Влашко право на Балкану и у Европи

[primikerios]

Када смо већ код влашког права и повеља манастирима име Балдован које се често у њима помиње је келтског порекла.

Није ли Балдован од германског Балдуин?

[Небо_Сав]

Везано за одсуство помена влашког статуса у бугарским изворима, мислим да је корисно да пренесем навод из Пијовићевог рада, који мислим да је веома битан (иако се у самом раду налази у фусноти):


"Što se izvora o Vlasima tiče, kad se maknu u stranu izvori sa zapada Balkana, izvori iz Bizanta i Bugarske su malobrojniji i skromniji po sadržaju.  ...Ili ipak najveći dio odgovora na ove nejasnoće počiva u trivijalnoj okolnosti da su bugarske isprave iz Srednjeg vijeka osjetno lošije očuvane nego srpske i neke druge?"

https://www.athensjournals.gr/history/2022-8-4-4-Staretu.pdf  Власи - народ формиран око династије (Немањића)

Ако је тачно да су Власи у Србији били више повезани са српским владарима и феудалним системом кроз војне обавезе, као што тврди Старету у наведеном чланку ,  онда је логично да се они чешће помињу у документима о власништву над земљом и обавезама према манастирима у Србији него у Бугарској?!

У овом раду Стефан Старету поставља контроверзну  хипотезу о етногенези Влаха, тврдећи да су Власи историјски формирани као политичка, друштвена и војна заједница унутар српске средњовековне државе, а не као засебан етнички ентитет. Старету сматра да су Власи политички и војно формирани око српске династије Немањића као део војничке  аристократије и да су првобитно били део српског племства које је током времена стекло специфичан идентитет кроз војничку службу и миграције. 

 Његова анализа се ослања на генеалошке, историјске и културне изворе, при чему развија неколико кључних теза:

1. Династичко порекло Влаха – Срби и Власи као јединствена заједница

Старету тврди да Власи нису формирани као народ спонтано, већ су се окупили око династичког језгра српске државе.
Власи су, према њему, били део исте политичке и друштвене елите као Срби, али су њихова специфична економска и војна улога резултирала њиховим засебним идентитетом.
Истиче да је српска династија Немањића одиграла кључну улогу у формирању Влаха, при чему су многе влашке аристократске породице имале директне везе са српским племством.
🔹 Аргумент:
Повезује српске и влашке племићке породице преко генеалогија и хералдике.
Наводи да су Немањићи били наследници династије Арпада и да су влашке елите биле део тог ширег племићког система.
Истиче да су Власи првобитно служили као војна каста, слично Викинзима који су радили као варјашка гарда у Византији.


Интересантно ми је било да видим разлике између ставова Пијовића и Стерету-а, из угла АИ:

[b]Компаративна анализа теза Марка Пијовића и Стефана Старету-а о Власима[/b]

Марко Пијовић и Стефан Старету представљају две различите интерпретације историјске улоге и порекла Влаха на Балкану. Њихови радови имају различите методолошке приступе и интерпретације извора, при чему Старету заступа династичко-политичку тезу о Власима као војној и политичкој елити унутар српске државе, док Пијовић даје економску и демографску анализу Влаха као специфичне друштвене категорије повезане са сточарством, трговином и трансхумантним начином живота.

1. Питање порекла Влаха
Старету: Сматра да су Власи политички и војно формирани око српске династије и да су првобитно били део српског племства, које је касније стекло специфичан идентитет кроз војну функцију и миграције.
Пијовић: Сматра да су Власи били етничка и економска група формирана кроз специфичне историјске процесе, првенствено везане за сточарство и трансхумантну привреду, а не нужно кроз династичке везе.
🔹 Главна разлика: Старету види Влахе као део српске аристократске структуре, док их Пијовић види као независну социјалну и економску групу која је често била изван државних структура, али с њима у интеракцији.

2. Улога Влаха у средњовековном друштву
Старету: Власи су првобитно чинили војну аристократију унутар српске државе, која се касније трансформисала у номадске заједнице због династичких подела и политичких миграција.
Пијовић: Власи су првенствено били сточари и каравански трговци, који су играли кључну улогу у економији Дубровника и суседних области, често пружајући логистичку подршку трговини.
🔹 Главна разлика: Старету наглашава политичку и војну функцију Влаха, док Пијовић истиче економски значај и трансхумантни карактер влашких заједница.

3. Однос Влаха и Срба
Старету: Тврди да су Власи део српског политичког корпуса и да су молдавске и влашке кнежевине произашле из српске политичке елите, посебно кроз везе са династијом Немањића.
Пијовић: Српски владари су користили Влахе као војну и економску помоћ, али не као део српске етничке целине. У каснијим периодима, Власи су често били одвојени од српске аристократије, укључујући их у економске и друштвене структуре Дубровника.
🔹 Главна разлика: Старету тврди да су Власи политички и војно интегрисани у српску државу, док Пијовић види Влахе као економски и демографски значајну групу у дубровачком залеђу.

4. Миграције и експанзија Влаха
Старету: Сматра да су српске и влашке елите мигрирале заједно, услед политичких промена и османских освајања, чиме се објашњава присуство Влаха у Мађарској, Влашкој и Молдавији.
Пијовић: Власи су мигрирали из економских разлога, пратећи трговачке путеве и сезонске испаше, а не искључиво као део политичких превирања.
🔹 Главна разлика: Старету види миграције као последицу политичких превирања и династичких подела, док Пијовић наглашава економске и демографске факторе у покретима влашких заједница.

5. Српска држава и њена улога у развоју Влаха
Старету: Српска држава активно формира Влахе као део своје војно-економске политике и колонизације територија.
Пијовић: Српска држава је користила Влахе, али их није „формирала“, већ су они постојали независно, као специфична друштвена група.
🔹 Главна разлика: Старету види српску државу као иницијатора влашке елите, док Пијовић наглашава аутономни развој влашких заједница у интеракцији са државом.

[Ивица Јовановић]

Прочитајте, добро је. Оно што је врло важно је то што се јасно каже да су у округ Хуњади дошли први Власи из Србије, пише и зашто и у ком контексту су дошли. Ето још једног извора из кога можемо закључити да је Сибињанин Јанко по деди заиста из Србије Немањића. О тој могућности сам више пута писао, изазивајући углавном негативне реакције аххахахах. Има ствари са којима се не слажем и изнећу их касније или сутра.

[drajver]

https://www.athensjournals.gr/history/2022-8-4-4-Staretu.pdf  Власи - народ формиран око династије (Немањића)

Ако је тачно да су Власи у Србији били више повезани са српским владарима и феудалним системом кроз војне обавезе, као што тврди Старету у наведеном чланку ,  онда је логично да се они чешће помињу у документима о власништву над земљом и обавезама према манастирима у Србији него у Бугарској?!

У овом раду Стефан Старету поставља контроверзну  хипотезу о етногенези Влаха, тврдећи да су Власи историјски формирани као политичка, друштвена и војна заједница унутар српске средњовековне државе, а не као засебан етнички ентитет. Старету сматра да су Власи политички и војно формирани око српске династије Немањића као део војничке  аристократије и да су првобитно били део српског племства које је током времена стекло специфичан идентитет кроз војничку службу и миграције. 

 Његова анализа се ослања на генеалошке, историјске и културне изворе, при чему развија неколико кључних теза:

1. Династичко порекло Влаха – Срби и Власи као јединствена заједница

Старету тврди да Власи нису формирани као народ спонтано, већ су се окупили око династичког језгра српске државе.
Власи су, према њему, били део исте политичке и друштвене елите као Срби, али су њихова специфична економска и војна улога резултирала њиховим засебним идентитетом.
Истиче да је српска династија Немањића одиграла кључну улогу у формирању Влаха, при чему су многе влашке аристократске породице имале директне везе са српским племством.
🔹 Аргумент:
Повезује српске и влашке племићке породице преко генеалогија и хералдике.
Наводи да су Немањићи били наследници династије Арпада и да су влашке елите биле део тог ширег племићког система.
Истиче да су Власи првобитно служили као војна каста, слично Викинзима који су радили као варјашка гарда у Византији.

Колико сам успио видјети из апстракта, тежише рада Старетуа је ипак на каснијем периоду 13-14. вијеку и колонизацији у прекодунавске земље. Што се Пијовића тиче, он у свом раду није дао јасан одговор о поријеклу влашког статуса на тлу српских земаља, ограђујући се да византијске изворе није довољно проучио, а да у бугарским није нашао трага. А управо византијски извори за 11. и 12. вијек дају најјасније трагове за поријекло влашког статуса. Веза светогорских манастира и влашких заједница. О томе је већ овдје на теми било ријечи па да се не понављам. https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=3793.msg143974#msg143974

Оно што стоји јесте да су Немањићи преузимајући светогорске узоре на неки начин до краја правно уобличили влашки статус и направили од тог статуса својеврсну посебност средњовјековног српског друштва. Није искључено да је било досељавања влашких заједница са подручја централног Балкана на подручја која су контролисали Немањићи, али је исто тако евидентно и да је било одлива домаћег становништва у влахе, што су Немањићи у неком тренутку чак покушали да зауставе.

Такође, када се помињу везе средњовјековног племства са власима и могућности да су племићи постајали власи и обрнуто, за средњи вијек је то прилично дискутабилно. Власи су били зависно становништво, а дистинкција између владајућег и зависног становништва у феудалним друштвима је била прилично оштра. Није се баш лако могло прећи из зависног слоја у владајући. Па су тако и власи, чак и у 15. вијеку у Херцеговини још увијек били зависно становништво. Са нешто бољим положајем него ратари, али ипак и даље зависни. Тек ће се сломом хришћанске феудалне аристократије Балкана, отворити пут појединим влашким родовима да постану нека врста псеудоплемства, попут Храбрена или Бакића у српским земљама, или можда и Хуњадија у Мађарској.

Старету је у једној ствари свакако у праву, феномен статусних влаха касног средњег вијека не може се разматрати ван контекста средњовјековне државе Немањића.

[Небо_Сав]

Тезе Старету-а:
Старету користи веома занимљиву аналогију са Викинзима, тврдећи да су Власи били српски еквивалент Варјазима.

Власи као војни слој повезан са српском државом – паралела са Викинзима
Викинзи су били Варјази, припадници старог народа Руса, који су имали јаку краљевску структуру у својим фјордовима и балтичким тврђавама, али су истовремено служили као номадски најамници за Византију или Каролинге.

У Скандинавији, они су били познати као „Руси“, „Рујани“, док су у Византији и на Балкану били звани Варјази, Викинзи.
Византијска империја их је користила у војне сврхе, заштиту стратешких подручја и за борбу против непријатеља царства.
Они се нису трајно настањивали у тим структурама, које се нису развиле у стабилне државе, већ би се након одређеног времена враћали у своје земље, где су монархије консолидовале своју власт кроз искуство стечено у Византији.

Старету тврди да Власи прате исти образац у периоду VIII–XIV века:

Када су били у својим краљевинама (Диоклија, Рашка, Хум, Травунија), они су били Срби.
Када су били у војној служби као најамници за Византију, Бугарску, Печенеге, Кумане или Угаре, они су били Власи.
Они никада нису трајно насељавали подручја у којима су били у најамничкој служби, већ су формирали привремене номадске структуре, које су се кретале у зависности од потреба њихових послодаваца, са тенденцијом да се врате у Србију и поново ангажују у новим војним структурама.

Диоклија, Рашка и Немањићка династија
Старету верује да се Власи и Срби могу посматрати у аналогији са Викинзима у Скандинавији:

Диоклија и Рашка су за Влахе оно што је Скандинавија била за Викинге – њихова матична територија.
После консолидације Немањићке државе, долази до разликовања становништва:
Стално, седелачко становништво постаје „Срби“, посвећени новој држави.
Групе које су наставиле номадски најамнички живот остају „Власи“.
Овај модел је, према Старету-у, сличан ситуацији у раној Скандинавији, где су рани Данци и Швеђани користили изразе као што су „Варјази“ за оне који су одлазили у Византију као најамници.

Због пореских и власничких разлика, разликовали су се Срби (седелачка аристократија) и Власи (војне номадске групе).
Ова двострука структура објашњава ширење Србије на Балкану, пратећи руте војне службе.
Ово је слично ширењу Викинга, који су формирали Кијевску Русију:
Руси (Рујани) – стална аристократија везана за пољопривреду.
Варјази – Руси у војној служби Византије.
Објашњење зашто су Власи били посебно означени у миграцијама
Старету сматра да овај модел објашњава зашто су Срби који су напуштали Србију после успона Немањићке династије били називани „Власима“ у Византији, Бугарској или Угарској.

Ово становништво је обухватало и сталне аристократе и војне номаде, али су сви називани „Власима“ јер је номадски војни слој био доминантан у миграцијама.

Како су се Власи уопште формирали?
После пада Источног римског царства, стара римска популација Балкана мигрирала је из градова у Динарске планине и приобалне градове на Јадрану.
Ова миграција је створила јединствени етничко-генетски регион у Диоклији и Рашкој.
Ту се формира једна генеалошка матрица и процес језичке промене, у којем је провинцијални источноримски језик прешао у мешавину латинског и словенског, док је словенски постао доминантан.
Кључни закључци
Власи су настали око српске средњовековне династије, а не као засебна етничка група.
Српска монархија се развила у време Каролиншког царства, након пада Авара и под притиском Бугара.
Власи су били номадски војници, слично Викинзима, који су се кретали између различитих држава, али су се увек враћали својој матичној територији.
После формирања Немањићке државе, Срби су постали стално становништво, док су Власи задржали номадски начин живота у војним структурама.
Ово објашњава зашто се Срби и Власи у историјским изворима појављују као две различите категорије, иако су потекли из истог етничког и политичког оквира.
📌 Финални закључак:
Старетуова теза је револуционарна јер Влахе не посматра као етничку групу, већ као социјално-војну категорију повезану са српском државом. Његова провокативна  поређења са Викинзима нуде нови оквир за разумевање улоге Влаха у историји Балкана.

[Небо_Сав]

У вези са овом аналогијом са Варјазима, сетих се, драјверу, да си недавно поменуо I2-Y3120 у угро-финском контексту....

Финални закључак – Да ли су ове аналогије валидне?

Старету користи веома занимљиву аналогију са Викинзима, тврдећи да су Власи били српски еквивалент Варјазима. Овај модел:

Објашњава номадски начин живота Влаха као политички и војни феномен, а не етнички.
Повезује Немањиће са влашком војном мобилношћу, слично како су скандинавске монархије користиле Варјазе.
Нуди нови начин разумевања средњовековне српске државе, где Власи нису били посебан народ, већ функција у војно-политичком систему.
📌 Да ли ова анализа има историјску основу???

Рекао бих да једино генеалогија још, можда, може дати одговор на ове хипотезе.

из Википедије о Варјазима:

...Према „Повести минулих лета“, финска и словенска племена у области Новгорода су устали против својих варјашких господара и протерали их преко мора назад у Скандинавију, али су убрзо почели да ратују међу собом. Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена су споразумно решила, да позову Варјаге да дођу и владају над њима. Предвођени Рјуриком и његовом браћом Трувором и Синеусом, позвани Варјази (називани Руси, су се населили око Холмгарда (Новгорода). „Повест минулих лета“ два пута именује Русе међу другим варјашким народима, укључујући Швеђане, Нормане, Англе и Гуте.[8] Нормани је староруски назив за Норвежане, док се Англи могу схватити као Данци). На неким местима „Повест минулих лета“ спомиње Словене и Русе као различите народе, док их у другим примерима меша.

Под вођством Рјуриковог рођака Олега, Варјази су се ширили на југ, преотевши од Хазара Кијев 882. године и основавши Кијевску Русију, којом ће касније владати Рјурикови потомци.[8] Привучени богатством Цариграда и арапског света, Варјази су започели бројне руско-византијске ратове, а исход неких су били повољни трговачки уговори. У међувремену, Рјурикови потомци су проширили руску државу и ујединили локална племена. Контакти са Византијом су се проширили, што је кулминирало покрштавањем Кијевске Русије 988. за време кнеза Владимира Великог....  

[drajver]

У вези са овом аналогијом са Варјазима, сетих се, драјверу, да си недавно поменуо I2-Y3120 у угро-финском контексту....

Убудуће морам пазити како се шалим на форуму.  Изгледа да једино Exiled разумије мој смисао за хумор.

Финални закључак – Да ли су ове аналогије валидне?

Старету користи веома занимљиву аналогију са Викинзима, тврдећи да су Власи били српски еквивалент Варјазима. Овај модел:

Објашњава номадски начин живота Влаха као политички и војни феномен, а не етнички.
Повезује Немањиће са влашком војном мобилношћу, слично како су скандинавске монархије користиле Варјазе.
Нуди нови начин разумевања средњовековне српске државе, где Власи нису били посебан народ, већ функција у војно-политичком систему.
📌 Да ли ова анализа има историјску основу???

Нисам прочитао горњи рад интегрално, али из овог што износиш не бих рекао да има историјске основе за овакве тврдње. Нигдје се власи не јављају на територији оригиналних српских земаља (у том смислу и Дукље и Рашке) прије времена св. Саве и Стефана Немање. Чак и Дукљанин наводи Мауровлахе као народ који живи негдје на истоку у близини Македоније.

Први статусни власи који се помињу на територији српских земаља јесу два катуна (судства) поменута у хиландарској повељи Стефана Немања из 1180-тих, а који су били смјештени на простору Косова. Овај образац да се власи додјељују уз манастире постаће правило за све наредне задужбине Немањића. Први власи се налазе на територији коју је Немања освојио од Византије, а не на простору Дукље или Рашке. Може се само расправљати да ли је Немања ове влашке катуне намјенски доселио однекуд на манастирску земљу или је локалне сточаре именовао у манастирске влахе по светогорском обрасцу.

Што се тиче ових повезивања Власи, Варјази, ратнички слој рекао бих да војна улога влаха постаје нешто доминантнија тек у 15. вијеку, кад су и сами власи престали бити оно што су на територији српских земаља оригинално били, манастирски власи. То је очигледно била и одређена трансформација влашких друштава, која је највидљивија код херцеговачких влаха. Ако су власи у 13. и почетком 14. вијека снабдјевали манастире сточарским производима, бринули о манастирским животињама (неки од њих и о свињама), вршили за манастире превоз соли и рибе из Приморја, већ су у Херцеговини 14. и 15. вијека то заиста ратничке родовске дружине које се и даље баве превозом робе и сточарењем, али веома често и пљачком, а све то под влашћу не више манастира, већ сениора из високог племства- Косача, Павловића, Шубића, па и Котроманића. Та војна улога влаха морала је настајати постепено, вјероватно у оквиру оног дијела влаха који се бавио транспортом робе, јер је такве транспорте неко морао обезбјеђивати. И сама друштвена структура влаха која се ослањала на родовски патријархални принцип, погодна је била за војно дјеловање.Пуну афирмацију ове војне улоге статусних влаха остварили су Турци са увођењем eflak система на тлу српских држава.

Дакле, мислим да Старету за влахе мало измаштава тај период раног средњег вијека, за који и иначе нема пуно извора, па свако може конструисати шта му је воља. Оно што он описује могло би се донекле повезати са власима тек у касном средњем вијеку.

[Небо_Сав]

Убудуће морам пазити како се шалим на форуму.  Изгледа да једино Exiled разумије мој смисао за хумор.

Ништа не тврдим, само сам довео до краја аналогију кроз коју Старету разматра феномен Влаха у оквиру српске средњевековне немањичке државе, у светлу (могуће?!) генеалогије. Никакву другу амбицију немам, него сам данас, због снега, докон, па седим код куће за рачунаром и читам којештарије...У сваком случају, свака аналогија храмље, што би рекли логичари, али ми је ова помогла да сагледам детаљније ово питање у контрасту са уобичајеним тумачењима ове појаве.

Али, ако аналогија Озерити->Озри(х)на (мени драга, иначе; често је цитирам у разговору)  има право на постојање, вала има и ова аналогија право на постојање...       , кад смо већ код смисла за хумор...

[Небо_Сав]

https://www.athensjournals.gr/history/2021-7-3-3-Staretu.pdf

Athens Journal of History - Volume 7, Issue 3, July 2021 – Pages 217-232
https://doi.org/10.30958/ajhis.7-3-3 doi=10.30958/ajhis.7-3-3

Serbian Royal Right to the Throne of Hungary at the Basis of
the Formation of Medieval Romanian Orthodox States
By Stefan Staretu

Овај Старет(ц)у је врло плодан аутор, колико сам видео на нету.  Ово је један његов чланак из 2021 г. 
Иначе, објавио је и књигу: https://www.amazon.com/Europe-Serbian-Despotate-Romanian-Centuries/dp/1939757800
Europe: Serbian Despotate of Srem and the Romanian Area: Between the 14th and the 16th Centuries

Рад Стефана Старецуа из 2021. године под називом „Serbian Royal Right to the Throne of Hungary at the Basis of the Formation of Medieval Romanian Orthodox States” анализира политичке и династичке процесе у Панонско-балканском простору између 14. и 16. века, посебно у контексту улоге српске аристократије у формирању средњовековних румунских држава.

Главне тезе и аргументи:
Српско право на угарски престо као основа за формирање румунских православних држава
Старецу тврди да је експанзија српске цивилизације у Угарску повезана са српским краљем Стефаном Драгутином, који је након слома династије Арпада имао претензије на угарски престо.
Формирање Влашке и Молдавије посматра као наставак династичке борбе између потомака угарског краља Андрије III (последњег Арпада) и Анжујаца.
Тиме, православна српска аристократија постаје кључни чинилац у стварању румунских држава.

Периодизација и утицаји на развој средњовековних држава у региону
Прва фаза: Долазак угарских племена у Панонију и њихова доминација над Словенима.
Друга фаза: Христијанизација Угарске под краљем Стефаном I и обликовање западног модела аристократије.
Трећа фаза: Период колонизације под Анжујцима и Сигизмундом Луксембуршким, где се различите групе (немачке, понтске, балканске) интегришу у угарску племићку структуру.
Српски утицај на православље и политичку структуру у Угарској и Влашкој
Српски племићи и краљевске породице, укључујући Бранковиће и Лазаревиће, имали су значајну улогу у Угарској и њеним вазалним државама (Влашкој и Молдавији).
Православни племићи, укључујући и избегле српске великаше, обликовали су политичку елиту у Влашкој и Молдавији, док су се браковима повезивали са локалним бојарима.

Конфликт између угарског католичког племства и православне елите
Католичка Угарска под Анжујцима водила је „анти-православни рат”, који је довео до јачања православних држава јужно од Карпата.
Православно племство у Угарској, посебно оно у Марамурешу и Хацугу, повезано је са формирањем молдавске и влашке аристократије.
Душанова Србија и њен утицај на политичке процесе у Угарској и Влашкој
Српски цар Стефан Душан је имао кључну улогу у јачању православне компоненте у региону, посебно кроз финансијску и војну подршку против угарске доминације.
Закон ик цара Душана додатно је заоштрио односе између православља и католичанства, што је изазвало сукобе са Угарском и Ватиканом.
Владарска генеалогија и политичко наслеђе
Старецу користи генеалошке податке да повеже династичке претенденте из Србије, Угарске и Влашке.
Указује да су се православни великаши у Влашкој и Молдавији често ослањали на легитимацију кроз српско порекло и везе са немањићком династијом.
Еклектична структура православне елите у Угарској
Православна аристократија у Угарској и Влашкој укључивала је различите етничке и географске компоненте, укључујући Србе, Бугаре, Кумане и руске избеглице.
Ова елита се интегрисала у угарски систем власти, али је задржала православни идентитет и независну црквену структуру.

Закључак:
Рад Стефана Старецуа нуди интерпретацију према којој су српски династички интереси и православна аристократија имали кључну улогу у формирању средњовековних румунских држава. Аутор наглашава да су се кроз међудржавне везе, династичке борбе и православно наслеђе обликовали идентитет и политички развој Влашке и Молдавије.

[Malesevic]

https://www.athensjournals.gr/history/2022-8-4-4-Staretu.pdf  Власи - народ формиран око династије (Немањића)

Ако је тачно да су Власи у Србији били више повезани са српским владарима и феудалним системом кроз војне обавезе, као што тврди Старету у наведеном чланку ,  онда је логично да се они чешће помињу у документима о власништву над земљом и обавезама према манастирима у Србији него у Бугарској?!

У овом раду Стефан Старету поставља контроверзну  хипотезу о етногенези Влаха, тврдећи да су Власи историјски формирани као политичка, друштвена и војна заједница унутар српске средњовековне државе, а не као засебан етнички ентитет. Старету сматра да су Власи политички и војно формирани око српске династије Немањића као део војничке  аристократије и да су првобитно били део српског племства које је током времена стекло специфичан идентитет кроз војничку службу и миграције. 

 Његова анализа се ослања на генеалошке, историјске и културне изворе, при чему развија неколико кључних теза:

1. Династичко порекло Влаха – Срби и Власи као јединствена заједница

Старету тврди да Власи нису формирани као народ спонтано, већ су се окупили око династичког језгра српске државе.
Власи су, према њему, били део исте политичке и друштвене елите као Срби, али су њихова специфична економска и војна улога резултирала њиховим засебним идентитетом.
Истиче да је српска династија Немањића одиграла кључну улогу у формирању Влаха, при чему су многе влашке аристократске породице имале директне везе са српским племством.
🔹 Аргумент:
Повезује српске и влашке племићке породице преко генеалогија и хералдике.
Наводи да су Немањићи били наследници династије Арпада и да су влашке елите биле део тог ширег племићког система.
Истиче да су Власи првобитно служили као војна каста, слично Викинзима који су радили као варјашка гарда у Византији.


Интересантно ми је било да видим разлике између ставова Пијовића и Стерету-а, из угла АИ:

[b]Компаративна анализа теза Марка Пијовића и Стефана Старету-а о Власима[/b]

Марко Пијовић и Стефан Старету представљају две различите интерпретације историјске улоге и порекла Влаха на Балкану. Њихови радови имају различите методолошке приступе и интерпретације извора, при чему Старету заступа династичко-политичку тезу о Власима као војној и политичкој елити унутар српске државе, док Пијовић даје економску и демографску анализу Влаха као специфичне друштвене категорије повезане са сточарством, трговином и трансхумантним начином живота.

Ближи сам Пијовићевом становишту, с тим да сматрам да су влашке скупине у својој најранијој фази имале неку етничку предиспозицију, али су доласком Словена на Балкан, врло брзо словенизирани, тако да од тог периода можемо да говоримо о власима искључиво као друштвено-социолошкој групи (класи). Првобитни карактер им је био сточарско-трговачки, али је временом постајо све више војни (стража на битним путевима, осигурање од хајдучије, војна пратња караванима, путовође и сл.), а доласком Османлија углавном војни, док сточарство и пољоприведа значајно губе на важности.

[Небо_Сав]

Ближи сам Пијовићевом становишту, с тим да сматрам да су влашке скупине у својој најранијој фази имале неку етничку предиспозицију, али су доласком Словена на Балкан, врло брзо словенизирани, тако да од тог периода можемо да говоримо о власима искључиво као друштвено-социолошкој групи (класи). Првобитни карактер им је био сточарско-трговачки, али је временом постајо све више војни (стража на битним путевима, осигурање од хајдучије, војна пратња караванима, путовође и сл.), а доласком Османлија углавном војни, док сточарство и пољоприведа значајно губе на важности.

Да, слажем се са овим. Могуће је да Старету пренаглашава удео "српског фактора" (мада ми је ово симпатично :-))

Али, у раду Старетуа ми је интересантна била  теза је да је  у 14-ом веку, после 1340 г.,  дошло до значајне миграције становништва из Марамуреша на територију данашње Молдавије, која је, изгледа, била подстакнута експанзијом Угарске и феудалном  потрагом за новим територијама, па је логично, искоришћена постојећа управљачка инфраструктура из Марамуреша, односно локални феудалци, који су, ако је веровати, Старету-у, били пореклом из Србије.   
 Као,   на пример,   извесни кнез Драгош који  је био вођа једне такве веће сеобе, као угарски вазал, а касније, и  владари Богданске династије који су сменили Драгошеве наследнике, и били кључни фактор у формирању независне Молдавске кнежевине.