Генетичко-генеалошко истраживање порекла становништва Семберије (2022)

[ВелиборЛазић13]

Прије него што почнемо са објавама резултата из прошле, заиста рекордне туре, у наставку дајемо списак девет нових тестираних:

216. Матић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина,
217. Симић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,
218. Јовановић, Трифундан, Доња Трнова/Угљевик,
219. Тодоровић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик
220. Маринковић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик
221. Милановић, Мратиндан, Доња Трнова/Угљевик,
222. Пешаљевић, Лазаревдан, Доња Трнова/Угљевик,
223. Ђокић, Ђурђевдан, Горња Трнова/Угљевик,
224. Старчевић, Ђурђевдан, Ченгић/Бијељина,
225. Теофиловић, Никољдан, Модран/Бијељина.

[ВелиборЛазић13]

187. Ђокић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина

Припада хаплогрупи I2 PH908, док је нижу грану немогуће поузданије предвидјети без додатних тестирања.

Хаплотип тестираног Ђокића има чак осам немодалних вриједности. Снижени су DYS390=23, DYS439=12, DYS458=16, DYS449=30 и за двије вриједности снижени DYS481=29. Повишени су DYS570=19, DYS533=14 и DYS643=11.

Како је и за очекивати, због великог броја немодалних вриједности Ђокић нема потпуних поклапања, али ни оних са којима је разлика на свега једном или два маркера. Са већином резултата који се могу окарактерисати као иоле блиски Ђокићев је резултат упоредив на свега 16 маркера, што додатно отежава ствари.

Ипак, на основу заједничких немодалних вриједности и исте крсне славе свакако би требало поменути Кијановића из Камене Горе код Пријепоља, као и Девића из Грачанице, код ког је и релативна географска близина свакако битан фактор. Са обојицом Ђокићев резултат је упоредив на 16 маркера, те се од првог разликује на једном, а од другог на два маркера.

Оно што резултат Ђокића чини значајним за истраживање поријекла становништва Црњелова Доњег је чињеница да се од двојице тестираних Ђукића из истог села разликује на 3 од упоредива 24 маркера, при чему са њима дијели 5 немодалних вриједности, уз напомену да је и на DYS481 разлика релативна јер су и Ђукићи ту ван модала, али само за једну вриједност (Ђокић за двије).

Имајући на уму да Радмила Кајмаковић у монографији “Семберија” преноси предање да су и Ђукићи и Ђокићи припадници истог ширег рода – Летунаца/Летунских, мишљења смо да са великом сигурношћу можемо рећи да је то предање потврђено овим резултатом, те да овим практично добијамо и модални хаплотип рода. С обзиром на број разлика (три, условно речено двије) рекло би се да се ради о нешто старијој вези и ширем роду.

У анализи првог тестираног Ђукића већ је речено да су Летуни (како бих их ја назвао, а како их називају и турски и аустријски извори) присутни у Црњелову сигурно од 1780их, а вјероватно и од раније, те да се њихово досељење везује за преткињу Јагоду, из рода Шопала, који је такође генетски профилисан.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.ж, а уколико би ипак једина опција био неки директни тест код YSEQ-a једино што се за сада може предложити је евентуално грана Y151633.

[ВелиборЛазић13]

188. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина

Припада хаплогрупи I2 PH908, а за поуздано одређивање ниже гране потребно је урадити даља тестирања.

Хаплотип тестираног Ђукића има потпуно поклапање на 24 упоредива маркера са хаплотипом раније тестираног  Ђукића из истог мјеста, тако да у наставку подсјећам на анализу тог резултата:

140. Ђукић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина
Припада хаплогрупи I2 PH908, док је припадност некој од млађих грана тешко одредива без додатних тестирања.

Хаплотип тестираног Ђукића је, могло би се рећи, прилично специфичан. Има пет немодалних вриједности, од којих су двије (DYS390=23 и DYS458=16) практично карактеристичне само за његов резултат. Што се осталих немодалних вриједности тиче, нешто је рјеђа повишена DYS533=14, а ту су и снижене DYS481=30 и DYS449=30. 

Већи број релативно ријетких немодалних вриједности условио је то да Ђукић практично нема потпуних поклапања, док условно речено блиских резултата, са разликама на једном или два маркера има углавном тамо гдје је број упоредивих маркера свега 16.

Једино поклапање на 21 од 22 упоредива маркера има са једним нејавним тестираним из околине Сурдулице, при чему са њим дијели четири немодалне вриједности (све осим DYS533), укључујући и двије специфичне (DYS390 и DYS458). Међутим, овај тестирани слави Аранђеловдан, а и велика географска удаљеност не дозвољава извођење конкретнијих закључака.

Највећи број, колико-толико блиских резултата тестирани Ђукић има са тестиранима из Старог Влаха, док је број блиских резултата на простору Старе Херцеговине изненађујуће низак. Нема озбиљнијих поклапања у крајевима ближим Семберији.

Сам тестирани наводи предање о поријеклу од Јагоде Шопал(о), која се доселила са братом или мужем Јаковом из Црне Горе, или Херцеговине.

Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи предање по ком су:“Летунски (Никољдан) дошли из Херцеговине пре Петровића (Шопала, прим. В.Л.). Од њих су Глишићи, Радићи, Ђукићи, Ђокићи, Марковићи и Мирићи.“

Османски попис из 1850/51. године потврђује постојање презимена Летун и Летуновић, међу прецима тестираног Ђукића, а до пописа из 1873/75. године изворно презиме је изгубљено и замијенила су га данас постојећа патронимска презимена.

Презиме Летун/Латун забиљежено је у Црњелову још у вријеме Дубичког рата 1788-1791. године, када двојицу Летуна налазимо међу босанским фрајкорима. Један од њих је, вјероватно предак Летуновића, које касније налазимо у околини Руме.

Како већ из наведеног видимо имамо веома интересантну слику у Црњелову Доњем – Летуни (I2), Шопали (Е-V13) и Арсићи (N2), како их наводи Радмила Кајмаковић, потврђени су и кроз писане изворе, а сада имамо и бар по једног тестираног из сваке од ових, данас најдоминантнијих, група породица из овог села.

Ту можемо закључити и да Јагода Шопал може бити предак тестираног, али то не може бити њен брат, нити је вјероватно да се са мужем доселила у Црњелово. Прије ће бити да се доселила са братом, који је један од предака Шопала, а да се удала за неког од Летуна, који су у Црњелово дошли вјероватно генерацију раније.

Интересантно је примјетити да и Летуни и Шопали имају више веза које указују да су у Семберију вјероватно стигли из Старог Влаха, који је, додуше, могао бити и станица у етапној сеоби из Херцеговине.
Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова.

Речено се може допунити и оним новим што је изнесени за сада већ потврђени род Летуна у анализи резултата Ђокића из истог мјеста, а може се додати и то да сам у међувремену од анализе резултата првотестираног Ђукића успио у османском попису из 1850/51. године пронаћи претке ове породице, па је тако најстарији потврђени предак тестираних Ђукића Игњат, рођен 1780. Године.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или, као и за Ђокића, директни тест код YSEQ-a на Y151633 за почетак.

[ВелиборЛазић13]

191. Мићић, Ђурђевдан, Градац/Бијељина

Припада хаплогрупи I2 PH908, док је нижу грану немогуће поузданије предвидјети без додатних тестирања.

С обзиром на то да је у оквиру акције већ тестиран један Мићић из истог мјеста, те да двојица Мићића имају једну разлику на 24 упоредива маркера (DYS458) у наставку је анализа резултата првотестираног Мићића:

112. Мићић, Ђурђевдан, Градац, Бијељина

Припада хаплогрупи I2-PH908.

Поседује низ немодалних вредности, од којих су већина и поред немодалности прилично честе, али има и две нешто ређе вредности - 20 на DYS458 и 9 на YGATAH4.

Ниједан тестирани припадник PH908 у табели осим Мићића нема истовремено ове две вредности. Можда би могла да постоји веза са родом у коме су Калајџић и Вртикапа из Ивице код Љубиња, који такође славе Ђурђевдан и поседују вредност 9 на YGATAH4, али имају доста маркера на којима се за једну или више вредности разликују од Мићића (Калајџић на 6, а Вртикапа на 7 маркера), тако да то није извесно. Са необјављеним резултатом католика из Перушића код Госпића дели повишену вредност 20 на DYS458 и има 4 разлике, али само на упоредивих 17 маркера. Са осталима из његовог рода (међу којима је и Рукавина из Смољанца код Коренице), који такође имају вредност 20 на DYS458, има 8 разлика на већем броју упоредивих маркера, па је упитно да ли ту постоји ближа веза. Препорука је да Мићић уради неки од дубинских тестова (WGS или Big Y) како би пронашао своје место унутар I2-PH908 стабла.
Тестирани је оставио податак да су по предању чукундеду Мићу Мијића пронашли ујаци као дете и јединог преживелог након покоља у Краљеву (?) којег су извршили Турци. Донели су га у сепету на коњу у Градац и од бега закупили земљу како би га скућили.

Предање о досељењу из Краљева поновио је и друготестирани Мићић, али за сада генетика не нуди ни наговјештај потврде тог предања.

Овај резултат је потврдио једнородност до сада ртестираних Мићића, али нас на жалост, због специфичности њиховог хаплотипа, није примакао конкретнијим сазнањима о ближим везама са другим тестиранима.

Из наведеног разлога веома је тешко тестираном предлагати директне SNP тестове, па би први приједлог био неки од дунинских тестова.

[Драган Обреновић]

202. Мићић, Аранђеловдан, Доња Трнова/Угљевик, R1b-U152 > R-Y323092 (род Зимоњића)

Мићићев хаплотип има потпуно поклапање на 25 маркера са Лакићем из истог места, са којим дели и исту славу. Стога је прилично извесно да су Мићић и Лакић припадници истог генетичког рода у Доњој Трнови код Угљевика.

Обојици су најближа поклапања:

1. Зимоњић, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко (потпуно поклапање)
2. Босиљчић, Никољдан, Беомужевић/Ваљево (1/25)
3. Милановић, Михољдан, Ратковићи/Сребреница (1/23)
4. Милошевић, Лазарева Субота, Броћанац/Слуњ (2/23)
5. Руњевац, Ђурђевдан, Згоњево/Требиње (2/23)
6. Вучић, Никољдан, Церова/Крушевац (2/23)
7. Необјављени резултат, Игњатијевдан, Кршна Глава/Уб (2/23)
8. Необјављени резултат, Никољдан, Амзићи/Нова Варош (2/23)

Једно потпуно и једно релативно блиско поклапање са тестиранима који славе Лазарева Субота, као и поклапање са неким тестиранима који имају предање о пореклу "од Зимоња" или предање о даљем пореклу из Црне Горе указују на то да Мићићи и Лакићи припадају генетичком роду Зимоњића, и поред тога што не славе Лазареву Суботу.

Шири род Дабића, Зимоњића и Мијатовића, по свему судећи је староседелачки род на подручју Старе Херцеговине, а особен је по томе што му припада неколико братстава које живе у различитим областима и што нису повезана предањима. То вероватно значи да су се братства разгранала доста давно. Овај шири род је детаљно обрађен у књизи "Генетичко порекло Срба старе Херцеговине", у издању Друштва српских родословаца "Порекло".

Топла препорука за Мићића и Лакића је да ураде геномски/WGS тест (YSEQ, Sequencing, TellMeGen и сл.) или FTDNA Big Y-700 тест чиме би прецизно сазнали најмлађу подграну којој припадају и помогли да се генетички испрофилише разгранати и географски раширени генетички род коме припадају не само Мићићи и Лакићи, већ и бројна друга братства у оквиру рода Зимоњића.

[Драган Обреновић]

197. Митровић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик, R1b-U152 > R-Y323092

Mитровић је још један припадник хаплогрупе R1b-Y323092 у селу Доња Трнова код Угљевика, али није навео у упитнику ништа о свом даљем пореклу. Хаплотип је доста интересантан јер се у њему уочава више специфичних вредности маркера за хаплогрупу R-U152: екстремно ретка, повишена вредност DYS393=14 (модална је 13) и још три ретке вредности DYS437=14 (модална је 15), DYS448=20 (модална је 19) и DYS449=31 (модална је 29).

Најближа поклапања Митровићу су:

1. Василић, Никољдан, Амзићи/Нова Варош (1/23)
2. Руњевац, Ђурђевдан, Згоњево/Требиње (1/23)
3. Милановић, Михољдан, Ратковићи/Сребреница (2/23)
4. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Меленци/Зрењанин (2/17)
5. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Горња Пиштана/Ораховица (2/17)
6. Вучић, Никољдан, Церова/Крушевац (Расина), R1b-Y323092 (3/23)
7. Зимоњић, Лазарева Субота, Мала Гарева/Гацко (3/23)
8. Милошевић, Лазарева Субота, Броћанац/Слуњ (3/23)
9. Необјављени резултат, Игњатијевдан, Кршна Глава/Уб (3/23)

Dа нема екстремно ретку вредност маркера DYS393=14, за коју се не може искључити да је скорија мутација унутар његове мушке лозе, Митровић би имао потпуно поклапање са Василићем из Амзића код Нове Вароши (који има предање о пореклу из Гацка у Херцеговини) и са Руњевцем, пореклом из Згоњева код Требиња,  Такође, не треба заборавити ни Дабића, Ђурђевдан, Хумилишани/Мостар који иако је на генетичкој дистанци 4/23 са Митровићем, дели са њим 3 од 4 поменуте ретке и карактеристичне вредности маркера, што је доста индикативно.

Дуго сам се двоумио да ли да Митровића сврстам у исти род са Василићем (због исте славе) или у исти род са Руњевцем и Дабићем (јер по свему судећи у селу Доња Трнова је присутна миграциона струја из Херцеговине). Са свом тројицом дели 3 од 4 карактеристична маркера. Због исте славе ипак сам га сврстао у исти род са Василићем, али не може се искључити да је филогенетски можда и ближи са поменутом двојицом, и поред различите славе, што се једино може расветлити неким озбиљнијим тестом.

Права је штета што нико осим Мучибабића унутар подгране R1b-Y323092 није урадио WGS или Big Y-700 тест, који би прецизно расветлио филогенетске односе између великог броја родова и братстава (махом пореклом херцеговачких) која припадају овој хаплогрупи. Разлучивање њихових међусобних односа само на основу STR маркера је доста изазовно јер имају доста блиске хаплотипове а различите славе и географски су расути услед интензивних миграција.

Стога би било од велике истраживачке користи ако би Митровић али и још понеки припадник хаплогрупе урадио геномски (WGS) тест и послао резултате на YFull.com.

[Кековац]

209. Мићић, Ђурђевдан, Доња Трнова, Угљевик

Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Има карактеристичну вредност DYS448=19, која га уз DYS481=26 ближе повезује са крајишким Карановићима, који такође славе Ђурђевдан. Ипак, најближи му је изгледа Фргања, који се тестирао на 111 маркера преко FTDNA. На 25 упоредивих маркера имају разлике само на DYS570 и DYS643, а деле DYS437=17, док Карановићи имају вредност 16.

Стигли су резултати (111 маркера) за:

Фргања, Ђурђевдан, Соколац, I1-P109>FGC22045 род Дробњака (SNP S14887).

DYS448=19 је највероватније мутација која одређује шири род у оквиру ове хаплогрупе. Њему припада сасвим сигурно и Поповић (Ђурђевдан) из Горње Беле Реке код Нове Вароши. У Дробњаку је поседује Перовић (Мратиндан) из Тушине.

Иако у Доњој Трнови има и других породица које припадају генетичком роду Дробњака (Јовановићи и Јевтићи славе Ђурђевдан), Мићић није ближе повезан ни са једним до сада тестираним кандидатом.

[ВелиборЛазић13]

196. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,

Припада хаплогрупи I2-PH908, док у погледу припадности некој од нижих грана можемо само изнијети претпоставку да се можда ради о грани FT16449.

Хаплотип тестираног садржи чак девет немодалних вриједности, при чему су неке веома ријетке. Ради се о повишеним DYS393=14, DYS19=17, DYS385=14-16, DYS458=18, YGATAH4=11, те сниженим DYS439=12, DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.

Најспецифичнија је DYS393=14 (модална је 13), коју Пејчић дијели са веома малим бројем тестираних, а ријетке су и повишене вриједности које Пејчић има на DYS19, DYS385 и YGATAH4.
Сходно великом броју немодалних вриједности за очекивати је било да се из резултата тестирања не сазна много. Ипак, овдје до изражаја долазе позитивни ефекти ширег тестирања једног подручја, тако да са релативном сигурношћу можемо тврдити да је припадник истог рода са Пејчићем Јанковић из истог села, такође са славом Никољдан, чији се хаплотип од Пејчићевог разликује на два од упоредивих 24 маркера.

Што се осталих потенцијално блиских резултата тиче треба поменути Рикића и раније тестираног Јовића из Доње Трнове, обојица са славом Никољдан, а који су у односу на Пејчићев хаплотип на 4, односно 5 различитих од 24 упоредива маркера. Ту је и Дејановић из Госпођинаца, са 3 разлике на 23 упоредива маркера и истом славом.

Када је у питању доступна литература, Суво Поље, на жалост, није обрађено у етнографској литератури. Свакако се за тако нешто сада стварају претпоставке. Међутим, узевши у обзир врло вјероватну везу са Јанковићима из истог села, од одређеног значаја може бити монографија Доње Трнове, која, мада штура у дијелу који се односи на поријекло становништва, наводи да се предак Јанковића доселио најприје у Доњу Трнову, па затим у Суво Поље. Уколико је и предак Пејчића био дио истог миграционог таласа, сасвим је могуће да је и његов правац досељења ишао преко Доње Трнове, вјероватно у вријеме непосредно након 1783/85. године.

У необјављеном османском катастарском попису из 1873/75. године у Сувом Пољу проналазимо двојицу Пејчића – Пејчић Јову, сина Стевана и Пејчић Живана, сина Крсте. Интересантан детаљ је да Јово Пејчић посједује и млин, претпостављам воденицу на рјечици Јањи у јужном дијелу села. Напомињем и да преводилац у овој “сировој” верзији презиме није ишчитао сасвим правилно, али нема сумње да се ради о презимену Пејчић.

У османском попису становништва из 1850/51. године презиме је прочитано за нијансу горе, као Бичић, али уз чињеницу да се уз “Бичиће” јављају и Јанковићи, те знајући одређене, тако рећи, уобичајене грешке, а при том поредећи и имена са онима која се јављају у каснијем попису, са великом сигурношћу можемо рећи да су 1850/51. године пописана домаћинства Пејчић Михајла сина Симе, његовог брата Пејчић Крсте  сина Симе и Пејчић Јована (Јове из наредног пописа), сина Стевана, вјероватно првог рођака поменуте двојице.

Коначну потврду континуитета проналазимо у аустроугарским документима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), гдје под кућним бројем 80. Проналазимо Јову Пејчића, а под кућним бројем 82. Пеју Пејчића, док под кућним бројем 77. имамо Живана Пејчића, већ пописаног у османском катастарском попису неколико година раније. Интересантно је примјетити да је Јово Пејчић био у кметовском односу са Алибегом Прељубовићем, а Пејо Пејчић са Наилом Османбеговић, супругом Ђулбега Љубовића. Припадање кметских селишта једне породице посједима различитих бегова указује на неколико интересантних ствари. Наиме, бијељински Османбеговићи су били највећи земљопосједници у Сувом Пољу. С обзиром на стриктну примјену шеријатског права и код насљеђивања и код давања мираза, сасвим је јасно како је Наила Османбеговић добила дио посједа, али када је Алибег Прељубовић у питању, можемо само претпоставити да је или дип кметовски селишта изворно припадао Прељубовићима, или да је, евентуално, његова мајка била по рођењу Османбеговић. Ово говори о томе да су бар три генерације уназад Пејчићи били у кметовском односу са Османбеговићима и да су оба њихова домаћинства имала довољну економску снагу да се код породичних диоба нађу у рукама различитих чланова беговске породице.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, a уколико би Пејчић ипак окушао срећу са директним тестовима код YSEQ-a једино што се за сада може предложити је грана FT16449, у коју је сврстан поменути Дејановић.

[ВелиборЛазић13]

203. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина,

Припада хаплогрупи I2-PH908, а када је у питању нижа грана вриједило би провјерити FT16449.

Хаплотип тестираног Јанковића има седам немодалних вриједности – повишене DYS19=17, DYS458=18 и YGATAH4=11, те снижене DYS439=12,  DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.

Нарочито су специфичне повишене вриједности DYS19 и YGATAH.

Управо ове вриједности Јанковић дијели са Пејчићем из истог мјеста и Рикићем из Доње Трнове, од којих се разликује на по 2 од упоредива 24 маркера, али и са Дејановићем из Госпођинаца, од ког се разликује на једном од 22 упоредива маркера. Сви поменути славе Никољдан као и Јанковић.

Потенцијална повезаност постоји и са Јовићем из Доње Трнове, од ког се Јанковићев хаплотип разликује на три од упоредива 24 маркера.

Како је већ речено Суво Поље није обрађено у етнолошкој литератури. У монографији “Доња Трнова”, групе аутора, наводи се да је Јанко, предак Јанковића, најприје из Херцеговине дошао у Доњу Трнову, а затим се преселио у Суво Поље.

У османском попису становништва из 1850/51. године у Сувом пољу пописана су домаћинства Лазе Јанковића, сина Јована и Трифуна Јанковића, сина Манојла. Према годинама домаћина може се изнијети претооставка да су Трифун и покојни Јован били браћа, те да су вјероватно синови или унуци Јакова, чији долазак у Трнову можемо смјестити оквирно у период послије “куге” 1783/85. године.

Два домаћинства Јанковића налазимо и у необјављеном катастарском попису из 1873/75, а Ђоку и Манојла Јанковића налазимо и у аустроугарским документима из времена успоставе земљишних књига (1879-1888), под кућним вројевима 35. и 37.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни код YSEQ-a да се провјери припадност грани FT16449.

[ВелиборЛазић13]

198. Рикић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,

Припада хаплогрупи I2-PH908, док је у погледу ниже гране за сада могуће само изнијети претпоставку да се ради о грани FT16449.

Хаплотип тестираног има 7 немодалних вриједности, од тога повишене DYS390=25, DYS19=17, DYS458=18 и YGATAH4=11 и снижене DYS389II=30, DYS449=30 и DYS481=30.

 Најспецифичнија вриједност у хаплотипу Рикића је  DYS390=25 (модална је 24), а свакако су вриједне помена и DYS19=17 (модална је 16) и YGATAH4=11 (модална је 10), које дијели са пар географски блиских тестираних.

Најближа поклапања резултату Рикића су:
1. Дејановић, Никољдан, Госпођинци/Нови Сад, I2-FT16449, (1/23)
2. Јанковић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина, I2-PH908,  (2/25)
3. Пејчић, Никољдан, Суво Поље/Бијељина, I2-PH908, (4/25).

Јовић из Доње Трнове, такође са славом Никољдан, је на 5 разлика од упоредивих 24 маркера.

Монографија “Доња Трнова”, упркос томе што нагласак ставља на НОБ, због самог времена и контекста настанка, ипак даје одређене податке о поријеклу Рикића. Наиме, према казивању Пере Јовића записаном 1938. године, први досељеници у Доњу Трнову су били Ћетко, Добрица, Станко и Јанко  досељени “из Херцеговини”. Добрица, по ком заселак носи назив Добричићи, имао је само једног сина, Лазара, а Лазар је имао Рику, претка Рикића.

Османски попис становништва из 1850/51. године у највећој мјери потврђује наводе из монографије. У кући под редним бројем 25. пописан је Лазаревић Рико, син Лазе, рођен 1791. године, са синовима Вујом, Спасојем и Симом (монографија наводи Вују, Спасоја и Јову).

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, тим прије што је заиста потребно провјерити евентуалну блискост веза са Пејчићима, Јанковићима и Јовићима. Алтернатива је директни тест на FT16449 код YSEQ-a.

[ВелиборЛазић13]

208. Марић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,

Припада хаплогрупи I2-PH908, грани FT14506, и роду Зубаца.

Хаплотип тестираног Марића има осам немодалних вриједности, када говоримо о поређењу са општим модалом за хаплогрупу I2-PH908. Повишене вриједности Марић има на DYS19=17, DYS458=18 и DYS643=11, док су снижене DYS391=10, DYS439=12, DYS437=14, DYS449=29 и DYS481=30.
Упркос броју немодалних вриједности, већина њих је карактеристична за модал рода Зубци, па тако Марић има релативно висок број блиских резултата.

Можемо издвојити следећа поклапања:
1. Необјављени резултат, Ђурђевдан, Ограде/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
2. Ћурић, Ђурђевдан, Коњско/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
3. Миладиновић, Ђурђевдан, Турменти/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
4. Пујић, Ђурђевдан, Тодорићи/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
5. Сорајић, Ђурђевдан, Дубочица/Љубиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (0/23)
Сви наведени су са потпуним поклапањима на 23 упоредива маркера.

Ту је и већа група резултата са само једном разликом:
1. Чоловић, Ђурђевдан, Тепљух/Дрниш (Далмација), I2-FT14506, Зубци (1/25)
2. Ратковић, Ђурђевдан, Носати До/Жељево/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)
3. Климовић, Ђурђевдан, Подштировник/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)
4. Чоловић, Ђурђевдан, Турменти/Требиње (Херцеговина), I2-FT14506, Зубци (1/23)

Као географски нешто ближе треба поменути сљедећа два резултата
1. Петровић, Ђурђевдан, Петровићи/Шековићи (Сјевероисточна Босна), I2-FT14506, Зубци (2/25)
2. Ашћерић, Ђурђевдан, Ашћерићи/Шековићи (Сјевероисточна Босна), I2-FT14506, Зубци (2/23)
Монографија “Доња Трнова” даје штуре податке о досељењу претка Марића, наводећи да се доселио Јово Марић (дакле са већ формираним презименом), а посредно можемо закључити да је то било недуго послије првих досељеника, дакле око 1800. године. Даље се наводи да су од Марића Владићи и Ђукановићи.

Отомански попис становника из 1850/51. године потврђује наводе из монографије, па тако у домаћинству под редним бројем 73. у селу Трнова имамо Владана Марића, сина Јована, рођеног 1811. године, са синовима Мићом, Ђуканом и Пером. Дакле, очигледно је да је Ђукан предак Ђукановића, док је један од преостале двојице наставио старо презиме Марић, а други по оцу понио презиме Владић.

Марићи су уз Ђурковиће вјероватно најпознатија и једна од најутицајнијих породица из Доње Трнове. Широј јавности је најпознатији др Јован Марић (1941-2023), чувени београдски психијатар и писац, док је у локалним оквирима Јованов отац Крсто Марић, судија у Тузли и Бијељини, народни посланик у скупштини Краљевине Југославије и ктитор чесме изнад манастира Тавна, оставио дубок траг. На жалост, као и многи виђенији Срби у Семберији, стријељан је од стране Народноослободилачке војске у мају 1945. године.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак директни код YSEQ-a, на SNP FT14506.

[ВелиборЛазић13]

195. Ристић, Никољдан, Доња Трнова/Угљевик,

Припада хаплогрупи I2-PH908, док о припадности некој од нижих грана тешко можемо говорити без додатних тестова.

Хашлотип тестираног Ристића има чак 9 немодалних вриједности – повишене DYS439=14, DYS389I=14, DYS389II=32 и DYS576=19, те снижене DYS19=14, DYS385=14-14, DYS437=14, DYS449=30 и DYS481=27.
Сам по себи укупан број немодалних вриједности иако велики и није нешто што се тако ријетко среће.

Међутим, многе од немодалних вриједности које Ристићев хаплотип има су прилично ријетке. Треба истаћи двоструко снижени DYS19,  снижени DYS385 и за четири вриједности нижи од модала DYS481.

У настојању да се разумију особености Ристићевог хаплотипа било је нужно иоле сузити потрагу, а затим сагледати евентуалне разлике међу више хаплотипа унутар самог рода и њихов однос према Ристићевом. У том процесу као нешто најближе нечему вриједном разматрања наметнуо се тод Бејата и Чихорића, стари род са југа Херцеговине.

Укупни однос неколико припадника тог рода са Ристићем изгледа овако:
1.   Пендо, Никољдан, Чваљина/Требиње, 5 разлика на 22 упоредива маркера,
2.   Бејат, Никољдан, Поплат/Столац, 5 разлика на 22 упоредива маркера,
3.   Драгин, Никољдан, Чуруг/Жабаљ, 7 разлика на 24 упоредива маркера,
4.   Плавшић, Никољдан, Сомбор, 7 разлика на 24 упоредива маркера.

Укупан број разлика не дјелује мали, али ипак, када се Ристићев хаплотип упореди са више припадника овог рода долази се до закључка да са свима дијели специфичне немодалне вриједности – двоструко смањени DYS19=14 (модално је 16) и повишени DYS439=14 (модално је 13), а да неке од њих дијели само са неким члановима рода – DYS389II=32 и DYS437=14.

Највећи проблем за поузданије уклапање у овај род остаје заиста специфична вриједност 27 на маркеру DYS481 (модална је 31). Ипак, треба имати на уму да се ради о једном од најбрже мутирајућих маркера, као и то да и остали чланови овог рода имају снижену вриједност на том маркеру (код њих је 30).

С обзиром на околности, као и на чињеницу да је Никољдан, слава Ристића, али и припадника рода Бејата и Чихорића, најчешћа крсна слава, па као таква не може бити узета у обзир као додатни критеријум који би ову дилему разријешио, овдје је свакако потребно урадити бар директни SNP тест.

Када су у питању историјски извори, раније помињана монографија “Доња Трнова” садржи нешто више информација о Ристићима. Најприје наводи да се у засеоку Ћетковићи, након Ћетка и других родоначелника из “првог таласа”, појавио “још један родоначелник Ристивоје”. Даље наводи да је Ристивоју преминула прва супруга, да се оженио други пут из Прибоја, да је друга Ристивојева супруга са собом довела сина из првог брака, Милована, а да је са Ристивојем имала још Ђоку и Алексу.

Османски попис становништва из 1850/51. године у највећој мјери потврђује наводе из монографије. У кући 57. пописан је Ристо, син Косте, рођен 1804. године са синовима Радом, Алексом и Ђоком, те пасторком Миланом, сином Косте. Очигледно је Милан заправо Милован, пасторак ког је друга супруга Ристивојева (овдје пописан као Ристо) довела из Прибоја. Даље, с обзиром на то да је Радо старији од Милована, лако је закључити да је он син Ристивојев из првог брака, док су Алекса и Ђоко синови из другог брака, па тако полубраћа по мајци Миловану.

Оно што је најзанимљивији детаљ из овог пописа, поред тога што потврђује и лијепо допуњава предање, јесте презиме Ристивојево. Наиме, преводилац га је читао као Гораташ, оставивши знак питања поред, што значи да је читање несигурно, односно да постоји више могућих варијанти. Поред Ристивоја налазимо пописано и домаћинство његовог брата Илије (рођ. 1801) ког предање не помиње. Међутим, осим њих, пописани су и Кореташ Михајло, син Ристе (рођ. 1816) и Кореташевић Симо, син Јована (рођ. 1827). Очигледно је да се ради о истом презимену и да је исправно читање Кореташ/Кореташевић.

Изнесене чињенице отварају неколико питања. Прво питање се односи на настанак презимена. Кореташ може бити топонимско презиме и то је и највјероватнија варијанта. Друга варијанта, мање вјероватна, али не и немогућа је да презиме води поријекло од занимања неког од предака. Уколико шрихватимо прву варијанту поново имамо пар питања. Ради ли се о истоименом мјесту даље на Мајевици, у смислу етапних сеоба, па тиме и доласка у Трнову из Кореташа код Лопара, или су у питању удаљенија мјеста, као што су Корита између Гацка и Билеће. Генетика за сада не даје одговоре на ова питања, али са сваким новим резултатом смо ближе одговорима.

Друго питање које отварају подаци из пописа из 1850/51. године је шта се десило са потомцима преостала четири домаћинства Кореташа/Кореташевића. На ово питање одговор би могао дати превод катастарског пописа из 1873/75. године, који за Трнову, на жалост, још увијек није урађен, док је за велики дио Семберије преведен али необјављен (са изузетком дијелова који се односе на насеља са муслиманским становништвом – објављено још 2009. године).

С обзиром на ситуацију препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак директни SNP тест код YSEQ-a на FT25907.

[ВелиборЛазић13]

206. Обреновић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,

Припада хаплогрупи I2-PH908, вјероватно грани Y52621.

У хаплотипу тестираног Обреновића јавља се шест немодалних вриједности – повишени DYS460=11 и DYS549=12, те снижени DYS19=15, DYS439=12, DYS576=17 и DYS481=29.

Потпуних поккапања нема, али с обзиром на то да са припадницима једног нешто ширег генетског рода дијели и крсну славу и веома ријетку повишену вриједност DYS549, повишени DYS19 и DYS481 нижи од модала (код осталих је он 30, док је модал 31), могла би се изнијети теза да су Обреновићу најближи:
1. Лацковић, Стевањдан, Клење/Богатић, I2-Y52621*, род А (2/23)
2. Необјављени резултат, Стевањдан, Горња Лупљаница/Дервента, I2-Y52621*, род А (4/23)
3. Необјављени резултат, Стевањдан, Засеље/Котор Варош, I2-Y52621*, род А (4/23)
4. Продановић, Стевањдан, Сјеница, I2-Y52621*, род А (4/23)
5. Томановић, Стевањдан, Ограде/Крњача/Прибој, I2-Y52621*, род А (4/23)
Дакле, ради се о роду који је присутан у Старом Влаху, али и у нешто ширем сјеверном појасу, од Мачве до Котор Вароши.

Лацковићи преносе предање да су у Мачву стигли из околине Гацка. Међутим, њихово досељење пада под крај 17. или на почетак 18. вијека и свакако је могло бити дио једног од првих таласа полазака на сјевер, по генетским траговима би се рекло преко Старог Влаха. Сходно наведеном, не би било изненађење ни да су преци Обреновића у Суво Поље дошли са истока.

Османски попис становништва из 1850/51. године претка Обреновића наводи у селу Суво Поље, кућа под редним бројем 31. Пописан је као Обрен Ћирић, син Милана, рођен 1826. године. Са њим је пописан и син Анто, рођен 1850. године и управо он ће бити 1873/75. године пописан као Анто Обреновић. Даљу генеалогију је релативно лако пратити.

Оно што је интересантно је само презиме Ћирић, које није карактеристично за Србе западно од Дрине и такође може представљати суптилан траг о доласку у Семберију са простора данашње Србије.

Поред наведеног битно је поменути да су осим Обреновог домаћинства 1850/51. године пописана још три домаћинства Ћирића – Луке, Станоја и Тадије. Зна се да су од Луке потекли Лукићи, док је потребно детаљније истражити судбине потомака осталих домаћинстава, чије трагове налазимо још и у необјављеном преводу катастарског пописа из 1873/75. године. Битно је поменути и да је у домаћинству Станоја Ћирића пописан и његов отац Новак, син Дамјана, рођен 1771. године. Дамјан, рођен претпостављамо око 1740/50. године може бити предак свих поменутих Ћирића.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директни SNP тест код YSEQ-a, ради провјере припадности грани Y-52621.

[ВелиборЛазић13]

215. Пејић, Никољдан, Бродац Горњи/Бијељина

Припада хаплогрупи I2 PH908, док у погледу ниже гране на основу расположивих података није могуће износити категоричне тврдње.

Хаплотип тестираног Пејића има шест немодалних вриједности – снижене DYS391=10, DYS449=29, DYS481=30 и DYS533=12, те повишене DYS458=18 и DYS570=19.

Потпуних поклапања на већем броју упоредивих маркера нема, али има релативно велики број блиских резултата са истом славом, међу којима треба поменути следеће:
1. Ерић, Никољдан, Цвртковци/Станари, I2-PH908 (2/23)
2. Необјављени резултат, Никољдан, Златаре/Нови Пазар (Рашка), (2/23)
3. Јовановић, Никољдан, Гуришевци/Топола (Шумадија), (2/23)
4. Необјављени резултат, Никољдан, Крива Река/Чајетина (3/23).
5. Миливојевић, Никољдан, Церовица/Станари (Североисточна Босна), I2-PH908, Без припадности одређеном роду (3/23).

Дакле, постоје и резултати које можемо сматрати географски релативно блискима (два резултата из околине Станара), што додатно добија на тежини ако се у обзир узме предање тестираног Пејића о поријеклу „из Градачца“.

Иначе капетанија Градачац је у већем дијелу 18. и 19. вијека обухватала огроман простор од Саве на сјеверу до јужних падина Озрена на југу, а показачо се да код оваквих предања поријекло може бити из било ког дијела тог подручја. Не треба искључити и чињеницу да су Градашчевићи имали посједе у већем броју сњмберских села, па се евентуална веза може тражити и на тој страни.

У контексту могућег утврђивања ниже гране можда треба поменути резултат Вукосава, са славом Никољдан, из Дабрице код Берковића, који је сврстан у грану FT16449, у род Мужијевића, Телебака и Шкора, а од Пејића се разликује на три од упоредива 23 маркера. Наравно ово треба посматрати само као потенцијални путоказ за директна SNP тестирања.

Када су у питању примарни историјски извори, у попису из 1850/51. године у селу Бродац нема пописаног презимена Пејић, нити имена Пејо. Могло би се размотрити да ли је презиме преводилац читао као Пајић, односно да ли се Пејо „крије“ у неком од пописаних под именом Петар, или хипокоризмом Перо, али за сада немамо елемената на основу којих бисмо могли тврдити било шта. У необјављеном катастарском попису из 1873/75. године пописани су Перо и Стеван Пејић, синови Пеје, у селу Горњи Бродац.

Радмила Кајмаковић у монографији „Семберија“ наводи само да су Николићи, Спасојевићи и Пејићи (сви са славом Никољдан) из Градачца, не прецизирајући ни вријеме досељења, нити то да ли постоји нека веза међу породицама.

С обзиром на то да се ради о првом тестирању из једног (односно два) заиста огромног села, вјерујем да су права открића тек пред нама.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или директно тестирање код YSEQ-a на, за почетак, FT16449.

[Кековац]

213. Тешић, Никољдан, Горња Трнова, Угљевик

Припада хаплогрупи I1-P109>FGC22061, то јест генетичком роду Дробњака. Од модалног хаплотипа одступа на маркеру DYS385=14-15, што је прилично ретка вредност и заправо је двоструко одступање, јер је модална вредност DYS385=13-14. Блиски су му Вуковић из Комирића код Осечине и Јаковљевић из Узовнице код Љубовије, а највероватније и Дрчелић из Мажића код Прибоја. Сви они славе Никољдан, као и Тешић, а главна разлика у односу на Тешића је што имају DYS385=14-14. Ближих поклапања са до сада тестираним кандидатима у овој акцији нема.

[Ojler]

189. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120

Ово је други тестирани Којић из Црњелова Доњег који припада истом роду. Ево шта сам написао за претходно тестираног:

104. Којић, Никољдан, Црњелово Доње/Бијељина, I2-Y3120

Тестирани је навео предање по коме су пореклом из Фоче, по неким усменим изворима из села Филиповићи. Предање о пореклу из Фоче се може пронаћи и у етнографској литератури.
У селу Филиповићи које помиње тестирани 1991. године је пописано свега шест српских становника: петоро из фамилије Бурило која слави Ђурђевдан и један Ђурђевић. У Засеоку Цапе раније су живели и Вуковићи - Пивљани, који славе Аранђеловдан, али их на поменутом попису тамо више није било. Нема дакле назнака да би нека од породица које су до недавно живеле у Филиповићима  могле бити у вези са Којићима.

Велибор Лазић је допунио сазнања о Којићима на основу османских дефтера:

Претка тестираног Којића проналазимо пописаног већ у османском попису из 1850/51. године, гдје налазимо и потврду још једног породичног предања - да Јеремићи и Мирковићи такође потичу од Којића. Већ у попису из 1873/75. ове двије гране породице носе нова презимена, која носе и данас. Чињеница да су већ 1850/51. године Којићи имали четири домаћинства у Црњелову (тада пописаном као јединствено село) свакако говори у прилог релативно раном досељењу, вјероватно у другој половини 18. вијека.

Што се генетике тиче, хаплотип тестираног Којића карактеришу три веома ретке повишене вредности DYS385a=16, DYS385b=17 и DYS570=21. Од свих припадника хаплогрупе I2-Y3120 у табели Српског ДНК пројекта, маркер DYS385=16-17 поседује једино Којић. Поред поменутих ретких маркера, код хаплотипа Којића се уочавају и нешто ређе вредности DYS19=17 и DYS389II=30. Због изражених специфичности овај резултат нема посебно блиских у табели СДНКП.
Нека блага сличност се уочава у односу на хаплотипове тестираних из рода који чини група крајишких породица које претежно славе Никољдан, а у којој су Паројчић, Пепић, Лабус, Гаћеша (FTDNA), Јапунџић и Стокић (FTDNA). Дубинским тестом је утврђено да овај род припада грани I2-Y3120>Z17855>...>A20030>Y135654. Код хаплотипа овог рода се такође уочавају повишене вредности на маркеру DYS385, које су додуше нешто ниже, DYS385=15-16. Подударање постоји и на маркерима DYS19=17 и DYS389II=30. Но, мора се ипак рећи да ова делимична назнака сличности не може водити ка закључку да Којић припада поменутом генетичком роду. Срећна околност је да је крајишки род СНП профилисан, па би Којић могао проверити да ли им припада, било дубинским тестом, било испитивањем СНП маркера.

За новотестираног Којића важи све што је већ написано и нема се шта ново додати. Једина значајна разлика у хаплотиповима је повишена вредност DYS456=16 коју поседује новотестирани Којић. Хаплотипови двојице Којића се разликују на три маркера од 25 упоредивих.

[ВелиборЛазић13]

211. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик,

Припада хаплогрупи I2-PH908, по свему судећи грани Y260989 и једном ширем роду из Доње Трнове и сусједног Сувог Поља, чији представници углавном славе Ђурђевдан.

Ристићев хаплотип има осам немодалних вриједности. У питању су повишене вриједности на маркерима DYS385=14-16, DYS389I=14 и DYS389II=32, те снижене DYS439=12, DYS449=30, DYS481=30, DYS533=12 и DYS635=22.

Упркос релативно високом броју разлика од модала I2 PH908, Ристићев хаплотип се од модала рода у који га сврставамо разликује на три маркера, што значи да дијели пет немодалних вриједности са припадницима рода. Битно је поменути то да су разлике такве да се углавном јављају на нешто брже мутирајућим маркерима, док се на стабилнијим маркерима ван општег модалног хаплотипа Ристић поклапа са модалом рода.

Као што је наговијештено, Ристић најближа поклапања има са тестиранима из истог мјеста и шире околине:
1. Мијатовић, Лазаревдан, Суво Поље/Бијељина (2/25),
2. Симић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик, (3/25)
2. Глигоревић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик, (3/25)
3. Грбић, Ђурђевдан, Јања/Бијељина (3/25),
4. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик, (4/25).

Ипак, резултати који дају потенцијалне смјернице за утврђивање потенцијалне ниже гране јесу резултати групе тестираних са Косова и из Рашке, који славе Ђурђиц и припадају грани Y260989.
Монографија „Доња Трнова“ Ристиће, заједно са Симићима и Глигоревићима, смјешта у групу оних за које аутори не дају никакве конкретне податке, него се каже да „потичу од других родоначелника...“ (у смислу не од неколико кључних по којима углавном носе називе дијелови села).

Османски попис из 1850/51. године претка Ристића наводи у кући под редним бројем 20, гдје се као домаћин наводи Ристо, син Ристе, рођен 1821. године, са браћом Арсеном и Пером. Презиме није могло бити прочитано са сигурношћу, те је остављено неколико варијанти – Тадић, Верић, Дарић.
Интересантно је примјетити да су скоро једна до друге пописане и куће из којих потичу и Симићи и Глигоревићи.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, што би било од заиста великог значаја за профилисање овог рода. Једина препорука за директна SNP тестирања код YSEQ-a би тренутно била Y260989.

[ВелиборЛазић13]

210. Митровић, Јовањдан, Доња Трнова/Угљевик,

Припада хаплогрупи I2-PH908, по свему судећи грани Y260989, једном ширем роду из Доње Трнове и Сувог Поља, који карактерише слава Ђурђевдан, што указује да је код Митровића можда дошло до промјене славе у неком моменту.

Хаплотип Митровића има четири немодалне вриједности, све снижене – DYS439=12, DYS449=30,  DYS533=12 и DYS635=22.

Најближа поклапања можемо груписати у двије основне групе – геиграфски блиски припадници вјероватно истог рода:
1. Грбић, Ђурђевдан, Јања/Бијељина (1/25)
2. Глигоревић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик  (1/25)
3. Симић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик (1/25)
4. Ристић, Ђурђевдан, Доња Трнова/Угљевик (4/25).

Другу групу чине припадници ширег рода са Косова, Рашке, Топлице, који славе Ђурђиц и припадају грани Y260988:
1. Милојевић, Ђурђиц, Вукојевиће/Зубин Поток, (1/23)
2. Необјављени резултат, Ђурђиц, Остраће/Лепосавић  (1/23)
3. Необјављени резултат, Ђурђиц, Казновиће/Рашка (1/23)
4. Обрадовић, Ђурђиц, Брњак/Зубин Поток (2/25)
5. Вучетић, Ђурђиц, Слатина/Чачак (2/25)
6. Милуновић, Ђурђиц, Ђаке/Куршумлија (2/25)

Монографија „Доња Трнова“ и Митровиће, заједно са Симићима, Глигоревићима и Ристићима, смјешта у групу оних породица из Добричића за које аутори не дају никакве конкретне податке, него се каже да „потичу од других родоначелника...“ (у смислу не од неколико кључних по којима углавном носе називе дијелови села).

Османски попис из 1850/51. године претка Митровића наводи у кући под редним бројем 27, гдје се као домаћин наводи Митар Грујић, син Јована, рођен 1816. године, са синовима Видом и Аврамом. Као и предак Ристића и предак Митровића је пописан у близини кућа у којима су преци Симића и Глигоревића.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, што би било од заиста великог значаја за профилисање овог рода. Једина препорука за директна SNP тестирања код YSEQ-a би тренутно била, као и код Ристића, Y260989.

[ВелиборЛазић13]

204. Мијатовић, Лазарева Субота, Суво Поље/Бијељина,

Припада хаплогрупи I2-PH908. Када је у питању нижа грана постоје одређени показатељи, али воде на двије различите стране, па је без даљих тестова незахвално износити категоричне тврдње.

Хаплотип Мијатовића има 6 немодалних вриједности – повишене DYS385=14-16, DYS389I=14, DYS389II=32 и DYS481=32, те снижене DYS449=30 и DYS635=22.

Одређен број немодалних вриједности дијели са родом ђурђевштака из Доње Трнове, али ипак има и неке разлике у односу на модални хаплотип тог рода. Од њих је Мијатовићу најближи Ристић из Доње Трнове, са славом Ђурђевдан и 3 еазлике на упоредивих 24.

Поред тога, на три разлике му је и Тришић из Велике Обарске, са славом Јовањдан.

Оно што такође треба сагледати јесте и чињеница да је Мијатовићу неколико припадника рода Озринића на три разлике од упоредивих 24 маркера. Сви славе Аранђеловдан (Миловићи, Рогачи и др). Ипак, Мијатовић се од модала Озринића разликује на једном веома битном мјесту, тако дс ни ту не можемо износити никакве чврсте закључке.

Оно што дјелује релативно сигурно јесте то да Мијатовићу Лазаревдан није изворна слава, јер међу иоле блиским резултатима нема оних који је славе.

У османском попису из 1850/51. године Мијатовићи су бројна породица. Налазимо чак пет домаћинстава, од тога четири под презименом Мијатовић и једно под презименом Симић. Посредно залључујемо да је Мијат, по ком је настало презиме, рођен око 1750. године, те да је имао синове Лазара и Симу. Лазар је преминуо прије пописа, па је глава домаћинства његов син Михајло, рођен 1821. године, док је Симо, рођен 1782. године жив и глава домаћинства. Два домаћинства припадају Симиним синовима – Јовану, рођеном 1821. године и Ђуки, рођеном 1826. године. Пето домаћинство можемо условно довести у везу са осталима, јер је глава тог домаћинства Станоје Симић, син Мијата, рођен 1812. године. Сасвим је могуће да је то најмлађи Мијатов син, који је остао са њим у домаћинству, не узевши презиме по очевом имену, него наставивши презиме по имену дједа, Мијатовог оца Симе. Ово је хипотеза, али такве ствари су се дешавале у пракси.

Подаци у необјављеном попису из 1873/75. године су збуњујући и на прву нема Мијатовића. Међутим, друго читање и темељно поређење са претходним пописом дозвољавају да се изнесе оваква претпоставка – пописана су бар три домаћинства потекла од Мијата. Домаћинства двојице Симиних синова Јована и Ђуке срећемо и у овом пооису, али под патронимом Симеуновић. Дакле, патроним од пуног очевог имена, не од хипокористика Симо. Чини се да нема наставка Михајловог донаћинства, међутим, одмах уз поменуте је домаћинство „попа Цвијетина“. Без презимена и имена оца. Једини Цвијетин који би могао бити у питању, поредећи са претходним пописом је Цвијетин Мијатовић, најстарији син Михајла Мијатовића. Наравно, све ово треба додатно провјерити. Претпостављам да би предање о томе да су у вријеме турске управе имали свештеника могло бити сачувано међу Мијатовићима у неком облику.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или за почетак провјере SNP-ова Y260989 и BY93199 код YSEQ-a.

[ВелиборЛазић13]

205. Марјановић, Стевањдан, Суво Поље/Бијељина,

Припада хаплогрупи I2-PH908, вјероватно грани FT16449.

Хаплотип тестираног има 7 немодалних вриједности – повишени DYS460=11, те снижемжне DYS439=12, DYS389II=30, DYS576=17, DYS570=17, DYS481=29 и DYS533=12.

Упркос релатувно високом броју немодалних вриједности, Марјановић се веома добро уклапа у модал једног рода из Старохг Влаха, чији припадници славе управо Стевањдан.
Најближи су му:
1. Крџавац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (2/23)
2. Бучевац, Стевањдан, Бистрица/Нова Варош (3/23)
3. Бучевац, Стевањдан, Мокра Гора/Ужице (3/23)
4. Стефановић, Стевањдан, Лукоцрево/Нови Пазар (3/23).

Уколико се веза потврди даљим тестирањима, биће то још један доказ комплексности насељавања Семберије и Мајевице и тога да је прилив становништва са истока био скоро једнако значајан као и онај са југа.

1850/51. године, пописано је у Сувом Пољу домаћинство Марјановић Стевана, сина Марјана, рођеног 1831. године. Са њим у домаћинству су четворица малољетне браће – Панто, Станко, Ранко и Вук те двојица синова. Ово говори у прилог нешто скоријег досељења.

У необјављеном катастарском попису из 1873/75. године већ имамо три домаћинства Марјановића – Панте, Станка/Стаје и Ранка.

Препорука за тестираног је неки од дубинских тестова, или бар директни тест код YSEQ-a, на SNP FT16449.