Један од најзнаменитијих Никшића је архимандрит Авксентије Шундић, савременик и сарадник Светог Петра Цетињског, старешина Манастира Морача у важно време ЦГ повести, између 1790. и 1826. године.
Постојбина Шундића су Васиљевићи, једно од дванаест насеља Никшићке жупе, питомог краја који се простире уз ријеку Грачаницу, сјевероисточно од другог по величини града у Црној Гори. Село је добило име по Васиљу, брату њиховог родоначелника.
У Васиљевићима данас живи тридесет пет породица Шундића (старосједиоци), те по четири-пет породица Драгнића (поријеклом из Васојевића) и Дрекаловића (досељеници из Куча)[1]. Припадници најбројнијег од ова три братства (Шундићи) сматрају се, као и већина породица у горњим селима Никшићке жупе, потомцима Гезимира (Казимира) – сина Никше Грбљанина, родоначелника племена Никшићи.
Cродници Шундића из Никшићке жупе су Шундићи у Бјелопавлићима (селу Шобајићима) и Стојнику код Аранђеловца, те Бушковићи на острву Врањини (Скадарско језеро)[2]. Шундићи у Стојнику потичу од Петра Шунде, кога помиње прота Матеја Ненадовић у Мемоарима, а Бушковићи на Врањини од брата му Николе. Петар и Никола, браћа архимандрита Аксентија, побјегли су из завичаја око 1795. године, због убиства. Први је убио, у свађи, Максима Бојовића, а други неког муслимана Феризовића, који је покушао да му обешчасти жену[3].
Шундића сада има више у аранђеловачком крају (око 45 домова) него у Никшићкој жупи[4], иако су неки припадници овог рода, из Стојника, узели друго презиме ( Маркићевић, Несторовић)[5]. У околини Бруса (Будиловина, Осредци) Шундићи су малобројни (5-6 породица)[6].
Братство Шундића из Васиљевића дало је, у својој прилично дугој историји, шеснаест свештеника[7]. Најпознатији од њих је народни трибун Аксентије Шундић.
Монах и јунак Аксентије Шундић
Аксентије Шундић (свјетовно име Мирко) рођен је у Васиљевићима љета Господњег 1750.[8] Замонашио се, као младић, у манастиру Студеници. Од 1792. године до смрти био је архимандрит манастира Мораче[9].
Архимандрит Шундић несебично је помогао Требјешанима који су се, након друге разуре Требјесе, населили у горњоморачком селу Љевиштима[10]. Путовао је у Русију, 1794. године, као један од изасланика требјешких изгнаника одлучних да се преселе у највећу словенску земљу[11].
За вријеме Карађорђевог устанка, Шундић је водио сталну преписку са српским устаницима и црногорским митрополитом Петром Првим Петровићем. А 1805. године био је један од вођа устанка старохерцеговачких племена: Жупљана, Горњепољаца и Дробњака[12].
Према писању Томаша Катанића, потомка Карађорђевог познаника Петра Катане, архимандрит Аксентије учествовао је, заједно са осамдесетак Морачана предвођених војводом Мином Радовићем, у Бици за Нови Пазар (1809)[13]. Тада су, као што је познато, Карађорђеви устаници извојевали побједу над Турцима.
По наговору Аксентија Шундића убијени су турски зликовци Хасан Мекић и Мурат Ђурђевић. Мекића је убио Мина Радовић, а Ђурђевића поп Андрија Драговић[14]. „Отада се закрви крајина / чак од Кома те до Корјенића, / нож сијева, крв се пролијева“[15].
Духовник и јунак Аксентије Шундић упокојио се у Господу 1826. године у селу Кутима, идући ка родном мјесту. Сахрањен је код манастира Светог Луке у Никшићкој жупи[16].
Овај знаменити Жупљанин, опјеван у више јуначких пјесама[17], био је носилац Ордена Свете Ане другог степена, којим га је одликовала руска царица Катарина Велика[18].
Потомци војводе Никше Грбљанина
Жупљани: Безмаревићи, Бечановићи, Бојовићи; Боровинићи (Бршно), Бошковићи, Војиновићи, Даковићи, Дачевићи, Ђиласи, Ђуровићи, Јаредићи, Јовановићи, Јоковићи, Јокићи; Кнежевићи (Заград и Кута), Кораћи, Костићи, Лакетићи, Мандићи, Миличићи, Мирковићи, Митровићи, Мићковићи, Мишовићи, Николићи; Павловићи, Пековићи, Перишићи, Пиндовићи, Поповићи из Старог Села, Радуловићи, Рашковићи, Стојановићи, Ћираковићи, Чворовићи, Шундићи[19].
Ровчани: Булатовићи, Минићи, Тапушковићи, Вељовићи; Влаховићи, Селићи; Шћепановићи, Драшковићи, Бећковићи; Илинчићи (потичу од Срезојевића), Поповићи (Колашин), Новаковићи (Липово)[20], …
Требјешани: Балићи (Никшићка жупа, Гајтан код Медвеђе – о.а.), Бућићи, Војводићи, Вујачићи, Драгићевићи, Дипићи, Јокановићи, Кљајићи, Симоновићи[21]; Бећировићи (потичу од Кљајића), Лопушине [Струг, Сировац, Брус (некдашњи Јокановићи)], Требјешани (бивши Дипићи), Грдинићи (Сировац)[22], Папићи[23] (сви који славе Светог Луку – о.а.), Туровићи – Вујачићи (Гајтан), жупски Ђоковићи (потомци војводе Ђока Ј. Војводића)[24], …
Крсна слава свих Никшиних потомака (Никшића) је Лучиндан (31. октобар).
Жупско коло[25]
(одломак)
Књига једна танка стиже
у манастир Светог Луке,
написана од владике
Светог Петра, свете руке.
Жупљанима упућена
прво књига изговара:
„Поздрав пуку и благослов
црногорског господара“!
Затим књигом светитељ их
на устанак свијех зове,
понајприје главаре им –
оне старе витезове:
„Ти Илија[26], и кнез Дако[27]
и ти, оче Аксентија[28],
да је зулум додијао,
ви видите као и ја.
Но на ноге! Ево згоде:
на Стамбол се Москов креће;
све што жели, сад ил’ икад,
цар русијски учињеће“!
И народ се српски диже
по свој Жупи Грачаници;
да из града ко изађе,
не даваше па ни птици.
И устаде народ живо
да се коље на све стране;
не жаљаше свог имања,
нити главе, нити ране.
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
А кад наста књаз Данило,
два рођака Бојовића[29],
сердар Шого[30] су два брата
и два брата Војводића –
Одметнуше опет рају,
и наново крв се проли:
ил’ град Жупи – Жупа граду,
ко ће коме да одоли?
Прегнуће је у Србаља,
Данило их књаз помаже:
три им брата отпремио,
да их кр’јепе и оснаже.
Жупљани се одржаше,
и сад више раја није:
као прави Црногорац
зна јуначки бој да бије.
На До Вучји сабаља су
понајвише уграбили;
ђе је било стани-пани,
свуда су се намјерили.