Bubagna (Бубања), род, јавља се у XIV вијеку још само са својим посљедњим мушким представником Laurentis-oм f. gu Martoli de Bubagna (1290-1324). Тешко је рећи да ли је овај Laurentius посљедњи изданак самосталног или само једне гране неког већег рода којем се име Bubagna усталило као презиме баш у његовој генерацији. Ово име потиче од његовог дједе Bubanna filius Petri (1228–57). Не може се са сигурношћу ни тврдити да се у овом случају ради о специфичној дубровачкој породици. У Улцињу је постојала породица Roncino, у којој се у XIV вијеку име Bubagna употребљавало као лично, на шта је већ Јиричек указао (табела XIII). Међутим већ у XIII вијеку живјели су чланови породице Roncino у Дубровнику, а свјештеник Bubagna Vitalis (1249–91), кога Јиречек наводи као примeр за појаву имена Bubagna у Дубровнику, а који се у времену од 1259–1262. јавља у неким изворима као canonicus et dom archiepiscopi iuratus notarius, зове се пуним именом Bubana f. Vitalis de Roncino; њега уосталом само ријетко називају овим пуним именом. Са сигурношћу се, међутим, може толико рећи: дубровачка породица Bubagna, чија је последња генерација изумрла почетком XIV вијека, живјела је у Дубровнику већ од XII вијека и уживала је тамо велики углед. Bubanna Petri спомиње се средином XIII вијека редовно као iudex (судија). Његови унуци Bubagna и Laurentius, синови Martholus-a Bubane, подијелили су 1283., своју кућу, земљу и новчане обавезе. Старији Bubagna је умро ускоро послије тога, око 1285.; жена му је била Сплићанка.
Laurentius, који је од тада био једини мушки представник рода, учествовао је живо и активно у јавном животу града у току читаве прве четвртине XIV вијека; био је редовно члан Већа умољених, а често члан Малог већа или iudex. Понекад су га слали као посланика у Млетке, Србију и на преговоре са сусједним Словенима из Требиња и Конавала.
Laurentius се двапут женио. Прва жена Gaia, која је као једна од шест ћери Ursacius-a de Gulerico потицала из породице, која је у XIII вијеку била врло угледна, али је та породица изумрла. Други пут се Laurentius оженио једном Которанком и поред тадашње забране склапању бракова између Которана и Дубровачана. Међутим, од казне у износу од 500 перпера, која му је због тога изречена, опроштен му је дио од 200 перпера који је припадао Млецима.
Године 1313., замолио је Laurentius дужда да му препусти убирање пореза на острву Ластову а тиме и управу острва. Овај порез припадао је тада млетачком comes-у у Дубровнику, а убирао га је један vicecomes. Laurencius de Bubagna хтио је да добије право на убирање тога пореза (и тиме могућност добитка за себе); одређну своту пореза би предавао comes-у. Молба је изгледа одбијена.
Послије Laurentius–ове смрти 1327. остале су му само кћери. Једна од њих, Cathena је била удата за Junius-a de Volcasso, једног од најбогатијих патриција тога доба. Да је и њен отац Laurentius спадао међу најбогатије људе оног времена, види се поред осталог из чињенице, што је Cathena добила мираз од 2.000 перпера, док су мирази тада обично изнсили само око 500–800 перпера.
Године 1332., пошто је изумрла дубровачка породица Bubagna добио је један члан горе споменуте породице Roncino из Улциња, Nicola Filius Bubagna de Roncino de Lucigno, права дубровачког грађанина. Он и његов брат Michael били су у сродству са дубровачким властеоским породицама (табела XIIIa); међутим, они сами нијесу стекли право да буду чланови дубровачког Већа. Због тога И. Манкен и не говори подробније о овим Bubagna (односно Bube).
Употреба породичних имена у смислу сталних, наследних надимака продрла је као принцип тек око 1300. Развој ове појаве може се пратити током цијелог XIII вијека. Код пучана у већини случајева недостају стална породична имена и током цијелог XIV и XV вијека. Породична имена су се прво одомаћила код значајних трговачких породица, које су се од трговаца–патриција, углавном разликовале само по томе што нијесу имале право учешћа у Вијећу и што у управи града нијесу имале важнијег удјела.
Уговор закључен између Пизе и Дубровника 1169. у Дубровнику садржи само проста лична имена: vobis consulibus Ragusli Vitali et Lucaro et Lampredio et Felicio et Michatio et Dabraslauo... coram testibus Stephano, Vito, Cerno, Valentino, Nicolao, civibus Ragusii.
У споразуму из 1190. између хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, и Дубровника налазе се само имена састављена из два дијела: '' Vitalis Pudisii, Lucarus comitis, Nicolaii, Petrus de Predi, Michatius vicarius, Petrus Bubanne, Michael Gouslavi, Vitalis Vulpis, Michael eius nepos, Grosius Goyslaui, Theodorus de Stilii, archidiaconus Marinus... итд.
Из дугог пописа од 60 имена види се да је најприродни надимак било очево име, али да је и очево име пружало само једну могућност ближег одређивања уз лично име. Било је уобичајено и довољно такође и навођење положаја у јавном животу (iudex, vicarius, archidiaconus), а и то евентуално као патронимик.
И. Манкен, Дубровачки патрицијат у XIV вијеку, књига I, САНУ, Београд, 1960. стр. 160, 161,