Изгубљени говор Крича или особености говора становника Дурмитора, Колашина и Мораче (станишта старих Крича и Дробњака)
Ово је мој (мало слободнији) назив ове теме која заправо говори о ср(б)ском језику.
Наставак-трећи део
http://vukova-zaduzbina.rs/wp-content/uploads/2015/06/Godisnjak_NIVK_20120730_31.pdfНА ИЗВОРУ ВУКОВА ЈЕЗИКА
Зборник радова са VII научног скупа
Жабљак, 30-31. јул 2012.
Но, највеће разлике прелазних ускочко-горњоморачких говора према неким сусједним, па и разлике међу самим дурмиторским говорима, везане су за финалну позицију. Природа краја ријечи
омогућавала је да се у овим говорима дешавају више процеса: Х > Г, х > Ø, Х > К и Х > В. Док је појава Х > В (сув, глув) лако објашњива – сонант В дошао је у номинатив једнине преко зависних падежа – пажњу више заокупљају други процеси, обавезног или факултативног карактера, који понекад дијеле овај простор.
Показало се да је за судбину сугласника Х од важног значаја и категорија ријечи у којој се јавља. Поред обичног Г (мијег, ораг, сиромаг, …шеромаг) и нешто мање очекиваних процеса Х > Ø (пра, ма, стра, вр, сирома), у основној (номинативној) форми именица у говору Ускока (89) може се јавити и сугласник к: задак,…шеромак, слук, ваздук итд. Готово исти попис ријечи са Х > К даје се, на примјер, за говор околине Колашина: ваздук, кожук, трбук, плек, сиромак (ријетко сиромаг), штик (83). За разлику од Ускока, ове се именице у околини Колашина искључиво употребљавају у форми са финалним К.
Међутим, у другом дурмиторском говору, у монографији о говору Пиве и Дробњака, нема ниједан примјер који би потврдио одвијање процеса Х > К. У замјеничко-придјевским ријечима – ни у ускочком говору, ни у говору Пиве и Дробњака – замјена Х > К није могућа. У говору Ускока у овој морфолошкој категорији глас Г мјесто гласа Х јавља се готово редовно, чак је ''толико чврст да се његова природа ту ничим не да изменити'': овијег, какијег, добријег, погинулиг, првијег.
У говору Пиве и Дробњака (35-36) – иако ни примјери са Х > Г нијесу ријетки – много је обичније отпадање крајњег Г добијеног од Х: овије, оније, добрије, злије.
Колебљивост Г / Ø на крају ријечи у одређеној мјери карактерише и околину Колашина (81) – но, она у прелазном појасу није потврђена: попут прилика у ускочком говору, и у селима Горње Мораче експлозив
г постао је стабилан замјеник старијег гласа Х. С друге стране, у генитиву (и акузативу) личних замјеница 3. л. множине њих / их одступања од основног правила х > г, на цијелом простору од Пиве до
Колашина, готово су занемарљива.
И сами се дурмиторски говори разликују судбином финалног Х у 1. лицу једнине имперфекта и аориста: наспрам редовног х > к у говору Пиве и Дробњака и у једном и у другом глаголском облику (35) – у
имперфекту: рађак, ковак, слушак, забављак, говорак; у аористу: радик, причак, тргок, легок, не шћек стоји другачије правило дистрибуције у ускочком говору (88-89) – х > г у имперфекту: оћаг, бијаг,чуваг, вуцијаг,гоњаг, брањаг, косаг; х > г / к у првом лицу једнине аориста: радиг,реког, чуг, биг, просуг, остадог, поквасиг, подмириг, запријетиг // убик се, препадок се, одок, рекок, виђок, дадок, пребик, падок, заборавик,по…шекок.
У типичним говорима околине Колашина ситуација са замјеником Х у 1. лицу једнине имперфекта и аориста је једноставна: једини замјеник може бити глас Г (81). Међутим, у селима Горње
Мораче, граничним према Ускоцима, у аористу је мање-више досљедна замјена Х гласом Х: дођок, идок. Чак је и много ближе Колашину, у Морачком Требаљеву и Липову спорадично биљежено и: рекок, не бик, с'едок, виђок, покајак се, казак – а то су у тим селима досељеници из Горње Мораче и Ускока [Пижурица, 1981: 14].
Старинци у горњоморачким селима замјеник гласа Х у аористу осјећају као неки прелаз између К и Г, а и нама се када смо били на овом терену и слушали изворне говорнике учинио баш такав.
