Мислим да етногенеза Румуна говори другачије - управо су они били пастирско становништво централног и источног Балкана од којих су Јужни Словени усвојили многобројне сточарске термине и начине производње, док су сами Словени иначе били углавном земљорадници. Они свакако нису још у 6-7. веку могли да пређу Дунав или да се нађу у Панонији, то се десило највероватније неколико векова касније и текло је источније, преко Карпатског планинског ланца (ту подразумевам цео његов лук који укључује и планине источне Србије, које се надовезују на Родопски ланац још јужније). Иначе су преци Румуна и других Источних Романа вероватно током процвата Римске Империје били махом земљорадници у нижим пределима, али се са погоршавањем безбедносне ситуације током 3, а нарочито крајем 4. и током 5. века они склањају из богатијих низинских предела, путева и градова који су били главне мете варварских пљачкашких похода у околна брда и планине, где вероватно долазе у ближи додир са још увек нероманизованим или непотпуно романизованим старобалканским популацијама (од којих је најважнија била она која је предачка данашњим Албанцима) од којих током времена преузимају тековине трансхумантне сточарске привреде. Овај процес рурализације и повлачења насеља на више висинске положаје је јасно видљив и у археологији, па тако долазимо до појаве рановизантијских утврђених висинских насеља на Балкану током 6. века, која су имала истовремено и војни и цивилни карактер; један од добро истражених примера оваквог утврђеног града на северу Илирика је Градина на Јелици код Чачка, коју је истраживао и још увек је истражује професор Михаило Милинковић. У тим насељима се готово редовно проналазе предмети који се везују за сточарску привреду, нпр. маказе за шишање оваца, а претпоставља се да су велики празни а утврђени простори који се јављају у оквиру неких од ових насеља служили управо за чување ситне или крупније стоке у време несигурних ратних времена, која су у то време била готово свакодневица.
Pastirska leksika rumunskoga, aromunskoga i albanskoga ista je u 25% slučaja i to u osnovnim naimovanjima životinja i mlečnih proizvoda, češanje vune i sl.;
U odnosu na rumunski s velikom uverenošću može se utvrditi veća specijalizacija leksike albanskom u označavanju stoke po drugorazrednim priznacima i boji stoke; pri tom 80% takove leksike se nalazi samo u albanskom, a odsustvuje u rumunskom, npr. "kobila s redkom šiškom", "koza s visećim uhom" , "crna koza s belim belegom okolo oka", "ovca s crnim belezima po nogama" itd.
Veća specijalizacija rumunskoga u odnosu na albanski je po vrsti pastbišta, npr. "pastbište za ovce, pastbište za konje, pastbište za svinje", "zagon za ovce pre muže", "zagon za ovce posle muže", pri čemu je veliki broj te leksike praslovenski, pajišt /pažišt/ < pastbište, strunga < stronga, sr. struga, čs. strouha, pl. strãga; lanca < prasl. lõka, sr. luka, lug; izvor - prasl. izvor;
Za razliku od albanskoga i aromunskoga u rumunskom nema reči za rodovsko pastirsko objedinjenje, no imaju naziv zadruge - obšti < od.slo. obština, zajednica; Ovo ukazuje na to da je pastirstvo albanaca i aromuna nomadsko, a rumuna kao i prikarpatskih Rusina sedelačko.
Ja se sklanjam tvrdnji, da je predslovensko romansko pastirstvo balkana bilo nomadsko, no da je severno od Dunava, na prostoru Karpata i Rumunije, gde su slovenski toponimi najučestaliji, postojalo slovensko pastirstvo, k kojemu su priticali nomadi s juga i prihvativšj slivensku terminologiju i sedelački način pastirstva takodjer unesli u njega neke elemente donesene s juga. No činjenica prisustva slovenske terminologije u rumunskom vezane za sedelačko pastirstvo: nazvanja pastbišta, planina, izvora, nazvanja obštega porodičnoga i društvenoga uredjenja, te avarake titule čuvara i govedočuvara (bana i župana) slovenskim vodjama iz okoline Karpatskoga oboda, navodi antičnih istoričara da Sloveni žive po šumama u gorama Karpata povremeno pljeneći nizije, privodi k zaključku, da je u ranom srednjem vijeku, prije dolazka Rumuna s juga, na prostoru Karpata postojalo slovensko gorsko pastirsko stanovništvo iz kojega je proistekao srbski rod, a k kojemu se priključio balkanski substrat, koji je u svojem relativno neizmjenjenom obliku produžio postojanje u Albaniji, zapadnoj Makedoniji i Pindima.