Све и да је Бијели Павле дошао из Дукађина у Брда...
Као неко ко није рођени Дукађинац, него Метохијац (неких 30 км ме је делило од ове замишљене границе), ево се јављам за реч, са својим утиском, јер ова приложена карта са једног албанског ВИКИ сајта добро илуструје мој (лични) утисак о микро-географији и историји Метохије.
Шта се да видети са карте:
Иако су Албанци на КиМ имали амбицију, поготово од седамдесетих година прошлог века, када су добили ширу аутономију коју су одмах почели да злоупотребљавају, да целу Метохију зову Дукађин- то, као што видимо са приложене карте, није оправдано. Ево како је то изгледало у пракси: на пример, албанско културно-уметничко друштво из Клине имало је име Дукађин, иако Клина није припадала историјској области Дукађин (као ни друга места Централне и Северне Метохије- Пећ, Дечане, Исток, Ораховац, Сува Река...). Ово наводим као класичан пример симболичке ретро-анексије простора и покушај етно-културне реинтерпретације историје.
Занимљиво је и како је изгледала та борба за топониме током прошлог века: у време изградње пруге Приштина тј Косово Поље - Пећ, тридесетих година прошлог века, железничка станица у Клини је добила назив Метохија, и то је тако било непромењено до 1999г (на железничкој карти писало је Метохија, и на табли на железничкој станици писало је - Метохија, иако се станица налазила у Клини, седишту општине и граду), а железничка станица пре Пећи, неколико километара од Пећи се звала - Хвосно, иако се само село звало Захаћ). Тако да из детињства имам јасну представу о томе шта је Хвосно, шта Метохија, а шта Дукађин, а шта Метохијски Подгор.
Шта је мој утисак, везан за ову карту: река Бели Дрим представљала је природну границу Дукађина на северу, и та граница је ишла дуж Дрима, нешто северније од Ђаковице, обухватала десну обалу Дрима- до Дечанске Бистрице, са Паштриком у залеђу. У том "Дукађину" у прошлом веку практично није било Срба, односно било их је врло, врло мало, док се у осталом делу данашње области Метохије - у Прекорупљу (лева обала Белог Дрима, од Источке реке до реке Мируше на југу и Дренице на истоку) , Хвосну (предео између Белог Дрима и Дечанске Бистрице и Проклетија) и Подгору -задржао значајан број Срба, и велика села са већинским српским староседелачким становништвом.
Дакле, рекао бих, да река Бели Дрим није била само природна баријера — она је кроз векове представљала и језичку и идентитетску границу: источно и западно од Дрима (Прекорупље, Хвосно, Подгор) - био је простор који се налазио под српском црквеном и државном влашћу у време Немањића, са густом мрежом манастира и великим српским селима. И то наслеђе се како-тако одржало до двадесетог века.
И обрнуто, област јужно од Белог Дрима (Ђаковица, Паштрик, Пилот....све до Љеша) је након пада српске средњевековне државе постала зона турско-албанског феудалног система, и у османском периоду, народ са тог простора се исламизовао, поарбанашио и постао основа албанског племенског идентитета у северној Албанији, са постепеним ширењем на север, на територију КиМ.
И да се вратимо теми - ако помињемо да је Бијели Павле дошао у Брда из Дукађина - мени је јасно одакле је дошао. Дакле, није из Прекорупља, није из Подгора, није из Хвосна. Није дошао у Брда са територије Бранковића, него са територије Дукађинија.
Узгред, можда је баш и промена феудалног поретка утицала на одлуку Бијелог Павла да се пресели у Брда, тј. да напусти једну феудалну јединицу која је управо тада мењала политички и религијски идентитет — од католичког? (православног?) албанског? племства ка исламизованом-поарбанашеном слоју. У том контексту, можда, његов одлазак у Брда може се тумачити као бег од новог феудално-политичко-верског поретка?! Као миграција елите, са циљем чувања идентитета?
Па би се та миграција могла уклопити у шири образац реакције племства и народа на социјално-политичке и конфесионалне промене током 15-ог века на подручју средњевековне Србије и Балкана.
