Шалу на страну, мали осврт на Стефаново питање. Нећу се позивати на литературу, има је много која обрађује ово доба и подручје (прво ми пада на памет "Немирно Поморје 15. века" Ивана Божића), само у кратким цртама какво је стање било у држави Зети у 15. веку.
Османлијски продор лагано урушава феудалне државе Балкана. Из јужнијих крајева, који први падају под османску власт, део становништва се сели према слободним севернијим земљама. Сад да се ограничим на средњевековну Зету. У њој влада феудални поредак наслеђен из времена Немањића, следе Балшићи, затим Црнојевићи. Ради се о уређеним феудалним државама. У том контексту треба посматрати и становништво које живи у тако уређеним друштвеним условима. Не кажем да су били кметови, али су били друштвени слојеви који су тачно знали своје место у систему, своја права и обавезе и правила друштва у којем живе. Из покорених области не предижу кметови, како рече Стефан, већ покретљивије становништво, а то су власи - сточари. Они су по правилу склонији сродничком удруживању, него што су то земљоделци, што их чини кохезивнијим и борбенијим елементом. Стална опасност од Османлија као и појава млетачке власти даје им могућност да се претворе у ратничке дружине које се стављају под заповедништво Млетака или Црнојевића. Они, за разлику од староседелаца, нису много склони поштовању права и правила затеченог становништва, већ гледају да у смутним временима обезбеде себи најповољнији могући положај. Ако треба и силом.
У раздобљима релативног мира, напустивши своју матицу, они добијају овлашћење да се као нека врста крајишника настане у неким областима Зете или Млетачке Албаније, где затичу старије становништво. Старинци, по природи ствари, имају свој уходан живот, имају одређене части и привилегије, самим тим што су ту дуго времена. Оно што немају је борбени дух који одликује дошљаке. Из прошлости много црногорских племена можемо видети како су старинци били војводе и главари, али да су им након неколико покољења те почасти једноставно (милом или силом или женидбеним везама) преотели потомци дошљака из 15. века, а за које се по правилу каже да су се јако брзо умножили и постали јачица у племену.
Овакви односи нагоне део староседелаца на исељавање, углавном према Приморју, тако да многи родови Боке и ширег црногорског Приморја порекло воде управо из унутрашњости - из Црмнице и Катунске нахије поглавито. Ово додатно погоршава положај преосталих старинаца ових крајева, којих је све мање и који на крају морају да се приклоне овој агресивнијој сада већ већини дошљака...
У филму је тај сегмент јако лепо приказан као део неке црногорске традиције, у односима Змајевића и Крстовића. Змајевићи су стари род, добра крља, чији је предак од Турака преотео кулу. Крстовићи су прости сељаци (одлично приказани одевени буквално у неке рите). Змајевић има два сина, од којих је један на печалби у Америци, а други потпуно неспособан и да задржи сопствену жену, а камо ли за неки сукоб с Крстовићима, породици коју чине отац (сјајни Боро Беговић) и (ако се добро сећам) петорица синова, који су прости и затуцани, али врло борбени и незгодне нарави, беспоговорни слушајући оца. Дакле, права мала ратничка дружина.
И, чија ће на крају бити кула...?
Ето, Стефане, о таквим друштвеним односима сам говорио у оној краткој реченици о односу староседелаца и дошљака у Црмници у 15. веку.
