Скренуо бих пажњу на готово извјесну везу далматинских Бусовића са далматинским Кричкама.
Вјероватно је многима познато да су унијаћење на подручју Петровог поља и Врлике (XIX вијек) предводили Петар Кричка (парох у Кричкама), Марко Бусовић (парох у Баљцима) и Пахомије Бусовић (парох у Врлици). Занимљиво је што се Марко и Пахомије Бусовић у неким изворима помињу под презименом Бусовић-Кричка.
Александар Бачко, који се бавио презименима далматинских Срба, наводи да су Бусовићи српска породица из Шибеника, која је временом нестала (вјероватно изумрла) и која је имала надимак Кричка.
Он наводи и примјер из Скрадина, гдје је постојала породица Кричка-Бусовић и гдје је сачуван споменик ове породице из 1789. године. Познато је да је један од првих православних свјештеника у Скрадину био Вукадин Кричка ("Вукадин Кричка, праотац многих шизматика").
Од Бусовића је поријеклом и далматински епископ Никодим Бусовић, који је 8. II 1694. године рукоположио Радојицу Кричку (вјероватно свог рођака) за пароха у Дрнишу.
Чини се да кокетирање са унијом није било својствено само Бусовићима-Кричкама 19. вијека. Пуно је мастила потрошио Н. Милаш правдајући непријатности којима је био изложен владика Никодим Бусовић након хиротонисања 24. јуна 1693. за “епископа стратоничког“ од стране млетачко-далматинског епископа Мелентија Типалда у Венецији. За овог епископа Мелентија, Милаш је уочио да је 13. септембра 1690. пред инквизитором Sant’ Offizio и папским нунцијем опозвао православно и исповједио римокатоличко вјеровање да би од папе Александра VIII добио и грамату којом се признаје за законитог епископа. Видјети
http://www.scribd.com/doc/26855470/Pravoslavna-Dalmacija (Шести период (1699-1797.), под 3. Еп. Типалди одриче се православне вјере, и под 4. Српски епископи: Василије и Никодим, од 332-343 стране).
Са друге стране немјерљив је допринос самог Владике и цијеле свештеничке породице Бусовића-Кричке у наредном периоду у уређењу црквеног и народног живота српског народа на континенту Сјеверне Далмације. Занимљив извор за проучавање рада и живота владике Никодима могу послужити извјештаји обавезних периодичних визитација католичких бискупија (шибенска, скрадинска, ..) познатих као “ad limina”. Овдје бих приложио увиду дијелове текста из Zbornika radova Sedam stoljeća Šibenske biskupije, 1998., pod naslovom Šibenska biskupija u izvještajima ad limina u 17. i 18. stoljeću, pisca Andrije Lukinovića (Hrv. Drž. Arhiv Zagreb), са опажањима шибенског бискупа Калегарија (Gian Domenico Callegari) 1692., 1695. и 1705. године.
“ 4) U Kninu je pohodio crkvu sv. Jeronima, koja je bila muslimanska mošeja, a “ja sam blagoslovio i pretvorio u župnu crkvu“. Okolo su mnogi raskolnici, a malo katolika. U Drnišu ima sjedište Nikola Bujović, koji održava veze sa Sv. Stolicom, ali se javno pokazuje raskolnikom, dapače izopćava iz Crkve svoje vjernike koji se usude ulaziti u katoličke crkve. Sakrament se čuva samo u Kninu i Drnišu, a u drugim mjestima ne, zbog opasnosti od turskih provala. “
“ Knin i Drniš biskup nije mogao, zbog bolesti, osobno pohoditi, već je delegirao fra Stjepana Lupija, koji ga je pismeno izvijestio o svemu što je našao. Malo je katolika. U Drnišu je opet Nikola Bujović, koji ima veze sa Sv. Solicom, ali su mu djela raskolnička. U Kninu ima samo 140 katolika. Župnika uzdržava vojni zapovjednik. “
“ Bogatiji su i složniji, te s većom pompom obavljaju svoje bogoslužje, naročito na svoje blagdane, zatim pri nošenju poputbine bolesnicima i pri pokopu. Biskup protiv njih ne može ništa, jer je uz njih gradski magistrat i mletački upravitelj. Svećenika im postavlja filadelfski nadbiskup iz Venecije. Često dolazi pravoslavac Nikodein Bušović, nekoć njihov biskup, a sada za njega tvrdi filadelfijski nadbiskup u pismima šibenskom biskupu, da nije njegov sufragan. On javno po gradu vodi procesije, daje blagoslov na pravoslavni način. “
Насљедник Калегаријев на трону шибенског бискупа постаје Карло Антун Донадони и из његове прве визитације 1726. године, поређења ради, дајем опис дрнишке крајине како је владика Никодим Бусовић оставио иза себе 1707. године.
“ “Drniš je pod turskom vlašću bio brojem stanovnika velik. U njemu je cvala trgovina, a oni su ga zvali “Malo Sarajevo“. Sada je do temelja razrušen da nije ostao kamen na kamenu, a jedva da je ostala koja koliba. U gradu je jedina crkva Sv. Ante Padovanskog. Nekoć je bila džamija, gruba i neožbukana. U njoj je veliki drveni oltar na kojem se čuva Euharistija. Dva pobočna oltara su također drveni, kao i krstionica. Pribor ima dostatan, ali ne sav niti kvalitetan. Župnik je p. Bonaventura Radnić, observant, a grad broji 333 duše.“ “Nedaleko od tvrđave nalaze se dvije crkve koje je mletački knez dodijelio pravoslavcima i to Srbima. Tako je i ne mali broj drugih crkava po selima ovog brdskog dijela biskupije dodijelio raskolnicima. Sve sam njih uz protimbu, ne naroda, nego kaluđera, vizitirao. Dvojica od njih, koji su se uporno protivili i nerazumno opirali, a narod je od mene tražio pomoć protiv njih, pozvavši u pomoć vrhovnog zapovjednika, ove su godine tri mjeseca bili u Zadru na njegovoj galiji. ... “
