Нисам до сада читао рад Петка Ђ. Бошковића, "Вранешка долина и њен антрополошки значај". Морам рећи да се аутор трудио да задржи рационалност и не подлегне превише предањима, а опет све то некако заједно са изворима споји у једну целину.
За неко прво разграничење са Дробњацима, и Бошковић узима као највероватнији почетак 13. века, када се Кричи већ помињу као засебна целина десно од Таре (не кажем да није било и каснијих сукоба).
Даље, сматра да су су те прве борбе биле најжешће пре него што су Словени примили хришћанство, дакле пре 10. века. После тога је и процес асимилације Крича вероватно ишао лакше.
Морам да се осрвнем и на опис Крича који је дат у тој књизи, а који се темељи углавном на предањима (неко би рекао подругљивим) околних племена. Мени се чини да ту има и доста истине, али треба наћи неку средину. Иначе нисам знао да су Кричи користили паролу из "Мућки" много пре Дел Боја, "
ко не рискира, тај не профитира".
"
Особине Крича: Стари Кричи посједовали су и неке њима специфичне психофизичке особине. O тим њиховим особинама не зна се много, само онолико колико се садржи у легендама, на које се, у овом случају, не бисмо смјели много ослањати. Ево зашто: у предањима сусједних српских племена са којима су Кричи водили дуготрајне борбе око пашњака и плијена њихове стоке, нарочито племена Дробњака, о припадницима ових старосједјелачких племена има доста потцјењивачких и подругљивих оцјена и карикирања.
Предања кажу да су се Кричи по физичком изгледу и по карактеру много разликовали од својих сусједних српских племена. Били су ниског, омаленог раста, здепастог трупа, кратког и дебелог врата, снажних и краћих ногу, округле главе и лица, испупчених јагодица, кратких и снажних прсти на рукама, црне тршаве косе и зелених очију. Имали су и неке, њима специфичне карактерне црте: били су превртљиве нарави, лукави и бескрупулозни. Сличне особине налазимо и у литератури, јер су их истраживачи и научници преузимали, углавном, из бројних предања.
Упоређујући ове собине старих Крича са изгледом и особинама неких данашњих становника Вранешке долине и околине, могу се уочити велике сличности. За неке данашње становнике из села Вашкова, Крупица, Премћана, понеко као у шали каже: „Пусти их, то су све прави Кричкови". Објективно говорећи о средњовјековним Кричима који су живјели на подручју Вранешке долине, на основу свих сазнања о њима, могло би се закључити да су они били окретни, жилави и способни људи. Познати су као врсни сточари, а њихове жене као велики мајстори за прављење квалитетног кајмака, сира и других сточарских производа. Били су велики рескирџије. Упуштали су се и у ризик трговином са приморским градовима. Били су познати и као поносници дубровачке робе. У вези са ризиком у трговини, често су употребљавали једну њихову изреку: „Рискир – провитир". Лако су се одлучивали за пљачку каравана. Зато нијесу презали ни од честих бусија и засједа ради отимачине и пљачке. To je за њих, у оно вријеме, било сасвим нормално. Рано су словенизирани, прије него су и населили ове дјелове Вранешке долине.
У антрополошком погледу Кричи ни тада нијесу могли бити другачији од осталог становништва западних крајева Балканског полуострва. Припадали су оном типу који се формира спајањем и мијешањем предсловенског и словенског етногенетског елемента и формирао се познати динарски тип човјека са свим физичким и психичким особинама које га одликују."
