископ преко Црквеног суда; да се све старе српске краљевске и царске задужбине, које су Турци присвојили, врате под управу српског архиепископа и црквених власти како оне, које су већ од Турака ослобођене, тако и оне, које ће аустријски цар, односно аустријска војска ослободити; да архиепископ и епископи несметано и слободно могу обилазити цркве и манастире и да их у томе не смеју светске власти спутавати.

ИЗВОР: РАСТКО, Будимпешта

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #249 послато: август 21, 2017, 12:21:15 поподне »
Манастир Грабовац (мађ. Grábóc) је један од два постојећа манастира Српске православне цркве на подручју данашње Мађарске. Манастир се налази у жупанији Толна, јужно од Будимпеште. До манастира се долази асфалтним путем из два правца, идући од Баје (мађ. Baja) преко Батасека (мађ. Bátászék) и идући од Сексарда (мађ. Szekszárd) преко Боњхада (мађ. Bonyhád). Манастир Грабовац је некада био једно од верских и културних средишта Срба у Панонији, а данас једно од главних места окупљања српске заједнице у Мађарској.
На месту манастира Грабовац раније је постојао Бенедиктински католички манастир из 14. века, а чији се остаци и данас могу видети код постојећег манастирског гробља. Садашњи манастир Грабовац су основали 1587. године монаси манастира Драговића у Далмацији, игуман Пајсеј, са братијом, Евстатијем, Серафимом, Герасимом и Дионисијем. Разлог њиховог доласка у “унгарску земљу” описао је отац Пајсеј у Грабовачком летопису - рукописаној књизи, овим речима: “ В Далмацији бист тагда при реченом нашем монастиру Драговиче глад крепка, да опште не хотели би, нужда нам бист изити в сију земљу глада ради прекормити се ”. Било је то у доба Турске владавине Уграском, када је ова област припадала Будимском ејалату, а Сексардском санџаку. Испрва су драговићки монаси сматрали да је њихов боравак у овом крају привремен, међутим грабовачки Срби су драговићке монахе задржали због свештених потреба. [1] Они су већ 1587. године подигли дрвену црквицу, а касније и скромне конаке. Овај скромни манастир страдао је два пута крајем 17. века.

У Музеју Епархије будимске чувају се две турске исправе, Манастиру Грабовцу и Манастиру Рац-Ковину, обе су датиране у 16. век.



Приложене слике су детаљи двеју исправа.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #250 послато: април 28, 2018, 07:59:47 поподне »
Шта знамо о српским најамницима у војсци влашког кнеза Леона Томше, који се 1631. године бори са незадовољним бојарима из Трансилваније у околини Букурешта?



Тај податак помиње Радослав Перовић у сепарату под насловом Вести о Србима у румунским летописима (Београд, 1941, стр. 12).

Поред тога, он каже да је у бици недалеко од бедема самог Букурешта, рањен Војчина, капетан српских најамника. Осим Војниче, као капетане српских најамника у исто време помиње још и јузбашу Ивана Вукмира, те нешто доцније Димитрија Србина.

Иначе, у поменутом сепарату пописана је и сва значајнија позната (преведена и непреведена) румунска литература која се дотиче Срба. Од овога што ми тренутно имамо, нпр. овог догађаја нема нигде забележеног.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #251 послато: јун 09, 2018, 06:59:29 поподне »
Можда није у питању сеобе, али занимљиво је да у XIV веку имамо активан рад српских калуђера у Влашкој и Молдавији. О томе укратко пише и Никола Јорга у Историји Румуна (1935), где поред осталог каже:

Цитат
Оно, што ипак спречи увођење византиске јерархије и грчке културе на Дунаву, беше пропагандистички рад простих српских калуђера, који у начелу беху противници епископског ауторитета, као што то није ниакда постојало на Атосу. Један од ових "попова", Никодим, чији отац беше из Македоније, а по изгледу румунске крви, беше приморан у пуном јеку свог успешног рада због турске навале, да напусти земљу свога заштитника кнеза Лазара и да тражи уточиште код "Мађара" са леве стране Дунава. Он оснива овде прво Водицу изнад Ђердапа, па Тисману у планинама Жија, најзад Прислоп с оне стране Карпата; један низ монашких аутономних манастира, у којима беху настањени словенски калуђери. [...]

Али овај покрет се не заустави пред слабо осигураним и привредним границама ове кнежевине. Никодимови ученици почеше свој рад у Молдавији већ за време владавине Петра I., који је вероватно сахрањен у манастиру Њамц, основан од својих вредних и предузимљивих гостију. [...]

Навала грчке јерархије наиђе, дакле, у Молдавији на манастирске епископе, као претставнике словенске струје, али најзад, ипак победише ови "Срби". Без даље борбе ова "српска" струја прошири се на штету византијске јерархије. [...]

Извор: Никола Јорга, Историја Румуна и њихове цивилизације, Вршац, 1935, 155-156

Ово би требао бити исти онај Никодим, рођак кнеза Лазара, кога смо сусрели у Лацковој књизи о Унији у Ужгороду 1646. године, и помињали раније на теми (#162).

Али свакако, интересантно је да су српски калуђери имали толико раширену акцију, чији је утицај излазио из оквира Србије, прелазио у Влашку и допирао до Молдавије.

Ван мреже Romanijski

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 416
  • I2 DS PH908>A5913>A22312>BY152858
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #252 послато: јун 10, 2018, 10:39:50 пре подне »
Шта знамо о српским најамницима у војсци влашког кнеза Леона Томше, који се 1631. године бори са незадовољним бојарима из Трансилваније у околини Букурешта?



Тај податак помиње Радослав Перовић у сепарату под насловом Вести о Србима у румунским летописима (Београд, 1941, стр. 12).

Поред тога, он каже да је у бици недалеко од бедема самог Букурешта, рањен Војчина, капетан српских најамника. Осим Војниче, као капетане српских најамника у исто време помиње још и јузбашу Ивана Вукмира, те нешто доцније Димитрија Србина.

Иначе, у поменутом сепарату пописана је и сва значајнија позната (преведена и непреведена) румунска литература која се дотиче Срба. Од овога што ми тренутно имамо, нпр. овог догађаја нема нигде забележеног.
Meni je ovdje zapelo za oko da se upotrebljava termin boljari. Zamoliobih bolje poznavaoce da malo bace više svetlosti na ovaj termin u srpskom jeziku. Meni neznalici izaziva asocijaciju na Ruski termin....

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #253 послато: јун 10, 2018, 12:41:46 поподне »
Meni je ovdje zapelo za oko da se upotrebljava termin boljari. Zamoliobih bolje poznavaoce da malo bace više svetlosti na ovaj termin u srpskom jeziku. Meni neznalici izaziva asocijaciju na Ruski termin....

То је назив за влашко и молдавско племство, који је код њих дошао највероватније из староруског језика.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7127
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #254 послато: новембар 22, 2018, 03:12:09 поподне »
Не знам колико је познат и тачан податак да је мајка Бењамина Калаја била српскога порекла, али тај податак се као такав провлачи и по домаћој и по страној литератури, која се дотицала биографије Бењамина Калаја. Она се звала Амалија (1814-1902), а девојачко презиме јој је било Блашковић, при чему је уз њега стајао још и предикт од Ебецка.

Ебецк је сеоце на југу данашње Словачке, а некада је било племићки посед, за који имамо податак да су га 1767. године делиле породице Блашковић и Тихањи (Arcanum.hu).

На мрежи се може наћи доста помена ових Блашковића, али није сигурно откада су на северу ондашње Угарске? Сајт geni.com прати њихову генеалогију до, можемо рећи прве половине 17. века, где се као последњи у низу помиње Јаков Блашковић (Jakab Blaskovits), отац Самуила Блашковића (Samuel Blaskovits, рођ. 1670), који је 1712/13. године стекао племство и грб (Arcanum.hu), а вероватно нешто касније и поменути посед.


Грб Блашковића од Ебецка

Иначе, да су и пре стицања племства, били на том простору, говори и податак где је рођен Самуло Блашковић, у Демандицама (мађ. Deménd), што је такође село на југу данашње Словачке. То би само по себи значило да су они, уколико су пореклом били Срби, били тамо и пре сеобе под Чарнојевићем. Помињу се у Демандицама и у урбаријуму из 1767. године (Arcanum.hu).

У мађарској и немачкој генеалошкој литератури, родослов Блашковића од Ебецка, углавном почиње са Самуилом Блакшковићем, који је ту представљен очигледно као родоначелник племићких Блакшковића од Ебецка (Arcanum.hu).

Било би занимљиво истражити да ли је можда реч о сеоби још из времена српских деспота? У чланку A Blaskovich család iratai a Jász-Nagykun-Szolnok Megyei Levéltárban (Zádor Béláné. (1990). Zounuk - A Jász-Nagykun-Szolnok Megyei Levéltár Évkönyve. Szolnok, 5) помиње се податак да најстарији документ пронађен у архиви ове породице  датира из 1422. године.

Наравно, можда га је она само наследила, али с обзиром да као породица предатирају Сеоби на том простору, могуће је да су Блашковићи тамо још од XV века, разуме се, под условом да је тачна прича да су српског порекла.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Сеобе пре сеоба
« Одговор #255 послато: фебруар 22, 2019, 03:55:46 поподне »
Извињавам се ако је неко негде на форуму ово већ поставио, ја први пут прочитах овај чланак. А препоручујем и осталима које занима ово време и тематика. Ради се о србској колонији у Ердељу у 15. и 16. веку.

https://www.sveti-sava.org.rs/category/sadrzaj-ranijih-brojeva-bratstva/

Часопис „Братство“ број 14, чланак „Српска колонија у Ердељу у XV-XVI веку“, Иларион Зеремски (1911)

Изгледа да су ови Срби (или део њих, док је део отишао у даљу сеобу) на крају покатоличени, па затим прихватили протестантизам, и утопили у ердељске Сасе. Вероватно су током наредних столећа и мађаризовани... И поред почетног отпора, у којем су, између осталог чак убили једног РК свештеника почетком 15. века...

„...Имамо у виду листину краља Јована Жигмунда од 4. нов. 1570. године. Из ње сазнајемо, да је неки владика Сава имао дом и племићку курију у Ланкереку. У ово доба претеранога протестантскога зилотизма у Ердељу те гоњења како римокатолика тако и православних, у тешкој невољи, хотећи можда на време, док не прође гоњење, спасти своје верне од невоље, иако можда само формално, али по тако тешку цену за своју савест, клонуо је тај Сава, те примио протестантски катихиз, а краљ га у знак признања за то обдарио домом и племићком куријом. Но Сава ипак, било под притиском својих верних, било да га је савест мучила, није могао да издржи у новој вери и врати се натраг у крило православне вере. Но у тадашњим тешким верским приликама њему није било више тамо опстанка и он се уклони из Ердеља, а краљ Јован на то поклони његов дом и курију румунском протестантском епископу Павлу Тордашију...“
"Наша мука ваља за причешћа"