Платон Симоновић, државни саветник у Одеси, потицао је из угледне породице Требјешана који су живели у Српском Селу. О њему Димитрије Тирол говори у писму Вуку Караџићу 1840. године, које му шаље из Одесе. У писму истиче да "овај учени муж, г. Симоновић, уважава и поштује више вас, него икаквог српског литератора".
Када је проучио историјску грађу коју је прикупио Драгићевић, Димитрије Тирол је записао: "Штета би било да таква занимљива и интересантна збивања и чињенице о старим Требјешанима, који чине част свима нама, остану необелодањена и непуштена у свет".
Требјешани су били баштиници богате ратничке и слободарске традиције.
Према предању, племе Никшићи, чији су припадници Требјешани, води порекло од заједничког претка по имену Никша. По њему је читаво племе добило име. Никша је био син грбаљског војводе Илиона и мајке Јевросиме, кћери Стефана, сина Вукана Немањића. Стефан је сазидао манастир Морачу 1252. године.
Иако потпомогнути од херцеговачких и црногорских племена, Требјешани су 1711. године претрпели пораз и одустали од опсаде Оногошта. Пошто је убрзо склопљен мир између Русије и Турске, Требјешани се, да би избегли турску освету, повлаче међу херцеговачка и црногорска племена. У знак одмазде, Турци су попалили Требјесу. Била је то прва "разура" Требјесе. Тридесет година после сукоба, Требјешани се мире са Турцима и враћају се на згаришта, подижући ново насеље на рушевинама старе Требјесе.
Мање од осам деценија касније, Требјешани се поново дижу на никшићке Турке. Овог пута им је 1788. године руску царску Грамоту донео гроф Марко Ивелић, рођен у Рисну, у старој српској бокељској породици. Као младић отишао је у руску војску и доспео до чина генерал-лајтанта. Био је експерт за црногорска питања и зато су га послали у Црну Гору.