Закључно са последњим примљеним резултатима WGS тестова, тренутно имамо пет грана испод Е-Z13591:
Е-Z13591
Е-Z13591* Секулић (Митровићи) (Секулићи, Даниловград)
Е-Z13591* Вујадиновић (Бубићи) (Подвраће, Даниловград)
Е-Z13591* Стојкај (Бучане, Пећ)
Е-Z13591* Гајовић (Лаконић) (Падине, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644
Е-Z13591>FT89644* Јакшић (Доњи Јасеновик, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644* Миловановић (Цветнић) (Доње Вараге, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644* Радић (Зупче, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644* Малетић (Велика Плана, Прокупље, раније Горњи Крњин, Лепосавић)
Е-Z13591>FT89644* Вујичић (Горња Јошаница, Блаце, раније Равниште, Брус)
Е-Z13591>FT89644* Дурутовић (Загуље, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644 >BY154448
Е-Z13591>FT89644 >BY154448 Недељковић (Баловић) (Јунаке, Зубин Поток)
Е-Z13591>FT89644 >BY154448 Јаковљевић (Велика Плана, Прокупље, раније Десетак, Лепосавић)
Е-Z13591>FT89644 >BY154448 Томашевић (Луговет, Соколовац)
Од тренутних пет грана испод Е-Z13591, три су из Србије (Метохије и југоисточних делова Рашке области), где је разноврсност знатно већа него на црногорско-брдском простору.
Поред најновији резултата ДНК тестирања, осврнуо бих се на скорашње резултате истраживања извора који су од великог значаја за утврђивање порекла и миграција рода Бјелопавлића.
Село Бјелопавлићи је, као што је Драјвер у некој пређашњој поруци напоменуо, пописано 1485. године у Скадарском санџаку, под овим називом, а у истом попису су забележени преци данашњих бјелопавлићких родова у зетској долини. Треба напоменути, да је већ у наведеном попису село Бјелопавлићи, које се налазило између Дечана и Ђаковице (данашње село Паљабарда (Palabardhë)), било ретко насељено што би могло да говори у прилог масовнијем исељавању у деценијама које се претходиле попису. Један правац миграција је несумњиво био у правцу Зете, док је друге био регионални.
Ферман од 2. новембра 1516. године, који је Иван Јастребов открио у збирци турских докумената који су се чували у манастиру Дечани, представља други значајан извор о истовременом присуству припадника рода Бјелопавлића и у Зети и у матичној Метохији. Преносим га овде у целости:
„Ферман дани султаном Селимом (918-926 г.) од 27. рамазана 922. године на име пећског кадије, да се не чини препреке Петку сину Јакова Поповићу, житељу села Горњих-Лоћане и Шаку сину Вукосава Бјелопавловића из села Пилића (неубицирано у овој форми), разводити заједно с момцима шаинџије игумана дечанског манастира гњезда соколова на празној земљи, у планини Бистрици (?), ослободивши их од харача, еспенџе, од десетка на баштине њихове и бахче као и других данака, и. пр. диваније (канцеларски данак), урфије (полицајни данак) и ресминкјах (плата за право оженити се – вјенчаница); али само да су сваку годину дужни доносити у Стамбол младе соколове и предавати их чакрџи-башији (исто, што је и дуганџи-баши), а ако не хтедну соколове доносити, то да плаћају 200 акче.“ (Податци за историју цркве у Старој Србији, Гласник спрског ученог друштва XL, 1874, 251)
Присуство припадника рода Бјелопавлића у селима у непосредном окружењу Дечана (Лоћане), као и другим деловима Метохијског Подгора до самог краја 19. века, говори у прилог вишевековног континуитета припадника рода Бјелопавлића у њиховој матичној области, а везе са припадницима рода Бјелопавлића у Ибарској долини, о вишевековним стихијским микро-регионалним миграцијама које су се по правилу кретале ка северу, низ Ибар, нарочито крајем 18. и током 19. века, ка ослобођеним крајевима Србије, где су данас присутни многобројни њихови огранци.
С обзиром да је захваљујући изворима са највећом могућом вероватноћом идентификована матица рода Бјелопавлића, сматрам да је престала потреба да се представници овога рода у, односно из Метохије и ибарске долине, називају Ибарски Петковчани те стога предлажем да се породице или братства рода Бјелопавлића који су остали у матичној области и суседним областима након одвајања, односно исељавања дела истог рода у долину Зете, назива род Бјелопавлића - метохијско-старорашки огранак. У складу са истим принципом, предлажем да се огранци, односно братства рода Бјелопавлића у долини Зете називају род Бјелопавлића – зетски огранак.
Наравно, ови резулатати представљју прилог за даље изучавање еволуције и кретање несумљиво аутохтоног српског рода Бјелопавлића из Метохије и не прејудицирају да нема других огранака који би могли да утичу на ревизију и проширење садашњих претпоставки о истом.
Већ сада је извесно је да ће Гаљци из Резала (Е-Z13951+; FT89644-) остати на нивоу Е-Z13951*, или образовати заједничку грану са Лаконићима који су до краја 19. века настањивали више села по Рогозни.
Желео би да искористим прилику да се срдачно захвалим Срећку Миловановићу, члану Друштва, без чијег уложеног времена и труда не бисмо имали овако бројан и разноврстан узорак припадника рода Бјелопавлића из Ибарске долине за тестирање.
Такође, желео бих да се захвалим колеги Владимиру Бојановићу, на подршци, увидима на основу анализа хаплотипова до сада тестираних припадника рода Бјелопавлића преко Друштва, који је на основу истих и предвидео већу разноврсност грана управо на КиМ и Рашкој области, и коначно, колеги Ивану Вукићевићу на јако конструктивној размени у циљу тестирања истраживачких хипозе, као и на предлозима за даље тестирање у циљу утврђивања порекла и еволуције рода Бјелопавлића.