Četvrta stvar kako ste utvrdili da su Jokanovići ti koji su zadržali pravoslavnu religiju i srpsko ime a ne Gashaji svoju Katoličku vjeru i da su Albanci.
Ово је одговор који сам раније данас написао у подфоруму ЦрмницаЈа сам Јокановић из Куча. Верујемо да је наше братство директно потомство Калуђеровић из Црмнице. Презиме Јокановић смо почели да користимо тек крајем 19. и почетком 20. вијека када су одређене породице почеле да се досељавају у Подгорицу из нашег села Горња Врбица (које се налази на граници Подгорице и Кучи).
О свакој породици, братству и селу у племену Кучи и Затријебац писао је Јован Ердејлаковић у једној својој књизи (као и Марко Миљанов). У делу о братству Јокановића др Ердељаковић пише да се ми презивамо Доброшан-Јокановић и да се Горња Врбица заправо зове Доброшан. Непосредно испод Доброшана налази се село Врбица, које је данас познато као Доња Врбица (отуда је наше село 'Горња Врбица').
Презиме Доброшан носи име по нашем некадашњем скадарском селу Доброш, где смо се склонили након бекства из Црмнице после пада династије Црнојевића. Ту се нисмо дуго задржали, јер су нас Турци поново натерали у бекство. Пратили смо реку Цем до планина и населили се у Затријепцу, на месту које ће касније постати границе племена Малисор/Келементи. Управо у Затријепцу смо променили презиме из Калуђеровић у Доброшан да бисмо избегли Турке, али смо били лако препознатљиви јер смо били једино православно братство које је живело у већинском католичком селу арбанашким језиком.
У Затријепцу смо боравили четири-пет генерација и у том периоду наша породица је основала пашњак на оближњем катуну Рикавац - који је и данас наш породични катун. Нажалост, у овом периоду изолације престали смо да славимо своју првобитну славу и усвојили смо Митровдан од младог братства Мрњавчевићи у суседним Кучима (старо Кучи). А и нашој породици је било прескупо да сваке године сами славимо славу. Нико не зна шта је била наша првобитна Слава.
Када су Дрекаловићи преузели контролу над Кучима, извршили су притисак на многе породице из братства Мрњавчевића и племена Матагужи у прогонство. Матагужи су били главна сила у региону пре доласка Турака и успона Мрњавчевића и Дрекаловића. Некада су имали најбољу земљу у околини Подгорице и Зете, али након што су Турци заузели Подгорицу били су приморани да се преселе у села у планинама најближим граду.
Ова села су убрзо напуштена након битака између локалних племена и Турака, и међусобне битке између локалних племена. Породица Доброшани нису били ни Матагужи, ни старо-Кучи ни Дрекаловићи, што је значило да не дугују лојалност и да нису морали да брину о нападима. Због тога су Дрекаловићи позвали Доброшане заједно са још три или четири избегличке породице које нису Кучи, које су живеле на периферији Кучија, да се населе у селима из којих су протерали старокучије и матагужије. Тако смо дошли до данашње Врбице.
У Затријепцу су била тројица Доброшанаца који су требали да се преселе у ново насеље - браћа Гашо и Марко Доброшан и њихов остарели отац. Међутим, Гашо се оженио Малесором и прешао у католичанство. Остао је у Затријепцу и данас су његови потомци Гашићи (а ДНК докази су били у сродству). Марко Доброшан се преселио у ново насеље заједно са неколико породица православних Срба из Малесора/Келементе и огранака Поповића и Ивановића из Дрекаловића. Сви су се договорили да славе Никољдан, а временом би село постало познато као Доброш. Марко је био познат као Марко Јоканов по оцу који је остао у Затријепцу. Наредних 9 генерација ниједан отац у породици неће свом сину дати име Јокан. И нажалост, ниједан отац неће пренети славу на сина.
Јокановићи из Кучa до дан данас не славе славу. Нити они заиста иду у цркву. А такви смо били и пре комунизма.
